Crno-belo u crnom

Rasno krečenje u filmskoj i televizijskoj industriji

Tekućim trendovima u takozvanoj zabavnoj industriji, iza koje stoji i ona moćna politička, menjanjem neodgovarajuće istorije uvodi se bolja sadašnjost i priprema idilična budućnost u kojoj će boja kože biti važnija od talenta i vrednosti koje u umetnost i kulturu i uopšte u naš svet ti talenti unose. To će biti svet bez Tarantina i Vudija Alena, zašto ne i, recimo, Mocarta i Betovena, Šekspira i Dostojevskog, kao i mnogih drugih velikih autora jer su oni, avaj, bili belci, ali će zato biti politički korektno uravnotežen u spektru svih duginih boja

Najmoćnije propagandno oružje su proizvodi takozvane zabavne industrije. Bilo da je reč o filmovima ili televizijskim serijama, ovi produkti za zabavu masa odavno osim zabave proturaju i određene ideje, pa i diktate upućene potrošačima. Suptilnim podmetanjem poželjnih ideja menja se shvatanje javnog mnenja, te se samim tim usmerava i njihovo ponašanje, pa i verovanje u ono u šta po dotičnom diktatu treba da se veruje. Nekada taj proces traje veoma dugo, decenijama čak, kao što je bio slučaj s instaliranjem aktuelne doktrine o „toleranciji“ pripadnika gej populacije koja je dovela do toga da se ta tolerantnost uvodi i zakonodavnim nasiljem. Ista stvar se uveliko potura i kada je reč o još škakljivijim prisilnim tolerancijama, onim koje se najpre tiču rasnih i etničkih nivelisanja međuljudskih odnosa. Kao i u prvom slučaju, i ovde je udarni talas indoktrinacije došao iz zabavne industrije. Razume se, proces ovog novog idiličnog i bajkovitog rasnog ekvilibrijuma iz kuhinje industrije zabave tiče se pre svega potiskivanja navodne dominacije bele rase koja je po mišljenju „obojene“ oduvek dominirala u svetu industrije zabave i to samo na osnovu rasne pripadnosti, a ne zasluge i kvaliteta. I, sada, a to sada je u toku već nekoliko godina i to vrlo intenzivno, uspostavljaju se nova pravila koja su uglavnom na ivici apsurda, pa i farse.

[restrict]

Poželjni rasizam afirmativne akcije

Jedno od oružja, čisto rasističkih, koje je pre nekoliko decenija počelo da se koristi u južnoafričkim državama, a potom i na mnogim, ponekad i sasvim neočekivanim mestima na Zapadu jeste sistem zapošljavanja koji je davao prednost boji kože, a ne bilo kojim drugim kvalitetima. Eufemistički, gotovo orvelovski cinično je nazivan „afirmativna akcija“, a praktično je podrazumevao da je prilikom zapošljavanja u prednosti pripadnik crne populacije i to samo na osnovu boje kože. Sada se po istom principu postupa i u industriji zabave. Uloge, pa i autorske pozicije dele se na osnovu boje kože. Koliko belih toliko i crnih. Naravno, na delu je i nova, politički korektna terminologija. Crni u Americi su Afroamerikanci, a u Velikoj Britaniji su pripadnici tzv. grupacije koja stoji iza engleskog akronima BAME, koji u prevodu podrazumeva grupaciju crnaca, Azijaca i ljudi manjinskih etničkih grupacija. Dakle, u zvaničnim, a poželjno je, naravno, i u svakodnevnim konverzacijama nema više korišćenja termina koji označavaju boju kože (osim kada su belci u pitanju, oni nemaju svoj političko korektan naziv niti grupaciju), već su tu prikladni novogovor termini, skraćenice i etikete. I ne samo to, u sadržajima filmova i serija, čak i istorijskim, naprasno se pojavljuju brojne pozicije za pripadnike pomenutih organizacija i grupa, posebno crnih. Otud i više posla za odgovarajuće obojene glumce i autore. I, prigodno, menja se istorija. Ko je uostalom ikada u industriji zabave mario za precizno poštovanje istorije. Koga je uopšte i briga za nju. Menjaju se i likovi u najčuvenijim književnim delima. Novi autorski poduhvati zabavne propagande, po ugledu na čuvenu pesmu Rolingstonsa, i kada vide bela vrata, prefarbavaju ih u crno.
Otud i poplava pomenutih apsurda. Tako se, recimo, nedavno pojavila rasno prigodna verzija čuvenog klasika Viktora Igoa „Jadnici“ gde glavne uloge tumače crni glumci! I drugi Igoov klasik, „Božićna pesma“, rasno je politički korektan pošto u priču uvodi rasno mešovitu porodicu! Iako ovi potezi skrnave delo čuvenog autora i potpuno pogrešno „tumače“ prošlost i odnose u tadašnjim zapadnim društvima, oni se predstavljaju u poželjnom i sasvim povoljnom, čak i neophodnom svetlu posebno kada se ističu kao deo tekućeg prevaspitavanja zapadnog belog čoveka koji je osuđen da se kaje za grehe svojih predaka, da po svaku cenu izbegava svoje, pa makar oni bili nehotični i počinjeni samo u neadekvatnim mislima i da se prema svakoj etničkoj manjini postavlja kao veliki grešnik željan iskupljenja i oproštaja. Zato su i najčuvenija književna dela belih autora, kao i filmovi, sada u nekoj vrsti rasne radionice koja ima zadatak da poboljša „lošu istoriju“ koju ta dela imaju u svojim sadržajima. To se poetično naziva „maštovitim interpretacijama“. Otud u novim čitanjima i ekranizacijama, odnosno rimejkovima kada je reč o filmovima, sve više likova druge boje kože, najčešće crnopute. Tako, recimo, u nedavnoj verziji o životu Dejvida Koperfilda naslovnog junaka igra Indijac! Iste izmene su prisutne ili će uskoro biti i u klasicima Vilijema Šekspira i Džejn Ostin, ali i mnogim dugim. I istorija se prilagođava današnjim potrebama. Zato ne treba da čude naslovi kao što su „Crni Tjudorovi“ (!?) u kojima se naprasno otkrivaju vrlo važna mesta koja su imali „obojeni“ pripadnici zapadnih društava, a koja su, navodno, zanemarena u potonjem pisanju istorije. U orvelijanskoj novoj istoriji Velike Britanije ovakve apsurdne izmišljotine se nazivaju socijalnom istorijom, a njeni zagovornici, među kojima su i akademski priznati autori, tvrde da su u istoriji važno, a rasistički ignorisano, mesto imali brojni pripadnici naroda druge boje kože, a da su zbog isključivo bele društvene elite bili skrajnuti i zanemareni.
Naum je jasan. Ta tzv. socijalna istorija je postala platforma, zapravo vrsta izgovora i istovremeno baze za osavremenjivanje današnjih međurasnih odnosa. Diktat neoliberalne pseudodemokratije zahteva daltonizam kada je reč o prepoznavanju boje kože, odnosno jednakost svih boja, ali malo većom jednakošću onih koje nisu bele. I kao kada je reč o gej populaciji, u filmovima i ostalim proizvodima zabavne, mada i obrazovne industrije insistira se na prizorima iz života „običnih normalnih ljudi“ koji su oduševljeni što su gej i nalaze se u preovlađujućem broju novih filmova ili epizoda iz popularnih serija gotovo isključivo u rasno mešovitim brakovima i ljubavnim vezama.

