Da se vlasnici ne dosete

Razoružavanje stanovništva na srpski način

Umesto da preregistracija ličnog oružja bude rutinska stvar, novim Zakonom o oružju i municiji na mala vrata uvedena je svojevrsna revizija prava na držanje i nošenje oružja, ozakonjeni su određeni novčani nameti koje svaki građanin ne može da plati, a procedura je bez preke potrebe iskomplikovana

Zakon o oružju i municiji, usvojen 2015. godine, stvorio je vlasnicima oružja mnogobrojne probleme jer je u odredbama tog propisa toliko toga promenjeno i iskomplikovano da se teško snalaze oni na koje se odnosi, tako da većina obveznika nije postupila onako kako zahtevaju strogi paragrafi.

KOMPLIKOVANA PREREGISTRACIJA Najviše primedbi odnosi se na preregistraciju oružja. Umesto da to bude tehnički postupak kojim će se obične dozvole zameniti biometrijskim, zakonodavac je materiju usložio do te mere da je uveo obavezni lekarski pregled, iznos taksi koje mnogi ne mogu da plate, pribavljanje potvrda da vlasnik nije osuđivan i da se protiv njega ne vodi sudski postupak, obuku u rukovanju (za puške položeni lovački ispit i potvrdu da su članovi nekog lovačkog društva), novu proveru podobnosti, uz terensko utvrđivanje da li poseduje uslove za čuvanje pištolja, revolvera ili lovačke puške (odgovarajući ormarić pod ključem) i obavezu da u MUP
donesu oružje radi utvrđivanja serijskog broja.
Zakon je trebalo da počne da se primenjuje od 5. marta 2019, ali zbog malog broja onih koji su se pojavili u MUP-u radi preregistrovanja oružja produžen je do 5. marta 2020. godine. U ovih godinu dana javilo se veoma malo vlasnika oružja, tako da se procenjuje da je proces preregistracije završilo svega 25 odsto onih koji to treba da urade. U javnosti se, u drugoj polovini februara ove godine, podigla silna prašina jer će, ako se rok za preregistraciju ne produži za još dve godine, više od 500.000 građana biti u prekršaju, rizikujući da plate visoke novčane kazne. Reagovali su i neki poslanici, predlogom da se po hitnom postupku izglasa produženje roka.

[restrict]

RAZORUŽAVANJE NARODA Postupak razoružavanja naroda sastoji se u tome da, kada vlasnik registrovanog oružja za ličnu bezbednost podnese zahtev za zamenu oružnog lista („preregistraciju“), pri čemu se izloži troškovima lekarskog pregleda za držanje i nošenje oružja, troškovima izrade ormana za smeštaj i čuvanje oružja, republičkim administrativnim taksama, uverenjem iz suda i troškom cene novog oružnog lista – što iznosi između 12.000 do 25.000 dinara – nadležni organ u sprovedenom postupku utvrđuje da lice nema opravdan razlog po članu 11 tačka 8 pod tačkom 1 za držanje oružja za ličnu bezbednost, to jest da nije dalo dovoljno uverljive dokaze da mu je ugrožena lična bezbednost. Lice se poziva u policijsku stanicu gde mu se saopštava da ne može posedovati oružje za ličnu bezbednost, te mu se nudi, kao prvo, da oružje preda u korist Republike Srbije bez naknade, da ga onesposobi i registruje kao oružje kategorije „S“, preregistruje kao sportsko ili da ga otuđi (što je u ovom trenutku u Srbiji gotovo nemoguća misija, tako da je oružje kao imovina potpuno obezvređeno). Mnogi građani su ogorčeni i razočarani ovime što se dešava.
Ogorčenost je opravdana jer građani ne mogu da shvate o čemu se zapravo radi, u čemu je problem, kad su to isto oružje nabavili na osnovu dobijenog odobrenja, pre 5, 10, 20 ili 30 godina po važećoj zakonskoj proceduri, kupili ga svojim novcem uz plaćanje PDV-a, uredno ga registrovali uz plaćanje svih taksi, potom ga uredno čuvali, nisu napravili bilo kakav prekršaj ili krivično delo koje bi ih učinilo nepodobnim za držanje oružja, plaćali uredno godišnji porez na registrovano oružje i sada, kada treba po novom Zakonu o oružju i municiji (za koji nije naglašeno da ima retroaktivno dejstvo) da zamene isprave za to oružje, bivaju naterani da se odreknu svoje imovine, te su praktično od države oštećeni za vrednost te imovine i vrednost svih dodatnih troškova koje su imali kao legalni vlasnici oružja.

TIHI OTPOR Zbog komplikovane procedure preregistracije oružja, u toku prošle godine svoje kratke i duge cevi predalo je oko 30.000 građana Srbije.
Više je razloga što se vlasnici oružja ne javljaju da obave svoju građansku dužnost. Brojnim vlasnicima oružja za ličnu bezbednost, i pored toga što imaju lekarsku potvrdu o zdravstvenoj sposobnosti, što su platili sve takse i ispunili druge uslove, uskraćuje se pravo na posedovanje oružja. Pri tome se prenebregava stečeno pravo, a preregistracija znači oduzimanje oružja, jer navodno vlasnici ne mogu da dokažu da im je bezbednost ugrožena. Dakle, ti ljudi em ostaju bez para (platili su lekarski pregled, takse i potvrde) em ostaju bez pištolja. U međuvremenu nisu ništa učinili protiv zakona, što bi odmah bilo sankcionisano preventivnim oduzimanjem oružja.
Obuka je nešto što takođe sputava vlasnike oružja da se pojave pred službenicima MUP-a. Ne priznaje im se to što su, tokom služenja vojnog roka, naučili da rukuju oružjem, što su imali više gađanja i stekli potrebnu kvalifikaciju branioca.
Očigledan je tihi otpor građana Srbije nerealnim rešenjima pisaca propisa pretočenim u zakonske obaveze.
Sredinom februara, kada se jedan penzionisani podoficir koji živi u Nišu pojavio u MUP-u da preregistruje pištolj, policijski službenik mu je zatražio potvrdu o završenoj obuci koju navodno treba da mu izda Organizacija rezervnih vojnih starešina. Očigledna je samovolja policijskog službenika, jer je u Zakonu o oružju i municiji, član 13 stav 4 regulisano ovako: „Obuke za rukovanje vatrenim oružjem oslobođeni su zaposleni pripadnici državnih organa koji po službenoj dužnosti nose ili su ranije nosili oružje, profesionalna i penzionisana vojna lica, rezervne vojne starešine i sportski strelci koji nastupaju u disciplinama sa vatrenim oružjem.“

DEMOKRATSKA FARSA U Srbiji je prošle godine bilo 916.000 registrovanih pušaka (lovačkih dvocevki i karabina), pištolja i revolvera u vlasništvu građana. Računa se da taj broj kratkih i dugih cevi poseduje oko 570.000 građana (neki imaju više pušaka i pištolja).
„Kada je pripreman nacrt Zakona o oružju usvojenog 2015. godine, na brzu ruku organizovana je javna rasprava u četiri grada Srbije. Još tada je bilo jasno da će zakon biti problematičan i rigidan. Iako su se predlagači pozivali na evropske propise i zahteve, izglasana verzija zakona mnogo je stroža od paragrafa koji važe u Evropskoj uniji. U nacrtu našeg zakona bila je neka vrsta tvrde definicije da je oružje naprava koja je namenjena ubijanju. Uporno smo dokazivali da je oružje sredstvo i za nužnu samoodbranu, ali i za sport. Ta primedba je usvojena, ali mnoge nisu. Više puta smo ukazivali i na prestroge kaznene odredbe. Kada građanin u nečemu prekorači rok i učini prekršaj, najčešće mu se oduzima oružje“, kaže za „Pečat“ Duško Ilić, generalni sekretar Nacionalne organizacije za oružje Srbije.
Da u Zakonu o oružju i municiji nešto „škripi“, moglo se zaključiti i po tome što je MUP pre devet meseci obrazovao radnu grupu koja ima zadatak da predloži izmene i dopune tog zakona.
Prema našim saznanjima, dvanaestoro članova tog tela je iz MUP-a, osmoro iz raznih ministarstava, a samo četiri iz civilnog sektora: dva iz Lovačkog saveza Srbije, jedan iz Nacionalne organizacije za oružje Srbije i jedan iz Streljačkog saveza Srbije. Zanimljivo je da se kreatori radne grupe nisu setili penzionisanih vojnih starešina i penzionisanih pripadnika MUP-a, koji su veoma brojni i gotovo svako od njih poseduje lično oružje. Istovremeno te dve društvene grupe su, obavljajući dužnosti tokom decenija službovanja, upravo bile vezane za oružje. Iz udruženja vojnih penzionera i policajaca poteklo je nekoliko inicijativa i upućeno više zahteva, ali nadležni u MUP-u nisu prihvatili nijedan predlog. Da su predstavnici tih udruženja bili pozvani da budu članovi radne grupe, veruje se da bi dali značajan doprinos oblikovanju izmena zakona.
Četiri člana iz civilnog sektora društva takođe su revnosno, odgovorno i dobronamerno predložili više predloga za izmenu zakona, ali to kod strogih policajaca ne može da prođe. Do sada je radna grupa imala tri sastanka, ali joj učinak nije veliki. S tim u vezi se postavlja pitanje svrsishodnosti tog radnog tela, koje je neka vrsta strogo kanalisane debatne grupe za čije stavove nadležni ne mare. Čini se da je radna grupa osnovana pro forme, kako bi se pokazalo da se do predloga izmena i dopuna zakona došlo demokratskim postupkom. Kako u MUP-u deo službenika smatra da važeći zakon u mnogo čemu treba promeniti, nameće se i pretpostavka da u tom organu državne uprave postoji neka vrsta lobista ili tvrdokornih činovnika koji „teraju“ samo po svome. Iz izvora bliskih MUP-u saznali smo da postoji verzija zakona koja je primenjivija, u mnogo čemu jednostavnija i jasnija, ali, iz nepoznatih razloga, ne može da dođe do izražaja.

