Zečevizija – Šojićeva senka: čovek bez svojstava

Da Šojićev vakat još traje pokazuju i Junaci: pali smo, kao društvo, još niže na opštoj etičkoj vertikali. Opasno smo pri „dnu dna“ u srozavanju svih moralnih vrednosti

Pošto je u celoj svojoj scenarističkoj karijeri operisao uglavnom stereotipima, Siniša Pavić je uspeo da ih ustanovi kao deo konvencije po kojoj se lako i brzo prepoznaju društveni kontekst, lokalni kolorit i vladajuća mentalna shema naših dana. Dotične klišee domaći auditorijum lako prima i vari; tako se dogodilo i ovoga puta. Pavićeva nova serija Junaci našeg doba završena je kao najgledaniji serijski program u zemlji sa 1.700.000 gledalaca samo na Božić, 7. januara. I tokom emitovanja rejting serije bio je visok. To samo znači da su gledaoci već navikli na duh „socijalne komedije“ nešto pojačanih kritičkih tonova, po kojoj je Pavić još davno postao klasik ovog TV žanra, tačnije uspeo da mu nametne niz prepoznatljivih spisateljskih osobina, koje su kulminirale u sagi o Srećku Šojiću. Da Šojićev vakat još traje pokazuju i Junaci: pali smo, kao društvo, još niže na opštoj etičkoj vertikali. Opasno smo pri „dnu dna“ u srozavanju svih moralnih vrednosti.

[restrict] Ali izgleda da je to pojava daleko širih razmera. Kada je Tomas Man prorokovao da će roman Roberta Muzila „Čovek bez svojstava“ nadživeti svoje vreme i da će postati vodeća paradigma HHI veka, nije ni sanjao da će se to dogoditi na televiziji. Danas je „čovek bez svojstava“ glavni junak TV tvorevina širom planete: obezličiti sve ljudske kapacitete i svesti ih na prozračnu i beznačajnu posledicu okolnosti uslov je bez koga nema ni popularne TV zabave. To je, istovremeno i u najkraćem, tematska okosnica Pavićevih Junaka koja naslovom i neprikrivenom ironijom asocira na romantični roman Ljermontova, osim što ostavlja prostor i za male, atipične junake i maštanje o ponovnom uspostavljanju kakve-takve društvene pravde. Na to nas navodi detinjasti hepiend, jer se svaka bajka mora završiti svadbom da bi se povratila narušena socijalna ravnoteža, kako veli otac teorije bajke Vladimir Prop. I to se ovde izvodi istim, starim i utvrđenim redom. Bajka je ispričana i gledalište može na spavanje.
Sve ostalo u Junacima već je viđeno i apsorbovano još u doba Nušića, sve dobro poznato i potrošeno. Glumci bez naročitih svojstava lako su se uklopili u predviđene režijske i druge kalupe iz fundusa RTS-a. Šta će se dogoditi sa „Čičkom“ i njegovom opštinom slutili smo od početka, jer ovu opštinu veoma dobro poznajemo, kao i sve redovne atribute beogradske srednje klase u propadanju, kako pokazuju enterijeri sa kaminima, stilski nameštaj, servani, beržere, gobleni i lamperije, čak i tamo gde stanuju bivše daktilografkinje. Tipski su i stanovnici ovih ambijenata: advokati, činovnici, javni tužioci, profesori, uglavnom u mirovini ili pred penzijom, fosili bivše nomenklature i miljenice sadašnje, misteriozni povratnici puni para, razmažena deca iz boljih kuća, očajne bedinerke i lutajući pariski slikari. Svi oni imaju svoj ulazak i izlazak u ovoj naivnoj društvenoj paraboli. Nijedan od ovih tipova nije dovršen, svaki je ostao samo u naznakama, ali od Pavića se neka dublja drama i nije tražila.
I takve kakve su, Pavićeva TV dramaturgija i Vukobratovićeva TV režija bolje su od većine onoga što nam je u prošlih nekoliko sezona ponudio vrli, novi svet RTS-ove serijske proizvodnje. Iako nikada nije naučio kako se koriste paralelne deonice i gde počinje, a gde se završava umetnuta radnja (princip očuvanja vremenskog toka u dramskom kontinuitetu), kod Pavića malo šta pada ispod standarda, koji su još izvan domašaja većine „mladih snaga“; sve se ipak nekako drži i komunicira sa gledalištem. Pravi odmor za uši predstavlja relaksiran, svakodnevni dijalog, lišen suvišnih psovki i nepotrebnih prostakluka. To nas ponovo uverava u potrebu obuzdavanja napadnog ruženja jezika, što je postao manir netalentovanih i neukih izvođača TV radova od kad su s televizije prognani pravi urednici i lektori. Pavić, doduše, opet preteruje sa sazvučjima „južne pruge“, čiju leksiku i intonaciju dobro poznaje, ali i to je valjda ustupak novopečenim Beograđanima i melodijama „starog kraja“, otkrivenim još kod Šojića, čija se senka još vije Beogradom. [/restrict]