Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Zli, glupi i neuki Srbi u posrednoj ili neposrednoj službi antisrpske falange, koja demonski juriša na Srpsku pravoslavnu crkvu i srpski narod u Crnoj Gori
U anglosaksonskim zemljama – posredstvom dela najpoznatijeg teologa viktorijanske ere Džona Njumena (1801-1890) – opštepoznata je i naširoko navođena tzv. apokrifna molitva nekog engleskog vojnika, izgovorena tokom velikog panevropskog obračuna poznatog kao Rat za špansko nasleđe (1701-1714), a konkretnije pred bitku kod Blenhajma (1704). Ona glasi: „Bože, ako postojiš, spasi moju dušu, ako je imam“.
PUT U PAKAO Kada se radi o njenom prvom delu, složio bi se sa Karlom Gustavom Jungom: „Ne verujem u Boga“ jer „znam da postoji“. Siguran sam da je tako. Ali zato kada se, uslovno rečeno, radi o duši, inspirativno mi deluje jevrejska izreka: „Nema mesta za Boga u onome ko je pun samog sebe“. A takvi iz plahosti, lakomislenosti, neukosti a ne samo svekolike gramzivosti, nanose svojoj zajednici mnogo zla.
I nije bitno da li subjektivno misle da su na liniji njenog dobra. Kako naš narod kaže: „Put u pakao je popločan dobrim namerama“. Tako je čak i kada one stvarno postoje, a tim pre kada se njima maskira interesna samoživost ili egomanija, što je sve mnogo češći slučaj. To bar mi Srbi dobro osećamo na svojoj koži, a možemo da analiziramo i u kontekstu najnovijih srbofobnih nasrtaja na Srpsku pravoslavnu crkvu od strane opskurnog crnogorskog režima. Nije problem samo ono šta nam čini i dodatno namerava da nam uradi, već i šta svojoj naciji čine neki od onih koji mu se navodno suprotstavljaju.
UMANJUJUĆI TZV. NACIONALIZAM Dok deklarisani srpski narod u Crnoj Gori ali i nemali deo opredeljenih Crnogoraca ipak svesnih svojih srpskih korena i uz to vernih pravoslavnoj baštini – svi sabrani oko Srpske pravoslavne crkve – brane naše svetinje i ugrožene identitetske temelje, pojedinci iz Srbije okupljeni pre svega oko nekoliko marginalnih sajtova (upotrebljivih posredno, o čemu ćemo kasnije), vode najprljaviju moguću kampanju protiv mitropolita crnogorsko-primorskog i, neretko, generalno svega povezanog sa Crnom Gorom.
Mitropolita Amfilohija (Radovića) optužuju za sve i svašta (kroz to blato nema smisla ići što ne znači da mislim da mitropolit nije pravio greške u odnosima sa Podgoricom, ali dok krvoločni vukovi zavijaju nije vreme ni za normalne kritike) a Crnogorce – u duhu onoga što su Rusi u doba opšteg njihovog državno-nacionalnog sloma devedesetih godina prošlog veza nazvali „umanjujućim nacionalizmom“ (navodno zbog nacionalnog interesa usiljeno odricanje baš nekih od njegovih vitalnih elemenata) – namerno guraju od srpstva.
Za one koji se tako deklarišu uopšteno i neosnovano tvrde da i nisu Srbi i da nam ne trebaju, a Srbe iz Crne Gore ili poreklom iz nje, omalovažavaju i optužuju da samo koriste Srbiju dok su u suštini takođe Crnogorci u tzv. nacionalnom smislu. I nije bitno što su neki od onih izloženih formalno i neformalnom etiketiranju, kao što je primera radi Matija Bećković, svoje životno delo utkali u srpsku dušu.
„PATRIOTSKI“ AUTOŠOVINIZAM Radi se tu o najstrašnijim izlivima autošovnizma – doduše upakovanim u navodno nacionalnu ambalažu – ništa boljim od onih iza kojih stoje najagresivniji bojovnici tzv. anti-Srbije. Da stvari budu još gore, sve se od strane tih lažno-nacionalnih, makar u vezi sa crnogorskim pitanjem asimetričnih autošovnista, predstavlja kao da je u funkciji onoga što želi državni vrh Srbije ili, primera radi, episkop Bački Irinej (Bulović).
I to, nažalost, nije sve. Svoju prljavštinu plasiranu preko uglavnom nebitnih medija u Srbiji, ali nju sistematski i sa radošću preuzimaju crnogorska režimska sredstva dezinformisanja, te je koriste za stvaranje zabune pa i razdora među pripadnicima našeg naroda, što bi trebalo, kako se nadaju, pre ili kasnije da rezultira njegovom parališućom demoralisanošću.