LOVAČKE MUKE Novim zakonom pogođeno je i oko 80.000 članova Lovačkog saveza Srbije. Oni najčešće, zbog prirode lova, imaju po nekoliko pušaka, a više njih i pištolj ili revolver. Nekada, kada je na snazi bio sistem opštenarodne odbrane, na lovce se računalo da bi bili dobri branioci teritorijalnog integriteta i suvereniteta države. Sada ih država kažnjava nametima. U planinskim bespućima, gde ljudi uzgajaju stoku, a vukovi im stalno napadaju blago, i te kako je domaćinima potrebna puška. Novim propisima oni će morati, da bi zadržali puške, da se učlane u lovačko društvo, čije je sedište od njih udaljeno i dvadesetak kilometara od njihovih kuća. A reč je o gorštacima koji jedva sastavljaju kraj s krajem. „Upravni odbor Lovačkog saveza Srbije, na svojoj poslednjoj redovnoj sednici, doneo je jednoglasnu odluku o pokretanju narodne inicijative da se primena spornog zakona suspenduje i doradi realnim rešenjima. Predlog će, nadamo se, doprineti pre svega potpunijem i preciznijem uređenju prava, dužnosti i odgovornosti svih subjekata koji te propise primenjuju i na koje se odnose“, kaže Bratislav Ćirković, predsednik Lovačkog saveza Srbije.

SLAST PRIHODA Porez na oružje posebna je priča. Uporno se održava, iako je ustanovljen u krilu ranije vlasti, a ova sadašnja ga istrajno osnažuje kako bi na lagan i siguran način popunjavali državni budžet. U široj javnosti je gotovo nepoznato da je Srbija među retkim državama sveta koja je ustanovila porez na oružje. Plaćaju ga i penzionisani podoficiri i oficiri iako su ceo radni vek to isto oružje nosili kao službeno. Država za njih nije u skladištima ratne rezerve čuvala pištolje, a oni su na gađanjima pucali iz ličnih pištolja. Da ih ne vežu uspomene, mnogi bi svoje pištolje ustupili državi. Oni (pištolji) simbol su vojničke i policijske profesije. Plaćajući visok porez, mnogi su i po desetak puta preplatili svoje pištolje. Na crnom tržištu pištolji mogu da se nabave za nešto više para od iznosa jednogodišnjeg poreza.
Jedan od ljudi koji nije želeo da učestvuje u komplikovanoj proceduri preregistracije oružja je general-major u penziji Ljubomir Bajić, poznatiji kao negdašnji komandant vazduhoplovnog korpusa koji je 1991. godine kao pilot na supersoničnom avionu Mig-21 presreo u vazdušnom prostoru avion prepun oružja što je prevozio oružje za hrvatske paravojne snage. Taj događaj je u javnosti poznat kao akcija „Kikaš“. Bajić je nudio svoje oružje vojsci, da se ono na poklon da nekom zaslužnom oficiru, ali je taj predlog odbijen. Gledajući šire i dublje, njegov pištolj kao artefakt ima značajnu istorijsku, pa i materijalnu vrednost. Ko zna da li su u MUP-u to prepoznali kada je Bajić predao državi svoj pištolj.
Kada već država, na poseban način, razoružava građane, pravedno bi bilo da ih i obešteti. U nekim medijima pojavile su se spekulacije da MUP oružje koje građani poklone državi prodaje u inostranstvu. Na jednom sastanku vojnih penzionera pukovnik koji je pištolj predao MUP-u, surfujući internetom, naleteo je na video-snimak kako izvesni građanin SAD razgleda nedavno kupljeni pištolj kalibra 7,62 mm, poznatiji kao „tetejac“. Kamera je zumirala izgravirani deo gde piše da je imenovanom pištolj dodeljen „za revnosnu službu u JNA“.
Da li MUP ima pravo da prodaje poklonjeno oružje nije poznato. Ako ima, verovatno postoji propisana procedura. Ako nema, to oružje završava ili u smederevskoj železari kao „staro gvožđe“, ili se deli penzionisanim pripadnicima MUP-a kao poklon.

