Зли, глупи и неуки Срби у посредној или непосредној служби антисрпске фаланге, која демонски јуриша на Српску православну цркву и српски народ у Црној Гори
У англосаксонским земљама – посредством дела најпознатијег теолога викторијанске ере Џона Њумена (1801-1890) – општепозната је и нашироко навођена тзв. апокрифна молитва неког енглеског војника, изговорена током великог паневропског обрачуна познатог као Рат за шпанско наслеђе (1701-1714), а конкретније пред битку код Бленхајма (1704). Она гласи: „Боже, ако постојиш, спаси моју душу, ако је имам“.
ПУТ У ПАКАО Када се ради о њеном првом делу, сложио би се са Карлом Густавом Јунгом: „Не верујем у Бога“ јер „знам да постоји“. Сигуран сам да је тако. Али зато када се, условно речено, ради о души, инспиративно ми делује јеврејска изрека: „Нeмa мeстa зa Бoгa у oнoмe кo je пун сaмoг сeбe“. А такви из плахости, лакомислености, неукости а не само свеколике грамзивости, наносе својој заједници много зла.
И није битно да ли субјективно мисле да су на линији њеног добра. Како наш народ каже: „Пут у пакао је поплочан добрим намерама“. Тако је чак и када оне стварно постоје, а тим пре када се њима маскира интересна саможивост или егоманија, што је све много чешћи случај. То бар ми Срби добро осећамо на својој кожи, а можемо да анализирамо и у контексту најновијих србофобних насртаја на Српску православну цркву од стране опскурног црногорског режима. Није проблем само оно шта нам чини и додатно намерава да нам уради, већ и шта својој нацији чине неки од оних који му се наводно супротстављају.
УМАЊУЈУЋИ ТЗВ. НАЦИОНАЛИЗАМ Док декларисани српски народ у Црној Гори али и немали део опредељених Црногораца ипак свесних својих српских корена и уз то верних православној баштини – сви сабрани око Српске православне цркве – бране наше светиње и угрожене идентитетске темеље, појединци из Србије окупљени пре свега око неколико маргиналних сајтова (употребљивих посредно, о чему ћемо касније), воде најпрљавију могућу кампању против митрополита црногорско-приморског и, неретко, генерално свега повезаног са Црном Гором.
Митрополита Амфилохија (Радовића) оптужују за све и свашта (кроз то блато нема смисла ићи што не значи да мислим да митрополит није правио грешке у односима са Подгорицом, али док крволочни вукови завијају није време ни за нормалне критике) а Црногорце – у духу онога што су Руси у доба општег њиховог државно-националног слома деведесетих година прошлог веза назвали „умањујућим национализмом“ (наводно због националног интереса усиљено одрицање баш неких од његових виталних елемената) – намерно гурају од српства.
За оне који се тако декларишу уопштено и неосновано тврде да и нису Срби и да нам не требају, а Србе из Црне Горе или пореклом из ње, омаловажавају и оптужују да само користе Србију док су у суштини такође Црногорци у тзв. националном смислу. И није битно што су неки од оних изложених формално и неформалном етикетирању, као што је примера ради Матија Бећковић, своје животно дело уткали у српску душу.
„ПАТРИОТСКИ“ АУТОШОВИНИЗАМ Ради се ту о најстрашнијим изливима аутошовнизма – додуше упакованим у наводно националну амбалажу – ништа бољим од оних иза којих стоје најагресивнији бојовници тзв. анти-Србије. Да ствари буду још горе, све се од стране тих лажно-националних, макар у вези са црногорским питањем асиметричних аутошовниста, представља као да је у функцији онога што жели државни врх Србије или, примера ради, епископ Бачки Иринеј (Буловић).
И то, нажалост, није све. Своју прљавштину пласирану преко углавном небитних медија у Србији, али њу систематски и са радошћу преузимају црногорска режимска средства дезинформисања, те је користе за стварање забуне па и раздора међу припадницима нашег народа, што би требало, како се надају, пре или касније да резултира његовом паралишућом деморалисаношћу.
