Црно-бело у црном

Расно кречење у филмској и телевизијској индустрији

Текућим трендовима у такозваној забавној индустрији, иза које стоји и она моћна политичка, мењањем неодговарајуће историје уводи се боља садашњост и припрема идилична будућност у којој ће боја коже бити важнија од талента и вредности које у уметност и културу и уопште у наш свет ти таленти уносе. То ће бити свет без Тарантина и Вудија Алена, зашто не и, рецимо, Моцарта и Бетовена, Шекспира и Достојевског, као и многих других великих аутора јер су они, авај, били белци, али ће зато бити политички коректно уравнотежен у спектру свих дугиних боја

Најмоћније пропагандно оружје су производи такозване забавне индустрије. Било да је реч о филмовима или телевизијским серијама, ови продукти за забаву маса одавно осим забаве протурају и одређене идеје, па и диктате упућене потрошачима. Суптилним подметањем пожељних идеја мења се схватање јавног мнења, те се самим тим усмерава и њихово понашање, па и веровање у оно у шта по дотичном диктату треба да се верује. Некада тај процес траје веома дуго, деценијама чак, као што је био случај с инсталирањем актуелне доктрине о „толеранцији“ припадника геј популације која је довела до тога да се та толерантност уводи и законодавним насиљем. Иста ствар се увелико потура и када је реч о још шкакљивијим присилним толеранцијама, оним које се најпре тичу расних и етничких нивелисања међуљудских односа. Као и у првом случају, и овде је ударни талас индоктринације дошао из забавне индустрије. Разуме се, процес овог новог идиличног и бајковитог расног еквилибријума из кухиње индустрије забаве тиче се пре свега потискивања наводне доминације беле расе која је по мишљењу „обојене“ одувек доминирала у свету индустрије забаве и то само на основу расне припадности, а не заслуге и квалитета. И, сада, а то сада је у току већ неколико година и то врло интензивно, успостављају се нова правила која су углавном на ивици апсурда, па и фарсе.

[restrict]

Пожељни расизам афирмативне акције

Једно од оружја, чисто расистичких, које је пре неколико деценија почело да се користи у јужноафричким државама, а потом и на многим, понекад и сасвим неочекиваним местима на Западу јесте систем запошљавања који је давао предност боји коже, а не било којим другим квалитетима. Еуфемистички, готово орвеловски цинично је називан „афирмативна акција“, а практично је подразумевао да је приликом запошљавања у предности припадник црне популације и то само на основу боје коже. Сада се по истом принципу поступа и у индустрији забаве. Улоге, па и ауторске позиције деле се на основу боје коже. Колико белих толико и црних. Наравно, на делу је и нова, политички коректна терминологија. Црни у Америци су Афроамериканци, а у Великој Британији су припадници тзв. групације која стоји иза енглеског акронима БАМЕ, који у преводу подразумева групацију црнаца, Азијаца и људи мањинских етничких групација. Дакле, у званичним, а пожељно је, наравно, и у свакодневним конверзацијама нема више коришћења термина који означавају боју коже (осим када су белци у питању, они немају свој политичко коректан назив нити групацију), већ су ту прикладни новоговор термини, скраћенице и етикете. И не само то, у садржајима филмова и серија, чак и историјским, напрасно се појављују бројне позиције за припаднике поменутих организација и група, посебно црних. Отуд и више посла за одговарајуће обојене глумце и ауторе. И, пригодно, мења се историја. Ко је уосталом икада у индустрији забаве марио за прецизно поштовање историје. Кога је уопште и брига за њу. Мењају се и ликови у најчувенијим књижевним делима. Нови ауторски подухвати забавне пропаганде, по угледу на чувену песму Ролингстонса, и када виде бела врата, префарбавају их у црно.
Отуд и поплава поменутих апсурда. Тако се, рецимо, недавно појавила расно пригодна верзија чувеног класика Виктора Игоа „Јадници“ где главне улоге тумаче црни глумци! И други Игоов класик, „Божићна песма“, расно је политички коректан пошто у причу уводи расно мешовиту породицу! Иако ови потези скрнаве дело чувеног аутора и потпуно погрешно „тумаче“ прошлост и односе у тадашњим западним друштвима, они се представљају у пожељном и сасвим повољном, чак и неопходном светлу посебно када се истичу као део текућег преваспитавања западног белог човека који је осуђен да се каје за грехе својих предака, да по сваку цену избегава своје, па макар они били нехотични и почињени само у неадекватним мислима и да се према свакој етничкој мањини поставља као велики грешник жељан искупљења и опроштаја. Зато су и најчувенија књижевна дела белих аутора, као и филмови, сада у некој врсти расне радионице која има задатак да побољша „лошу историју“ коју та дела имају у својим садржајима. То се поетично назива „маштовитим интерпретацијама“. Отуд у новим читањима и екранизацијама, односно римејковима када је реч о филмовима, све више ликова друге боје коже, најчешће црнопуте. Тако, рецимо, у недавној верзији о животу Дејвида Коперфилда насловног јунака игра Индијац! Исте измене су присутне или ће ускоро бити и у класицима Вилијема Шекспира и Џејн Остин, али и многим дугим. И историја се прилагођава данашњим потребама. Зато не треба да чуде наслови као што су „Црни Тјудорови“ (!?) у којима се напрасно откривају врло важна места која су имали „обојени“ припадници западних друштава, а која су, наводно, занемарена у потоњем писању историје. У орвелијанској новој историји Велике Британије овакве апсурдне измишљотине се називају социјалном историјом, а њени заговорници, међу којима су и академски признати аутори, тврде да су у историји важно, а расистички игнорисано, место имали бројни припадници народа друге боје коже, а да су због искључиво беле друштвене елите били скрајнути и занемарени.
Наум је јасан. Та тзв. социјална историја је постала платформа, заправо врста изговора и истовремено базе за осавремењивање данашњих међурасних односа. Диктат неолибералне псеудодемократије захтева далтонизам када је реч о препознавању боје коже, односно једнакост свих боја, али мало већом једнакошћу оних које нису беле. И као када је реч о геј популацији, у филмовима и осталим производима забавне, мада и образовне индустрије инсистира се на призорима из живота „обичних нормалних људи“ који су одушевљени што су геј и налазе се у преовлађујућем броју нових филмова или епизода из популарних серија готово искључиво у расно мешовитим браковима и љубавним везама.

Канонизовање нових стереотипа

Уравниловка коју захтевају велики умови из ове групације изузетно подсећа на архаичне диктатуре с источне стране цивилизације против које су се тако жестоко борили сви западни антикомунистички јунаци. У оквиру њихових порука можете чути и бисере да су захваљујући расном и полном игнорисању одређених аутора и ауторки многи бели синеасти постали легенде, па се наводе имена и таквих стваралаца као што су Квентин Тарантино или Вуди Ален, у смислу да су ови други, наводно потиснути само због боје коже и пола, омогућили простор да Тарантино и остали постану велики аутори! Заборављајући, дакако сасвим намерно, да је прави таленат немогуће потиснути и угушити и да би међу црним и осталим расно и полно, по њима, угушеним талентима постојање неког женског или црнопутог Тарантина свакако било примећено и комерцијално искоришћено. Како год, у току је имплементација и канонизовање нових стереотипа у производима шоу-бизниса с обе стране океана, а који диктирају обавезност на тему тачно одређеног броја црнопутих ликова у филмовима, расно мешовитих веза и, посебно, бракова, односно породице, те промене у важном историјском присуству свих припадника етничких групација. Мењањем неодговарајуће историје уводи се боља садашњост и припрема идилична будућност у којој ће боје бити важније од талента и вредности које у уметност и културу и уопште у наш свет ти таленти уносе. То ће бити свет без Тарантина и Вудија Алена, зашто не и без, рецимо, Моцарта и Бетовена, Шекспира и Достојевског, као и многих других великих аутора јер су они, авај, били белци, али ће зато бити политички коректно уравнотежен у спектру свих дугиних боја. Осим што се мења и „разводњава“ наметањем мешовитих веза, бела раса се и социјално-политички поништава оваквим процесима. И то, бизарно, на сопствено инсистирање, а под вођством неке своје квазикосмополитске елите која је створила стереотип о симболу за свеопште зло наше цивилизације оличеном у белој боји коже.

РАСНА НИВЕЛАЦИЈА У ЗАВРШНОЈ ФАЗИ

Пошто је фарбање при крају и расна нивелација у завршној фази када је реч о текућим производима, забринути имплементатори једнакости раса окренули су се и костимираним филмовима који се баве правом или такозваном епском историјом, а у чијим се остварењима бела раса задржала као подразумевајући преовлађујући елемент напросто јер је у време у којем се одвија радња тих филмова заиста било тако. Али пошто историја више није битна када је у колизији с смерницама етно-геј коминтерне, она се прилагођава новим „вредностима“ у којима просперира наша цивилизација, па се и у историјским раздобљима у којима их стварно није било појављују мешовити бракови и везе, црнопути лекари на важним позицијама, као и на сваки други начин значајни и утицајни људи који нису беле расе, а чија се, занимљиво, другачија боја коже у тим причама не помиње и не примећује осим ако није у функцији да се оцрни и осуди расизам затуцаних белаца. У све бројнијим примерима апсурдних терминолошких новотарија које се уводе у „нове односе“ у шоу-бизнису можда је најзанимљивији термин „мизогеноар“ (преузет од извесних блогера који су, нажалост, постали утицајна лица дигитализоване цивилизације) – односи се на наводно смишљено и малициозно потцењивање не само женског рода већ женског рода „небеле“ боје коже које се спроводи или се покушава у оквиру модерне индустрије забаве.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *