Како се прави лаж

МАНИПУЛАЦИЈЕ У ВЕЗИ СА СПЦ

Заговарачи прогона СПЦ у Црној Гори упорно лажима и полуистинама покушавају да докажу да нико из Подгорице не жели да обесправљује српску цркву, него да она бахато тражи нешто што јој по правди не припада и што нема ни у другим државама, па ни у Србији

Цитат „хиљаду пута поновљена лаж постаје истина“, неистинито приписан нацистичком министру пропаганде Јозефу Гебелсу, можда је самоме себи најбољи доказ. Иако не постоји ниједан кредибилан извор да је Гебелс ово икада рекао, цитат је постао опште место и на неки начин ствар опште културе. Истина је, међутим, да су на такозвану теорију „велике лажи“ указивали и Хитлер, и Гебелс, први за ову манипулативну технику оптужујући Јевреје у „Мајн кампфу“, а други у тексту из 1941. где оптужује Енглезе да „следе принцип да када се лаже, лаж мора да буде велика и мора се бити доследан у лагању“ и додаје да се они „држе својих лажи, чак и када испадају смешни“.

Потпуно је, међутим, ирелевантно јесу ли осведочени зликовци Хитлер и Гебелс осмислили овај пропагандни трик, чињеница је да га се многи и дан-данас упорно држе и, да парафразирамо доктора пропаганде, „лажу као Енглези, по цену да испадну смешни“. Еклатантан пример у примени ове технике добијамо из дана у дан од како је у Црној Гори усвојен закон лицемерно, да не кажемо „гебелсовски“, назван Закон о слободи вероисповести и откако се кренуло с масовним протестима у тој бившој југословенској републици. Читав низ „актера“ понавља нам од тада истоветне неистине, иако су оне упорно демантоване и иако је доказивано да се ради о најблаже речено неистинама. Два примера која наводимо у овом тексту само су илустрација и парадигма свеобухватнијег подухвата.

[restrict]

ЧИЈЕ СУ ЦРКВЕ? Новинар и бивши посланик и функционер Либерално-демократске партије Зоран Остојић у два наврата се, „објашњавајући“ ситуацију у Црној Гори на јутарњем програму Прве телевизије (23. јануара и 10. фебруара), позивао на начин на који је питање Српске православне цркве регулисано у Хрватској. Иако му је потписник ових редова као саговорник приликом првог од поменутих гостовања указао да није истина да су цркве СПЦ у Хрватској у власништву државе, он је исту неистину поновио и у свом наредном појављивању рекавши: „У Хрватској је СПЦ 2003. потписала уговор са државом, као што су јеврејска, исламска и католичка црква у Црној Гори. Потписао га је не патријарх Павле него надлежни митрополит загребачко-љубљански покојни Јован. У њему пише: цркве православне цркве у хрватској и све што је у њима је материјална и духовна баштина Хрватске, као што је то нормално. Па није Бајракли џамија која је најстарији објекат у Београду турска, мада су је Турци правили. То је српско. То је духовна баштина Србије, односно Београда.“ Истина је да је Остојић у својој изјави рекао да се ради о „баштини Хрватске“, али се из контекста у којем је то рекао јасно види да је желео да прикаже како су српске цркве у Хрватској у власништву државе, како је СПЦ на то ставила потпис и како то никоме, ето, не смета. Па нико не оспорава да су Острог, Цетињски манастир, или Морача културна и духовна баштина Црне Горе.

Нећемо Остојићу замерати што је погрешио годину потписивања „Уговора између Владе Републике Хрватске и СПЦ у Републици Хрватској о питањима од заједничког интереса“, како му је званично име, јер се ради о безначајном лапсусу. Али проблем је у томе што се у Уговору потписаном 20. децембра 2002. имовина СПЦ нигде не помиње, јер су очито обе стране у то време беспредметним сматрали питање да ли су православне цркве и манастири власништво државе, или СПЦ. Једина места у којим се на неки начин помиње имовина СПЦ јесу члан 6 и члан 16 Уговора, док су остали највише посвећени начину на који ће СПЦ обављати веронауку и бринути о духовности своје пастве у затворима, болницама, војсци итд. У члану 6 наводи се: „Српска православна црква у Хрватској има право градити цркве и црквене зграде, те повећавати или преуређивати већ посто­јеће, према законодавству Републике Хрватске. Епископ одлучује о потреби изградње цркве или црквене зграде и изабире локацију у договору с надлежним тијелима Републике Хрватске, а у складу с проведбеним урбанистичким планом.“ У члану 16 пише: „Културна и умјетничка баштина СПЦ у РХ, те бројни документи похрањени у архивима и књижницама СПЦ у Хрватској сачињавају драгоцјени дио цјелокупне културне баштине РХ. Српска православна црква у Хрватској жели наставити служење друштвеној заједници и својом културном баштином, омогућујући свима које занима да то богатство упознају, да се њиме користе и да га проучавају.“ Јасно и недвосмислено пише да је то „баштина СПЦ у Хрватској“ (а не баштина Хрватске), која чини део целокупне културне баштине РХ, али у географском, а не националном или власничком смислу. Једина спорна тачка око власништва и поседа у овом уговору односи се на матичне књиге и архивску грађу. На крају члана 16 наводи се: „РХ се обвезује да ће СПЦ у Хрватској дати у власништво, али не и у посјед, све матичне књиге и архивско градиво које је сада у власништву РХ, а одузето за вријеме југославенске комунистичке владавине, те се сматрају архивским градивом.“ Ни ту власништво није спорно, само се из практичних разлога жели посед.