Циљ им је (1) да Србе у Црној Гори увере у то да је Београд од њих дигао руке, (2) да ако они и верују Амфилохију (кога блате на друге начине и сами ти црногорски режимски јуришници) „схвате“ да је он у непомирљивом сукобу са званичном Србијом (било зато што је он у њу тотално разочаран или што је она њега одбацила), (3) да без обзира што се пожртвовано држе српства у Србији многи у њих сумњају. С друге стране проналазе и оне који до бесвести острашћено одапињу стреле на државни врх у Београду и то онда црногорски пропагандисти сладострасно пласирају са идејом да њега и део јавности Србије што више револтирају. Тако се продубљују српске свађе.
ЗАВАЂЕНИ ВЕЛИКАШИ Све то је јако опасно јер цела негативна прича има известан основ. Ни приближно онако малигне природе као што песимистима делује, али ни небитан као што помишљају оптимисти. Чињеница је да је СПЦ, рекао бих пре полицентрично него дуално, подељена на завађене „фракције“. Нема сумње да је између врха државне власти у Београду и митрополита Амфилохија било опасних варница а и сада је поверење на ниском нивоу. Уочљиво је и да је официјелна Србија дуго била несхватљиво пасивна у вези са одбраном српских интереса у Црној Гори.
Све то се рефлектовало и на медијску сферу, те смо били сведоци прејаких речи па и отужних пропагандних епизода са разних страна. Но, сви озбиљни фактори у Српској православној цркви и нашој држави сада су, надам се истински, не само постали свесни опасности ситуације у којој се налазимо већ и спремни да се у складу са њом поставе (док не видимо дела обећања нећемо узимати здраво за готово).
У Црној Гори и у вези са њом сада се брани српство у целини, а и сам по себи његов опстанак у тој нашој земљи од огромног је значаја. Опет, притисак на СПЦ и српски народ ту су кулминирали са опасношћу од убрзане метастазе истог процеса преко граница Црне Горе. У таквим околностима само нам фале српско-српски ратови у оквиру цркве као и између њених делова и државних структура. А понављам, надам се да је стварно утемељен, а не позерски пуштен у оптицај, утисак да је свест о томе коначно преовладала међу нашим световним и црквеним „великашима“ и да ће се уздржати од међусобних сукоба бар док велики пожар не утихне.
ФУНКЦИОНЕРИ И АНАЛИТИЧАРИ То да има основа за наду наслућује се и по великим медијима који су донедавно имали срамну улогу у пропаганди против митрополита Амфилохија. Такво деловање готово да су обуставили. Међутим, исто се за сада у истој мери не види када се прати лично деловање поменутих интернет јуришника и са њима повезаних појединица који имају приступ првој медијској лиги. Они настављају да воде одвратни рат против Амфилохија и Срба на овај или онај начин повезаних са Црном Гором. Оно што је посебно забрињавајуће то је што у тој скупини има и функционера српске државе, на пример Скупштине Војводине.
Уз то их у медијима препознају као гласноговорнике владајуће екипе. Тако се онемогућава потпуно смиривање међусрпског сукоба који отежава ефикасно деловање на пољу заштите српства у Црној Гори и остаје да лебди сенка сумње да неко у цркви или власти на подручју Србије такво понашање и даље подржава. Још једном, не верујем да је сада тако, али још нешто о томе остављам да кажем на крају. Пре тога да покушам да одговорим на питање што описано зло чине неке назови „патриоте“ у Србији?
ФРУСТРАЦИЈЕ И ЛОБИРАЊЕ Међу онима који у наведеном учествују има корисних (за антисрпску) ствар идиота, којима је неко усадио у главе накарадне идеје. Има фрустрираних људи који до подне мрзе себе а од подне читав свет, али и оних који нису баш толики губитници али нису остварили неке своје амбиције (на пример у кругу митрополита црногорско-приморског док су тамо били) па своју мржњу сада ирационално изливају на њега или пак прагматично покушавају да се додворе онима за које мисле да су му у цркви и држави опоненти.
Налазе се ту и ситни плаћеници до којих није стигла информација да је време да стану. Али и мало већи играчи који су је добили али је игноришу јер својим прљавим играма покушавају да ствари додатно закувају, па онда да рекетирају како „пријатеље“ тако и „непријатеље“. Прве да их у непогодан час не компромитују као налогодавце, друге како би их оставили на миру.
