POBRKANA LOJALNOST KRALJU NIKOLI, BOLJŠEVIZAM I GLOBALIZAM

Piše Ivan Miladinović

Posle osamostaljenja Crne Gore na javnoj sceni će se pojaviti čitava plejada zelenaških intelektualaca i političara, prvog i drugog ešelona, koji će na tribinama, u novinama i emisijama državne televizije sva zla ovoga sveta videti samo u Srbiji i „Srbijancima“

Odakle dolazimo, ko smo, kuda idemo, pitanja su koja, kao izmaglica, lebde nad rekom ljudske istorije. Svaki čovek i svaki narod, u svom civilizacijskom hodu, iznova i iznova moraju da odgovaraju na pitanja na koja odgovora nema, izuzev u traženju odgovora. Ko smo, odakle smo, kuda idemo? I šta je istorija, osim saznanja da više vidimo zato što stojimo na ramenima onih koji su živeli pre nas? I gde počinje istorija, ako ne u svesti da ovaj svet nije naš jer smo ga pozajmili od predaka, i da ga dugujemo potomcima.
Takav pogled na svet je vekovima posebno negovan na prostoru na kome je formirana crnogorska država i prenošen na gotovo sve krajeve u kojima su živeli Srbi. I samim tim, otkako su Srbija i Crna Gora, oslobođene jugoslovenskog balasta, same ostale da stoje, kao posebne države na svetskoj pozornici, i koje su svakakve nevolje snašle, najprirodnije je bilo da Beograd i Podgorica zajedno pristupe izradi jednog ozbiljnog pogleda na istorijska kretanja. Bez opterećenja propalom komunističkom ideologijom i jugoslovenstvom. Valjda su nas zajedničke i ponaosob goleme nesreće naučile da će samo oni koji budu dobro poznavali modernu, objektivnu, dvovekovnu istoriju obeju država moći da razumeju šta se to učinilo s nama i šta nam valja činiti.
Da li na ovom mestu treba nabrajati sve razloge za jedan takav poduhvat? Da li je neophodno podsećati koliko su se žitelji ovih prostora, u stalnim balkanskim migracijama, mešali, saživljavali, orođavali, pomagali jedni drugima, koliko je Crnogoraca naselilo Toplicu, Šumadiju, Vojvodinu… Koliko je Crnogoraca odškolovano u Beogradu dobijajući kredite iz srpskih fondova za tu namenu, a većina ih nikad nije vraćena. Ko je utemeljio prve fakultete i Univerzitet u Crnoj Gori…
I umesto zajedničkog projekta o zajedničkoj prošlosti, na delu je princip „psihologije malih razlika“, kako bi to rekao istoričar Predrag Marković. U Crnoj Gori se odavno vodi politika u kojoj se srpstvo perfidno omalovažava i temeljno se menja sve ono što nas je vekovima spajalo.

POSLE OSAMOSTALJENJA Crne Gore 2006. godine nastupa novi istorijski prizor – prva počinje da strada istina. Na javnoj sceni će se pojaviti čitava plejada zelenaških intelektualaca i političara, prvog i drugog ešelona, koji će na tribinama, u novinama i emisijama državne televizije, sva zla ovoga sveta videti samo u Srbiji i „Srbijancima“. „Okupatori, eksploatatori, asimilatori, falsifikatori istorije“…, ponavlja se raznim povodima i u raznim kontekstima. Impregnira se podsvest mladim generacijama. I sve pomalo liči na Sekulu Drljevića, koji je govorio da su „Srbijanci ljudski deformisani, nesposobni za pravdu, humanost, smisao za državu“. Asortiman optužbi proširen je ovih dana, posle usvajanja Zakona o slobodi veroispovesti, posredno preko potpisa 120 „intelektualaca“ u Apelu međunarodnoj javnosti u kome se tvrdi da su „spomenici Srpske pravoslavne crkve, i politike zvaničnog Beograda – genocid, etničko čišćenje, masovni ratni zločini protiv humanosti počinjeni u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu“.
Duhovi prošlosti su se probudili, govori se jezikom perjanika kralja Nikole iz vremena izgnanstva, izbacuju se parole podanika Kominterne, poput onih na Trećem i Četvrtom kongresu KP Jugoslavije u Beču i Drezdenu, kao i na osnivačkom kongresu KP Crne Gore, u oktobru 1948, na Cetinju. Tada je rečeno da je takozvano ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom izvršeno ne samo protiv volje i raspoloženja crnogorskog naroda nego i uz pomoć bajoneta srpske vojske, i to na najgrublji način, putem sile i prevare. Ujedinjenje se predstavlja kao nekakav bauk, avet i zlo koje opominje i preti, čak i posle jednog veka.
U tom antisrpskom višeglasju pobrkani su boljševizam, lojalnost dinastiji Petrović i globalizam. Sve pomalo liči na 1932. godinu, kada je pripreman „oružani ustanak“ komunista i federalista u Crnoj Gori, i u tu svrhu nabavljano oružje iz Italije. Doduše, promenio se strateški cilj, sa Istoka na Zapad. Zamisao idejnog vođe „ustanka“ Adolfa Muka, istaknutog partijskog funkcionera komunista, bila je da se Crna Gora direktno pripoji Sovjetskom Savezu. Za razliku od njega današnji vođa obukao je NATO kostim.
Gotovo histeričnu antisrpsku kampanju, s prepoznatljivom retorikom korišćenom u prošlom veku, u različitim okolnostima, zvanična Podgorica ozvaničiće 9. oktobra 2008. kada je ondašnji ministar inostranih poslova Milan Roćen saopštio da je Vlada Crne Gore jednoglasno priznala nezavisnost Kosova. Tu odluku Kabinet Mila Đukanovića je doneo samo dan nakon što je Generalna skupština UN izglasala predlog Srbije da se jednostrano proglašena nezavisnost Kosova i Metohije stavlja u nadležnost Međunarodnog suda pravde u Hagu.

