Зечевизија – Шојићева сенка: човек без својстава

Да Шојићев вакат још траје показују и Јунаци: пали смо, као друштво, још ниже на општој етичкој вертикали. Опасно смо при „дну дна“ у срозавању свих моралних вредности

Пошто је у целој својој сценаристичкој каријери оперисао углавном стереотипима, Синиша Павић је успео да их установи као део конвенције по којој се лако и брзо препознају друштвени контекст, локални колорит и владајућа ментална схема наших дана. Дотичне клишее домаћи аудиторијум лако прима и вари; тако се догодило и овога пута. Павићева нова серија Јунаци нашег доба завршена је као најгледанији серијски програм у земљи са 1.700.000 гледалаца само на Божић, 7. јануара. И током емитовања рејтинг серије био је висок. То само значи да су гледаоци већ навикли на дух „социјалне комедије“ нешто појачаних критичких тонова, по којој је Павић још давно постао класик овог ТВ жанра, тачније успео да му наметне низ препознатљивих списатељских особина, које су кулминирале у саги о Срећку Шојићу. Да Шојићев вакат још траје показују и Јунаци: пали смо, као друштво, још ниже на општој етичкој вертикали. Опасно смо при „дну дна“ у срозавању свих моралних вредности.

[restrict] Али изгледа да је то појава далеко ширих размера. Када је Томас Ман пророковао да ће роман Роберта Музила „Човек без својстава“ надживети своје време и да ће постати водећа парадигма ХХI века, није ни сањао да ће се то догодити на телевизији. Данас је „човек без својстава“ главни јунак ТВ творевина широм планете: обезличити све људске капацитете и свести их на прозрачну и безначајну последицу околности услов је без кога нема ни популарне ТВ забаве. То је, истовремено и у најкраћем, тематска окосница Павићевих Јунака која насловом и неприкривеном иронијом асоцира на романтични роман Љермонтова, осим што оставља простор и за мале, атипичне јунаке и маштање о поновном успостављању какве-такве друштвене правде. На то нас наводи детињасти хепиенд, јер се свака бајка мора завршити свадбом да би се повратила нарушена социјална равнотежа, како вели отац теорије бајке Владимир Проп. И то се овде изводи истим, старим и утврђеним редом. Бајка је испричана и гледалиште може на спавање.
Све остало у Јунацима већ је виђено и апсорбовано још у доба Нушића, све добро познато и потрошено. Глумци без нарочитих својстава лако су се уклопили у предвиђене режијске и друге калупе из фундуса РТС-а. Шта ће се догодити са „Чичком“ и његовом општином слутили смо од почетка, јер ову општину веома добро познајемо, као и све редовне атрибуте београдске средње класе у пропадању, како показују ентеријери са каминима, стилски намештај, сервани, бержере, гоблени и ламперије, чак и тамо где станују бивше дактилографкиње. Типски су и становници ових амбијената: адвокати, чиновници, јавни тужиоци, професори, углавном у мировини или пред пензијом, фосили бивше номенклатуре и миљенице садашње, мистериозни повратници пуни пара, размажена деца из бољих кућа, очајне бединерке и лутајући париски сликари. Сви они имају свој улазак и излазак у овој наивној друштвеној параболи. Ниједан од ових типова није довршен, сваки је остао само у назнакама, али од Павића се нека дубља драма и није тражила.
И такве какве су, Павићева ТВ драматургија и Вукобратовићева ТВ режија боље су од већине онога што нам је у прошлих неколико сезона понудио врли, нови свет РТС-ове серијске производње. Иако никада није научио како се користе паралелне деонице и где почиње, а где се завршава уметнута радња (принцип очувања временског тока у драмском континуитету), код Павића мало шта пада испод стандарда, који су још изван домашаја већине „младих снага“; све се ипак некако држи и комуницира са гледалиштем. Прави одмор за уши представља релаксиран, свакодневни дијалог, лишен сувишних псовки и непотребних простаклука. То нас поново уверава у потребу обуздавања нападног ружења језика, што је постао манир неталентованих и неуких извођача ТВ радова од кад су с телевизије прогнани прави уредници и лектори. Павић, додуше, опет претерује са сазвучјима „јужне пруге“, чију лексику и интонацију добро познаје, али и то је ваљда уступак новопеченим Београђанима и мелодијама „старог краја“, откривеним још код Шојића, чија се сенка још вије Београдом.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *