Kosovska kvadratura kruga

U nizu iskušenja s kojima se Srbija suočavala tokom novije istorije, najjača je bila kada je bila svoja, ne podležući nikakvim pritiscima i diktatima, bez obzira na cenu. Sve drugo je mnogo skuplje

Daću mu ponudu koju ne može da odbije, kultna je rečenica don Vita Korleonea iz još kultnijeg filma „Kum“, koja tako verno ukazuje na to da svako ima svoju cenu, ili tačku na kojoj puca. Don Vito nas kroz film surovo uči nešto što većina ljudi neće da prihvati – da u biznisu postoje dobitnici i gubitnici i da je jedino važno igrati na pobedu i uvek biti korak ispred konkurencije. Baš onako kako i aktuelni predsednik SAD Donald Tramp zamišlja politiku.

HOLIVUDSKI METOD Upravo smo svedoci ovog američkog, bolje reći holivudskog metoda u najnovijem pristupu rešavanja kosovske kvadrature kruga, tako da i pored nametnutog beskrupuloznog izbora između „ponude koja se ne može odbiti“ i „spavanja s ribama“, glavni akteri u krajnjem ishodu budu srećni i zadovoljni. Brutalno ali istinito predočava se još jedna filmska pouka, da „ništa nije lično, sve je samo posao“, što će se paralelno s ovom korleoneovskom diplomatijom pokazati da baš i nije tačno. Trampu, jednostavno, treba neki uspeh pre predsedničkih izbora krajem ove godine, a mnogi su uvereni da mu je to mnogo lakše s Kosovom nego s Iranom.
A da „pritisnuto jače, više skače“, upravo gledamo. Nema dana i prilike, bilo u direktnom pojavljivanju u TV programima, na improvizovanim konferencijama za medije ili skupovima poput sednice Glavnog odbora Srpske napredne stranke, da predsednik Srbije Aleksandar Vučić ne izjavi javnosti da je pred nama težak period i da nas očekuju veliki pritisci povodom Kosova.

[restrict]

ULTIMATUM I POPUŠTANJE „To će biti nešto da ne možemo da prihvatimo, a da ne bismo smeli da odbijemo“, objasnio je Vučić, podvlačeći da će uraditi ono što je najbolje za Srbiju: „Neću da prihvatim nešto što bi ponizilo ili osramotilo Srbiju.“ S velikom uverenošću Vučić navodi da će Srbija već ove godine biti suočena s rešenjem u kome će pokušati da nam daju garancije za EU, ali pod uslovom da priznamo Kosovo, i ponudiće nam poseban status za Srbe u određenim oblastima. „I šta onda? Ja ću da pitam narod. Pre tri godine sam pitao, i niko to nije hteo“, kaže Vučić, aludirajući ovaj put ne samo na javni dijalog već i na održavanje referenduma.
Ovakav istup deluje utešno jer opšte je poznato da onaj ko je spreman da prihvati ultimatum i kapitulaciju do poslednjeg momenta bi se pravio da to, u stvari, ne vidi. Stoga, uprkos mnogim, naročito opozicionim tvrdnjama da će on u zadnji čas pokleknuti, teško je poverovati da neko toliko priča o ultimatumu ako ima nameru da pod njim popusti.

IGRA NA ŽICI Ta „igra na žici“ – da se nešto mora i da tek što nije – traje već 12 godina, taman onoliko za koliko državnost Kosova još uvek nije potvrđena, što Zapad navodi na novi krug pritisaka na Srbiju sa ciljem da oslabi njenu međunarodnu poziciju, da je optuži za raspirivanje tenzija u regionu, primora da promeni stav i pristane na nešto što ne odgovara njenim nacionalnim i državnim interesima. Nije slučajno s boka došao crnogorski Zakon o slobodi veroispovesti kojim se, u stvari, nacionalizuju objekti i imovina Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, ili kriza oko Ustavnog suda u Bosni i Hercegovini. Tipični balkanski spojeni sudovi u geostrateškoj igri nadmudrivanja.
U toj igri, kako Vučić predviđa, ponudiće se neki „Ahtisari plus plus“ plan, koji bi predviđao da Srbija dobije garanciju za ulazak u EU, ali pod uslovom da prizna Kosovo, kao i poseban status za Srbe.
Ahtisarijev plan, koji je finski diplomata i specijalni izaslanik UN plasirao 2007. godine, nakon neuspelih pregovora dve strane, predviđao je nadziranu nezavisnost Kosova.
Priština je taj plan prihvatila kao osnov svog ustava, proglasila nezavisnost 2008. godine, ali nije uvažila, niti poštuje njegove delove koji se tiču prava srpske manjine, tako da srpske institucije koje pružaju sigurnost Srbima na Kosovu ne postoje, a bezbednost Srbima nije zagarantovana.

DVA PLUSA „Ahtisari plus plus“, o kojem se spekuliše u javnosti, predstavljao bi prilagođeni prvobitni plan, koji bi, prema pisanju medija, predviđao najširu moguću autonomiju za sever Kosova i Metohije, veću od one predviđene originalnim Ahtisarijevim planom. Sever bi dobio status autonomnog regiona, entiteta u okviru nezavisne države Kosovo u sadašnjim „granicama“. „Plus“ garancije da će biti poštovan poseban status za Srbe, te garancije članstva Srbije u EU, ako prihvati ponudu.
Sve to uz jedan „mali“ previd. Albanci sa KiM nisu uzeli ni u razmatranje nijedan aneks Ahtisarijevog plana od njih 12 koji se tiču prava srpske zajednice na Kosovu, a kamoli ih implementirali, potpuno su dezavuisali i odbili Briselski sporazum, te su na sve to još i uveli stoprocentne takse. Jeste da se te takse sad osuđuju, ali služe i kao protivteža zahtevima prema Srbiji, što je ko zna koji po redu licemerni potez Zapada.
Samo neko totalno naivan, da ne kažemo nešto teže, mogao bi da poveruje da bi i neki „Ahtisari plus plus“ plan bio ispoštovan, upravo onako kao svi prethodno pomenuti, i to uz sav dosadašnji nadzor Euleksa i Kfora. Sve varijante ne dovode u pitanje samo jedno – državnost Kosova. Uostalom, to i nije pitanje poverenja u nekoga ko nas je „častio“ bombama i osiromašenim uranijumom već pitanje našeg nacionalnog interesa, bolje reći ukupne nacionalne budućnosti i sudbine.

OD RIKERA DO GRENELA Upravo su se prošle godine, kao prethodnici novog talasa pritisaka, ređali kojekakvi izaslanici, američki pre svega, poput Filipa Rikera (uglavnom na međunarodnim skupovima) i Metjua Palmera (naizmenično posećivao i Prištinu i Beograd), da bi vidljive rezultate pokazao samo Ričard Grenel, aktuelni američki ambasador u Nemačkoj i specijalni izaslanik predsednika Donalda Trampa za Srbiju i Kosovo. I to iz Berlina, u kome prethodni evropski pokušaji pomeranja zamrznutih pregovora nisu urodili plodom. Koliko je Grenel opasan igrač vidi se i po njegovoj ulozi u evidentnom zapadnom raskolu oko mnogih stvari, od NATO-a do ekonomije i trgovine, pa i u skoro ličnom sukobu između Angele Merkel i Donalda Trampa, kada kaže da je u Nemačkoj da bi ohrabrio protivnike Merkelove.
Uprkos njegovoj reputaciji, u holbrukovskom maniru, u kome se ne ostavlja mnogo prostora za protivljenja i negativna reagovanja, Trampov diplomatski „buldožer“ uspeo je da za kratko vreme pregovarački proces između Beograda i Prištine pokrene s mrtve tačke. Prvo je 20. januara objavljeno da je kod Grenela u ambasadi SAD potpisano pismo o namerama da se obnovi avio-linija između Beograda i Prištine, potom je Grenel posetio Prištinu i Beograd, 3. februara je Aljbin Kurti izabran za premijera Kosova i višemesečna postizborna kriza je rešena.
Samo desetak dana kasnije ambasada SAD u Nemačkoj objavila je na tviteru da je ambasador Grenel svojim govorom otvorio Minhensku bezbednosnu konferenciju i prisustvovao istorijskom sporazumu o železničkom i drumskom saobraćaju između Srbije i Kosova, da bi već sedam dana kasnije svet zatekla vest da je američki predsednik Donald Tramp postavio Grenela za vršioca dužnosti direktora svih 17 američkih službi, odnosno agencija za bezbednost.
I taman kad smo se ponadali da ovim izborom na novu funkciju Grenel više neće biti neposredno zadužen za kosovsko pitanje, čime interesovanje za dijalog između Beograda i Prištine više ne bi bilo u vrhu američkih prioriteta, kao hladan tuš je došla lična potvrda Donalda Trampa da će ambasador Ričard Grenel ostati ne samo ambasador u Berlinu već i specijalni izaslanik za Beograd i Prištinu, uz ocenu da on „veoma dobro“ radi taj posao. Upravo ono što su bolje upućeni u Beogradu i slutili, da je Grenel postavljen na to mesto da uspe, a ne da ne uspe.
Da se od njega ne očekuje delovanje u „rukavicama“ već gaženje prepreka, mogli su se uveriti i Albanci kada im je zaprećeno da, ukoliko ne povuku takse na robu iz Srbije, ne samo da će biti suočeni s ekonomskim sankcijama već i s povlačenjem američkih trupa s Kosova. Jeste da je to malo verovatno iz američkih geostrateških razloga, ali je, kako se ocenjuje, jasan pokazatelj sa čime se sve može suočiti neko ko bi da prkosi onome koji ga je, u stvari, i stvorio.