Стигли смо тако и до сегмента те булументе који је можда њен прави покретач. Уз рекеташе ту су и јасно профилисани лобисти. Уз оне који у том својству раде за Мила Ђукановића, а њима је преплављена Србија, ту су и експоненти неких струја унутар америчке дубоке државе. Американци су, од када је дошло до њихове опште поделе са укључивањем Трампа у политички живот, у понечему постали исти као Срби. И они би се сада као и ми посвађали око ствари где је одговор унапред јасан, нпр. да ли им треба куга. Стога, ни у вези са нама, Балканом као и било чим другим, немају консистентан приступ.
ИРИНЕЈ, АМФИЛОХИЈЕ И ПОДМЕТАЧИНЕ Колико год да сам био и остао критичан према политици САД према нама, свакако сам сада далеко од тога да устврдим да против нас у вези са судбином СПЦ у Црној Гори систематски ради њихова администрација. Штавише, чак мислим да се Ђукановић са својом кликом иза Вашингтона лажно заклања. Пушта гласине да мора оно што заправо хоће да ради против српства и СПЦ. Но, то не значи да неки у америчком систему, у САД али и на локалу код нас, не делују против наших интереса. То објашњава и учешће у прљавој кампањи којом се бавимо неких овдашњих америчких пиона.
То морамо пажљиво да детектујемо и избегнемо да неселективно реагујемо и отворимо генерализован фронт према САД. Тако нешто би нас скупо коштало а то, сигуран сам, и хоће наши регионални непријатељи. Они осећају да немају америчку подршку какву су имали раније и сада настоје да то надоместе нашим увлачењем у паклену игру. Ђукановићев криминално-политички картел, сарајевски хегемонистички кругови, приштинска нарко-политичка елита – знају да ако остану препуштени сопственим снагама, губе сваку шансу да нас поразе.
Да се то не би десило, упињу се директно и преко својих пријатеља у редовима америчке „дубоке државе“, да САД убеде да Руси покрећу (или су већ отпочели) велику балканску офанзиву а да су СПЦ, српски политичари ван Србије али и многи у њеним структурама, експоненти руске меке моћи. Ни једно ни друго није тачно, али истина у политици често није важна. У том својству као руске експоненте стигматизују и митрополита Амфилохија (док га супротно томе у српској јавности представљају као да је прозападни владика) и још више епископа Иринеја (кога ширењем гласина међу Србима опет приказују као Цинцарина незаинтересованог за српску судбину и агента утицаја Васељенске патријаршије).
ОДГОВОРНОСТ И СРПСТВО Све у свему пласира се прича да су ти и неки други црквени великодостојници и про-Руси и анти-Руси, и српски националисти и анти-Срби. Све по потреби антисрпских пропагандиста и нема везе што изгледа шизофрено. Тако је како је али је јако опасно да наша јавност на то наседа, односно да они унутар СПЦ који се не воле, наставе да дају аргументе за прљаве работе које, како је планирано, нашој цркви и народу треба да дођу главе. А да је баш то циљ, потврдио нам је ових дана и шеф црногорске „удбашке“ секте Михаило. На крају једног интервјуа за неки медиј из Хрватске, поручио је властима те земље да оне имају право да формирају тзв. „Хрватску православну цркву“.
Идеја је да црногорски (необољшевички) закон о конфискацији светиња и имовине СПЦ преузму Загреб и Приштина, те да тако у неколико корака Српска црква на некадашњем простору Југославије буде сведена на Србију и БиХ. И ту се не би стало са разарањем српства, али сада да не понављам оно о чему сам недавно писао у „Печату“. Томе се Србија, Република Српска, Срби у Црној Гори и другим земљама нашег окружења, СПЦ и све наше националне институције – морају најодлучније супротставити. Нема више места врдању, неактивности, свађању. Ко ту не буде радио за нацију како ваља – велеиздајник је!
ПРОКЛЕТСТВО ЈЕ ВЕЧНОБорба за нацију подразумева и озбиљан напор како би се разним медијским псима и свима другима који изазивају раздор ставиле брњице, или, ако то није могуће, да они буду видљиво одбачени и осуђени баш од стране оних који су их претходно хранили. А хранили су их и у неким фазама усмеравали! И не мислим ту само на политичке већ и црквене чиниоце у српским споровима. Шта је било, било је, поступе ли сада одговорно, уверили би нас да не причају само испразне приче о потреби националне слоге те да су стварно спремни да се усредсреде на борбу са антисрпским режимом у Црној Гори. |