Cilj im je (1) da Srbe u Crnoj Gori uvere u to da je Beograd od njih digao ruke, (2) da ako oni i veruju Amfilohiju (koga blate na druge načine i sami ti crnogorski režimski jurišnici) „shvate“ da je on u nepomirljivom sukobu sa zvaničnom Srbijom (bilo zato što je on u nju totalno razočaran ili što je ona njega odbacila), (3) da bez obzira što se požrtvovano drže srpstva u Srbiji mnogi u njih sumnjaju. S druge strane pronalaze i one koji do besvesti ostrašćeno odapinju strele na državni vrh u Beogradu i to onda crnogorski propagandisti sladostrasno plasiraju sa idejom da njega i deo javnosti Srbije što više revoltiraju. Tako se produbljuju srpske svađe.
ZAVAĐENI VELIKAŠI Sve to je jako opasno jer cela negativna priča ima izvestan osnov. Ni približno onako maligne prirode kao što pesimistima deluje, ali ni nebitan kao što pomišljaju optimisti. Činjenica je da je SPC, rekao bih pre policentrično nego dualno, podeljena na zavađene „frakcije“. Nema sumnje da je između vrha državne vlasti u Beogradu i mitropolita Amfilohija bilo opasnih varnica a i sada je poverenje na niskom nivou. Uočljivo je i da je oficijelna Srbija dugo bila neshvatljivo pasivna u vezi sa odbranom srpskih interesa u Crnoj Gori.
Sve to se reflektovalo i na medijsku sferu, te smo bili svedoci prejakih reči pa i otužnih propagandnih epizoda sa raznih strana. No, svi ozbiljni faktori u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i našoj državi sada su, nadam se istinski, ne samo postali svesni opasnosti situacije u kojoj se nalazimo već i spremni da se u skladu sa njom postave (dok ne vidimo dela obećanja nećemo uzimati zdravo za gotovo).
U Crnoj Gori i u vezi sa njom sada se brani srpstvo u celini, a i sam po sebi njegov opstanak u toj našoj zemlji od ogromnog je značaja. Opet, pritisak na SPC i srpski narod tu su kulminirali sa opasnošću od ubrzane metastaze istog procesa preko granica Crne Gore. U takvim okolnostima samo nam fale srpsko-srpski ratovi u okviru crkve kao i između njenih delova i državnih struktura. A ponavljam, nadam se da je stvarno utemeljen, a ne pozerski pušten u opticaj, utisak da je svest o tome konačno preovladala među našim svetovnim i crkvenim „velikašima“ i da će se uzdržati od međusobnih sukoba bar dok veliki požar ne utihne.
FUNKCIONERI I ANALITIČARI To da ima osnova za nadu naslućuje se i po velikim medijima koji su donedavno imali sramnu ulogu u propagandi protiv mitropolita Amfilohija. Takvo delovanje gotovo da su obustavili. Međutim, isto se za sada u istoj meri ne vidi kada se prati lično delovanje pomenutih internet jurišnika i sa njima povezanih pojedinica koji imaju pristup prvoj medijskoj ligi. Oni nastavljaju da vode odvratni rat protiv Amfilohija i Srba na ovaj ili onaj način povezanih sa Crnom Gorom. Ono što je posebno zabrinjavajuće to je što u toj skupini ima i funkcionera srpske države, na primer Skupštine Vojvodine.
Uz to ih u medijima prepoznaju kao glasnogovornike vladajuće ekipe. Tako se onemogućava potpuno smirivanje međusrpskog sukoba koji otežava efikasno delovanje na polju zaštite srpstva u Crnoj Gori i ostaje da lebdi senka sumnje da neko u crkvi ili vlasti na području Srbije takvo ponašanje i dalje podržava. Još jednom, ne verujem da je sada tako, ali još nešto o tome ostavljam da kažem na kraju. Pre toga da pokušam da odgovorim na pitanje što opisano zlo čine neke nazovi „patriote“ u Srbiji?
FRUSTRACIJE I LOBIRANJE Među onima koji u navedenom učestvuju ima korisnih (za antisrpsku) stvar idiota, kojima je neko usadio u glave nakaradne ideje. Ima frustriranih ljudi koji do podne mrze sebe a od podne čitav svet, ali i onih koji nisu baš toliki gubitnici ali nisu ostvarili neke svoje ambicije (na primer u krugu mitropolita crnogorsko-primorskog dok su tamo bili) pa svoju mržnju sada iracionalno izlivaju na njega ili pak pragmatično pokušavaju da se dodvore onima za koje misle da su mu u crkvi i državi oponenti.
Nalaze se tu i sitni plaćenici do kojih nije stigla informacija da je vreme da stanu. Ali i malo veći igrači koji su je dobili ali je ignorišu jer svojim prljavim igrama pokušavaju da stvari dodatno zakuvaju, pa onda da reketiraju kako „prijatelje“ tako i „neprijatelje“. Prve da ih u nepogodan čas ne kompromituju kao nalogodavce, druge kako bi ih ostavili na miru.
Stigli smo tako i do segmenta te bulumente koji je možda njen pravi pokretač. Uz reketaše tu su i jasno profilisani lobisti. Uz one koji u tom svojstvu rade za Mila Đukanovića, a njima je preplavljena Srbija, tu su i eksponenti nekih struja unutar američke duboke države. Amerikanci su, od kada je došlo do njihove opšte podele sa uključivanjem Trampa u politički život, u ponečemu postali isti kao Srbi. I oni bi se sada kao i mi posvađali oko stvari gde je odgovor unapred jasan, npr. da li im treba kuga. Stoga, ni u vezi sa nama, Balkanom kao i bilo čim drugim, nemaju konsistentan pristup.
IRINEJ, AMFILOHIJE I PODMETAČINE Koliko god da sam bio i ostao kritičan prema politici SAD prema nama, svakako sam sada daleko od toga da ustvrdim da protiv nas u vezi sa sudbinom SPC u Crnoj Gori sistematski radi njihova administracija. Štaviše, čak mislim da se Đukanović sa svojom klikom iza Vašingtona lažno zaklanja. Pušta glasine da mora ono što zapravo hoće da radi protiv srpstva i SPC. No, to ne znači da neki u američkom sistemu, u SAD ali i na lokalu kod nas, ne deluju protiv naših interesa. To objašnjava i učešće u prljavoj kampanji kojom se bavimo nekih ovdašnjih američkih piona.
To moramo pažljivo da detektujemo i izbegnemo da neselektivno reagujemo i otvorimo generalizovan front prema SAD. Tako nešto bi nas skupo koštalo a to, siguran sam, i hoće naši regionalni neprijatelji. Oni osećaju da nemaju američku podršku kakvu su imali ranije i sada nastoje da to nadomeste našim uvlačenjem u paklenu igru. Đukanovićev kriminalno-politički kartel, sarajevski hegemonistički krugovi, prištinska narko-politička elita – znaju da ako ostanu prepušteni sopstvenim snagama, gube svaku šansu da nas poraze.
Da se to ne bi desilo, upinju se direktno i preko svojih prijatelja u redovima američke „duboke države“, da SAD ubede da Rusi pokreću (ili su već otpočeli) veliku balkansku ofanzivu a da su SPC, srpski političari van Srbije ali i mnogi u njenim strukturama, eksponenti ruske meke moći. Ni jedno ni drugo nije tačno, ali istina u politici često nije važna. U tom svojstvu kao ruske eksponente stigmatizuju i mitropolita Amfilohija (dok ga suprotno tome u srpskoj javnosti predstavljaju kao da je prozapadni vladika) i još više episkopa Irineja (koga širenjem glasina među Srbima opet prikazuju kao Cincarina nezainteresovanog za srpsku sudbinu i agenta uticaja Vaseljenske patrijaršije).
ODGOVORNOST I SRPSTVO Sve u svemu plasira se priča da su ti i neki drugi crkveni velikodostojnici i pro-Rusi i anti-Rusi, i srpski nacionalisti i anti-Srbi. Sve po potrebi antisrpskih propagandista i nema veze što izgleda šizofreno. Tako je kako je ali je jako opasno da naša javnost na to naseda, odnosno da oni unutar SPC koji se ne vole, nastave da daju argumente za prljave rabote koje, kako je planirano, našoj crkvi i narodu treba da dođu glave. A da je baš to cilj, potvrdio nam je ovih dana i šef crnogorske „udbaške“ sekte Mihailo. Na kraju jednog intervjua za neki medij iz Hrvatske, poručio je vlastima te zemlje da one imaju pravo da formiraju tzv. „Hrvatsku pravoslavnu crkvu“.
Ideja je da crnogorski (neoboljševički) zakon o konfiskaciji svetinja i imovine SPC preuzmu Zagreb i Priština, te da tako u nekoliko koraka Srpska crkva na nekadašnjem prostoru Jugoslavije bude svedena na Srbiju i BiH. I tu se ne bi stalo sa razaranjem srpstva, ali sada da ne ponavljam ono o čemu sam nedavno pisao u „Pečatu“. Tome se Srbija, Republika Srpska, Srbi u Crnoj Gori i drugim zemljama našeg okruženja, SPC i sve naše nacionalne institucije – moraju najodlučnije suprotstaviti. Nema više mesta vrdanju, neaktivnosti, svađanju. Ko tu ne bude radio za naciju kako valja – veleizdajnik je!
PROKLETSTVO JE VEČNOBorba za naciju podrazumeva i ozbiljan napor kako bi se raznim medijskim psima i svima drugima koji izazivaju razdor stavile brnjice, ili, ako to nije moguće, da oni budu vidljivo odbačeni i osuđeni baš od strane onih koji su ih prethodno hranili. A hranili su ih i u nekim fazama usmeravali! I ne mislim tu samo na političke već i crkvene činioce u srpskim sporovima. Šta je bilo, bilo je, postupe li sada odgovorno, uverili bi nas da ne pričaju samo isprazne priče o potrebi nacionalne sloge te da su stvarno spremni da se usredsrede na borbu sa antisrpskim režimom u Crnoj Gori. |