Неистинито је и његово помињање Бајракли џамије на начин да се прикаже како она припада Србији. Иако се недвосмислено ради о културној баштини ове државе, џамија је у власништву Исламске заједнице Србије, што је реис ИЗС Сеад Насуфовић потврдио 19. априла 2018. године (Вечерње новости/Агенција Бета – Исламској заједници враћено власништво над Бајракли џамијом у Београду).

Слично Остојићу, 11. фебруара је на црногорском државном радију наступио и његов некадашњи партијски шеф Чедомир Јовановић рекавши да је СПЦ „прихватљиво што су Храм Светог Саве, Храм Светог Марка и многи други у Србији власништво државе и што је регистрована у Србији, али јој није прихватљиво да ситуација иста буде и негде друго, конкретно у Црној Гори“. Рекао је то упркос томе што су ове до сада стотину пута изговорене тврдње и стотину пута оповргнуте указивањем на катастар у којем се јасно наводи да је држава власништво парцела на којим се ови храмови налазе, а да је СПЦ власник објеката.

ПИТАЊЕ РЕГИСТРАЦИЈЕ Неистинита је и тврдња Остојића, Јовановића и бројних других да је проблем са СПЦ у Црној Гори настао услед некаквог одбијања СПЦ да се региструје, и опет праве лажно поређење са ситуацијом у Србији и Хрватској. Проблем ће „морати да се реши регистрацијом СПЦ у Црној Гори. То је суштина тог закона. Да би неко имао имовину мора бити физичко лице, правно лице, или држава. Не постоји могућност да имаш имовину ако ниси нешто од та три. СПЦ, односно Митрополија и делови ове друге три епархије нису регистровани. У Србији су регистровани. У Србији постоји закон који каже да верске заједнице и цркве морају да се региструју. У овом закону црногорском не каже да морају. Могу, а не морају, пошто је то европска пракса. Али ако се не региструју, онда не могу да имају имовину“, рекао је Остојић на Првој и додао да СПЦ „не жели да се региструје у Црној Гори, сматрајући да је старија од Црне Горе“. Истина је да је СПЦ у Хрватској, а и у Србији регистрована аутоматски потписивањем Уговора, односно доношењем српског Закона о црквама и верским заједницама, у којим се признаје њено постојање и пре доношења и усвајања тих правних аката. Конкретно, у Уговору са Хрватском у члану 2 пише: „Уговорне стране сугласне су да је СПЦ у Хрватској имала правну особност и прије ступања на снагу Закона.“

Да СПЦ у Србији није ништа боље него што ће бити у Црној Гори са новим законом, Остојић образлаже и полуистином како „наша држава Србија признаје СПЦ правни континуитет од 1831. године када је потписан неки конкордат – српска држава СПЦ не признаје континуитет од Светог Саве“. Остојић мисли на члан 11 Закона у којем се наводи: „СПЦ признаје се континуитет са правним субјективитетом стеченим на основу Начертанија о духовној власти (Одлука Народне Скупштине Књажевства Србског од 21. маја 1836. године) и Закона о Српској Православној Цркви (Службене новине Краљевине Југославије, број 269/1929).“ Ради се о једној подмуклој подметачини по којој би држава Србија негирала постојање СПЦ од Светог Саве и од 1219. године, а у ствари се ради о првом правном акту који је држава Србија као таква уопште могла да усвоји, пошто, да подсетимо, није ни постојала више векова услед турске окупације. По истој логици могло би се закључити да држава Србија не признаје постојање Римокатоличке цркве пре 1914. године и Закона о Конкордату између Краљевине Србије и Свете Столице, од када се у закону црпи правни континуитет, или Исламске заједнице од пре Закона о исламској верској заједници Краљевине Југославије из 1930. године. То је заиста скроз блесаво помислити.

Злонамерне и лажне су и тврдње Остојића и Јовановића како СПЦ одбија да се „региструје“ и потпише уговор са црногорском државом. Истина је обрнута – званична Подгорица одбија то да учини, иако је јуна 2011. то потписала са Ватиканом, а јануара 2012. са Исламском и Јеврејском заједницом. Још тада је, јуна 2011, Митрополија црногорско-приморска критиковала потписивање уговора с Ватиканом сматрајући да се тиме „дискриминишу“ остале верске заједнице и тражила да се „на исти начин и у истом обиму права“ регулишу односи са осталим верским заједницама. Као што видимо, са свима је то учињено осим са СПЦ, и то не зато што СПЦ то није тражила него јер су власти у Подгорици то избегавале, а није потребно ни много лупати главом да би се схватило зашто. По функционеру ДПС-а Драгутину Паповићу, СПЦ у Црној Гори одбија да „своје епархије и њихову организацију пријави у складу са Законом о правном положају вјерских заједница Црне Горе из 1977. године“, те иако је СПЦ то тражила још од 2012, „Влада није могла да потпише уговор са СПЦ у Црној Гори, јер она није имала правни субјективитет на основу тог закона“. За разлику од Римокатоличке цркве и Исламске и Јеврејске заједнице.  

[/restrict]