ZAMENA TERITORIJA I FEJK NJUZ Nekako baš u ovom periodu pojavile su se nove teze i varijante kosovskog plana i rešenja. Prema jednoj, koju je američki specijalni izaslanik za Zapadni Balkan Metju Palmer izneo u briselskom „EU obzerveru“ (19. februar 2020), „SAD odbijaju da isključe zamenu teritorija između Kosova i Srbije, uprkos protivljenju Nemačke toj ideji, ukoliko bi ta opcija dovela do normalizacije odnosa. Na stranama je da utvrde parametre dijaloga“.
Drugu varijantu izneo je publicista Veton Suroi, tvrdeći da je visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borel na sastanku s evropskim stručnjacima u Berlinu govorio o korigovanju granice. Kako je napisao Suroi, na tom sastanku španski diplomata pokrenuo je temu korigovanja granica, pitajući da li bi bilo dobro rešenje da Srbija preuzme sever KiM. Međutim, negativni odgovor eksperata, kao i ideja da će promena granica otvoriti Pandorinu kutiju, naveli su Borela da postavi sledeće pitanje: „Šta treba učiniti da Srbija dobije nešto?“, tvrdi se u tekstu.
Odgovor na ovo pitanje došao je s nenadane strane, od nekadašnjeg ambasadora SAD u Beogradu Vilijama Montgomerija, koji je rekao da ne vidi nagradu za Srbiju zbog koje bi ona mogla da prizna nezavisnost Kosova. „Mislim da druge zemlje ne razumeju u potpunosti važnost tog pitanja za Srbiju“, naveo je u intervjuu za nedeljnik „Ekspres“ Montgomeri za koga je, kako kaže, realnost da SAD i EU nikada nisu bile spremne da Prištini uvedu snažne sankcije.
Montgomeri smatra i da bi pravi pritisak na kosovske Albance bio ako bi Prištini bila smanjena finansijska pomoć sve dok se ne implementira Briselski sporazum i eliminišu takse. Kao vrlo bitno, on izdvaja činjenicu da skoro nijedan međunarodni predstavnik ne skreće pažnju na neuspeh implementacije Zajednice srpskih opština, koja je predviđena Briselskim sporazumom.
Tek, posle niza spekulacija oglasio se i Grenel, demantujući da SAD ostaju otvorene za razmenu teritorija Srbije i Kosova i da će do toga doći brzo, ocenjujući navode portala „EU obzerver“ kao lažnu vest.
„Ja sam za ono što se dogovore dve strane – fokusiran sam na ekonomski razvoj, a ne na politiku“, napisao je Grenel na tviteru.
Ako je pak sve tako, čemu onda Vučićeva zebnja i predočavanje „ponude koja se ne može odbiti“, osim ako on zna nešto više nego što dopire do javnosti, pa je i na ovaj način „lomi“ i neutrališe. Pred svoj odlazak u Berlin i Vašington, Vučić ukazuje da će, nakon što Kosovo bude ukinulo takse, biti povećan pritisak na Beograd. „Psihološki će reći ’nećemo dalje da destabilizujemo vladu u Prištini, sada idemo pritisak na Beograd’“.
Neće biti ni prvi ni poslednji put da se Srbija suočava sa „svršenim činom“ bahate i nerazumne politike koja joj ipak ne može oduzeti nadu. Uostalom, zar nije, i u trenucima najtragičnijih ratnih iskušenja, veliki državnik Nikola Pašić izgovorio danas svima poznate reči: „Spasa nam nema, propasti nećemo.“

[/restrict]