Kanonizovanje novih stereotipa

Uravnilovka koju zahtevaju veliki umovi iz ove grupacije izuzetno podseća na arhaične diktature s istočne strane civilizacije protiv koje su se tako žestoko borili svi zapadni antikomunistički junaci. U okviru njihovih poruka možete čuti i bisere da su zahvaljujući rasnom i polnom ignorisanju određenih autora i autorki mnogi beli sineasti postali legende, pa se navode imena i takvih stvaralaca kao što su Kventin Tarantino ili Vudi Alen, u smislu da su ovi drugi, navodno potisnuti samo zbog boje kože i pola, omogućili prostor da Tarantino i ostali postanu veliki autori! Zaboravljajući, dakako sasvim namerno, da je pravi talenat nemoguće potisnuti i ugušiti i da bi među crnim i ostalim rasno i polno, po njima, ugušenim talentima postojanje nekog ženskog ili crnoputog Tarantina svakako bilo primećeno i komercijalno iskorišćeno. Kako god, u toku je implementacija i kanonizovanje novih stereotipa u proizvodima šou-biznisa s obe strane okeana, a koji diktiraju obaveznost na temu tačno određenog broja crnoputih likova u filmovima, rasno mešovitih veza i, posebno, brakova, odnosno porodice, te promene u važnom istorijskom prisustvu svih pripadnika etničkih grupacija. Menjanjem neodgovarajuće istorije uvodi se bolja sadašnjost i priprema idilična budućnost u kojoj će boje biti važnije od talenta i vrednosti koje u umetnost i kulturu i uopšte u naš svet ti talenti unose. To će biti svet bez Tarantina i Vudija Alena, zašto ne i bez, recimo, Mocarta i Betovena, Šekspira i Dostojevskog, kao i mnogih drugih velikih autora jer su oni, avaj, bili belci, ali će zato biti politički korektno uravnotežen u spektru svih duginih boja. Osim što se menja i „razvodnjava“ nametanjem mešovitih veza, bela rasa se i socijalno-politički poništava ovakvim procesima. I to, bizarno, na sopstveno insistiranje, a pod vođstvom neke svoje kvazikosmopolitske elite koja je stvorila stereotip o simbolu za sveopšte zlo naše civilizacije oličenom u beloj boji kože.

RASNA NIVELACIJA U ZAVRŠNOJ FAZI Pošto je farbanje pri kraju i rasna nivelacija u završnoj fazi kada je reč o tekućim proizvodima, zabrinuti implementatori jednakosti rasa okrenuli su se i kostimiranim filmovima koji se bave pravom ili takozvanom epskom istorijom, a u čijim se ostvarenjima bela rasa zadržala kao podrazumevajući preovlađujući element naprosto jer je u vreme u kojem se odvija radnja tih filmova zaista bilo tako. Ali pošto istorija više nije bitna kada je u koliziji s smernicama etno-gej kominterne, ona se prilagođava novim „vrednostima“ u kojima prosperira naša civilizacija, pa se i u istorijskim razdobljima u kojima ih stvarno nije bilo pojavljuju mešoviti brakovi i veze, crnoputi lekari na važnim pozicijama, kao i na svaki drugi način značajni i uticajni ljudi koji nisu bele rase, a čija se, zanimljivo, drugačija boja kože u tim pričama ne pominje i ne primećuje osim ako nije u funkciji da se ocrni i osudi rasizam zatucanih belaca. U sve brojnijim primerima apsurdnih terminoloških novotarija koje se uvode u „nove odnose“ u šou-biznisu možda je najzanimljiviji termin „mizogenoar“ (preuzet od izvesnih blogera koji su, nažalost, postali uticajna lica digitalizovane civilizacije) – odnosi se na navodno smišljeno i maliciozno potcenjivanje ne samo ženskog roda već ženskog roda „nebele“ boje kože koje se sprovodi ili se pokušava u okviru moderne industrije zabave.

[/restrict]