IZAZIVANJE REVOLTA Udruženje vojnih penzionera Srbije uputilo je ovih dana pismo premijerki Srbije Ani Brnabić i ministrima odbrane i unutrašnjih poslova Aleksandru Vulinu i Nebojši Stefanoviću, predlažući im da se Zakon o oružju i municiji dopuni. Reč je o članu zakona kojim bi profesionalna vojna lica bila oslobođena obaveze preregistracije oružja koje su tokom službe ili prilikom penzionisanja dobili od vojske kao nagradu, odnosno poklon za zasluge u vojnoj službi.
Alternativno, predlaže se da se preregistracija tog oružja omogući bez dokazivanja ispunjenosti uslova propisanih ovim zakonom, uz eventualno plaćanje troškova izrade novog oružnog lista.
„Oružje za koje poseduju listove dobijeno je kao nagrada ili poklon tokom službe ili pri odlasku u penziju. Do penzionisanja su ga posedovali uz službenu dozvolu i koristili i u obavljanju službe, a nakon penzionisanja su za to oružje pribavili oružne listove po zakonu“, napisao je predsednik Udruženja vojnih penzionera Srbije Ljubomir Draganjac.
Sada, suočeni sa, za njihove godine i prihode, zahtevnom procedurom i relativno visokim troškovima pribavljanja novih oružnih listova, mnogi će biti prinuđeni da to oružje predaju organima MUP-a, a neki se spremaju i da ga vrate poklonodavcu, što može rezultirati revoltom ove populacije.
„Zakonom je nagrada faktički pretvorena u kaznu, pogotovu ako još budu i prekršajno gonjeni ukoliko ne izvrše preregistraciju“, napominje Draganjac.
„Istovremeno, ukazujemo da organi MUP-a, u postupku preregistracije oružja za koje su oružni listovi dobijeni pre stupanja zakona na snagu, traže i dokumenta koja zakonom nisu propisana. Konkretno, propisano je da se uz zahtev za izdavanje novog oružnog lista prilaže samo uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za držanje i nošenje oružja“, navodi Draganjac u pismu.
Borci iz Drugog svetskog rata životne dobi od 85 do 100 godina moraće i lekaru i u policijsku stanicu da bi ubedili službenike da im je oružje nešto od čega se nisu razdvajali više od sedam decenija. Imaće obavezu i ormarić s ključem da nabave, kako bi udovoljili strogim zahtevima zakona.

IZ LEGALE U ILEGALU Sindikat policije i policijskih starešina obratio se predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću tražeći da se odloži primena novog zakona o oružju i da se, u međuvremenu, do njegovog ponovnog stupanja na snagu, amandmanima izmene odredbe spornog zakona i prilagode realnosti u našoj državi.
Blažo Marković, predsednik Sindikata policije i policijskih starešina, izjavio je za „Politiku“ da novi zakon o oružju i municiji treba suspendovati.
„Poslednjih nedelja stotine kolega se obratilo našem sindikatu zbog problema koje imaju oko preregistracije oružja koje se zahteva po novom zakonu, a koji bi uskoro trebalo da stupi na snagu. Istovremeno, u policijskim stanicama su neviđene gužve građana koji masovno vraćaju oružje, jer odredba budućeg zakona iziskuje znatna materijalna sredstva koja mnoge kolege, a i građani jednostavno nemaju“, navodi Marković.
Iz sindikata policije upozoravaju da su kao profesionalci dobro upoznali kako funkcioniše „crno“ tržište, da će mnogo oružja, i duge i kratke cevi, preći u „ilegalu“, što je vrlo opasno sa bezbednosnog stanovišta.
U saopštenju sindikalaca policije se još navodi: „Uverenje o neosuđenosti košta 200 dinara, lekarska uverenja koja su obavezna kako bi se posedovalo oružje koštaju od 2.000 do 5.000 dinara, taksa za preregistraciju pištolja i karabina 5.900 dinara, za ’sačmaricu’ 2.800 dinara. Da bi posedovao pušku držalac duge cevi mora da se učlani u Streljački savez (3.000 dinara), da položi lovački ispit (4.000), godišnja članarina u lovačkim udruženjima je od 12.000 do 24.000 dinara.“
Dok nastaje ovaj tekst, još nije jasno da li će rok za preregistraciju oružja biti odložen. Po svemu sudeći, očekuje se da se to i dogodi. Čak i da su svi oni koji su imali obavezu već podneli sva dokumenta, prema sadašnjim resursima, do izdavanja novih oružanih listova MUP-u Srbije će biti potrebno tri do četiri godine.
Možda bi najbolje rešenje u aktuelnoj situaciji bilo da se pristupi pisanju novog zakona u kojem će se udovoljiti svim realnim zahtevima što se ne kose s drugim propisima, a u skladu su sa svetskim standardima. Vlasnici oružja s pravom očekuju da se ukine porez na oružje.

[/restrict]