U GODINAMA KOJE ĆE DOLAZITI taj širok mozaik „totalnog rata“ protiv srpskog identiteta dobiće i praktičnu primenu. Crna Gora je preko noći latinizovana, iako je sva njena pisana građa, od „Oktoiha“ pa sve do 1990-ih godina bila napisana ćirilicom. Ćirilično pismo i srpski jezik eliminisani su iz zvanične upotrebe – čime je inače prekršen Ustav koji garantuje ravnopravnost pisma i jezika. Sve državne institucije koriste isključivo latinicu i novokomponovani crnogorski jezik sa nekoliko slova više. Opravdanje je više nego banalno – zbog tehničkih okolnosti.
Srbi koji čine trećinu stanovništva u Crnoj Gori, koliko se izjasnilo na poslednjem popisu, tako nemaju prava na svoj jezik i ne uživaju ista prava kao i ostale nacionalne zajednice. Njima je onemogućeno da čuvaju, razvijaju i javno ispoljavaju nacionalne, etničke, kulturne i verske posebnosti. Ne dozvoljavaju se upotreba i javno isticanje nacionalnih simbola i obeležavanje nacionalnih praznika. Nacionalni savet srpskog naroda, koji predstavlja 30 odsto ukupnog stanovništva, dobija isto onoliko sredstava koliko i nacionalni saveti koji predstavljaju jedan ili ispod jednog procenta stanovništva Crne Gore.
Položaj srpskog naroda u ovoj državi najbolje ilustruje broj zaposlenih u državnim organima. U kabinetu predsednika i više ministarstva ih uopšte nema. A u Ministarstvu unutrašnjih poslova od 2.852 zaposlenih samo je 149 Srba.
Iz crnogorskih udžbenika i lektira izbačeni su pojedini veliki i značajni srpski pesnici i pisci, poput Alekse Šantića i Desanke Maksimović, Jovana Jovanovića Zmaja… U udžbenicima piše da su Srbi okupatori ne samo od 1918. godine već da su CG okupirali i Nemanjići…

DA SU SRBI OKUPATORI, asimilatori i eksploatatori ozvaničeno je 29. novembra 2018. godine, kakve li simbolike. Poslanici crnogorskog parlamenta usvojili su Rezoluciju kojom se odluke Podgoričke skupštine proglašavaju ništavnim. Obrazloženje je bilo „da je nelegalnost i nezakonito konstituisanje Podgoričke skupštine formalno-pravni osnov za ništavost svih njenih odluka“. Osim toga, navodi se da je Podgorička skupština bila „instrument kojim je izvršen prevrat u Crnoj Gori“.
Tako smo postali svedoci stvaranja nove istorije koja nastaje ne po nasleđu i narodnoj volji nego pod novonastalim okolnostima. Neposredno pre usvajanja spomenute Rezolucije predstavnici vladajuće DPS optužili su organizatore drugog Festivala književnosti „Ćirilicom“ u Budvi da udaraju na temelj države i da prekrajaju istoriju, zato što su pozvali pesnika Matiju Bećkovića da bude gost…
Crnogorski pokret podneo je krivičnu prijavu protiv Opštine Budva zbog namere da obnovi spomen-obeležje srpskom kralju Petru Karađorđeviću i srpskoj okupacionoj vojsci…
Crna Gora zabranjuje učešće pojedinih srpskih intelektualaca na skupovima po crnogorskim gradovima, koji su obeležavali stogodišnjicu ujedinjenja i oslobođenja. Među nepoželjnima su bili pesnik Matija Bećković, istoričari Čedomir Antić i Aleksandar Raković i pravnik Dejan Mirović, zbog, kako je navedeno, „ugrožavanja nacionalne sigurnosti i bezbednosti Crne Gore“…
Bez ikakve griže savesti oficir Vojske Crne Gore prisustvuje u Kninu centralnoj proslavi obeležavanja godišnjice najvećeg pogroma Srba iz Hrvatske u vojnopolicijskoj akciji „Oluja“…
Predsednik Vlade Crne Gore Duško Marković rekao je, komentarišući bilborde postavljene u Budvi, na kojima piše da je srpska vojska 1918. godine oslobodila taj grad, da Vlada neće dopustiti prekrajanja istorije…

POČETKOM FEBRUARA 2017. godine, na beogradskom aerodromu, tog istog crnogorskog premijera Duška Markovića dočekao je potpredsednik Vlade Srbije Rasim Ljajić. Posle toga, u to vreme premijer Aleksandar Vučić dočekao je, ispred Palate „Srbija“, uz najviše državne počasti, kolegu iz Podgorice.
U obraćanju novinarima, crnogorski premijer je kazao da nije slučajno što je u prvu bilateralnu posetu došao u Srbiju, dodajući da bi bilo neprirodno da nije tako, i da su razgovori koje je vodio s Vučićem bili sadržajni i otvoreni, i obostrano korisni.
Godinu kasnije Marković je posetio Kosovo 14. februara, na Dan državnosti Srbije, da čestita desetogodišnjicu „nezavisnosti Kosova“. Neposredno posle povratka iz Prištine Vlada Crne Gore demantovala je navode predsednika Vučića da mu je crnogorski premijer Duško Marković tokom boravka u Beogradu 2017. obećao da će Crna Gora voditi računa o interesima Srbije pred važne i značajne datume. Neće to biti Markovićeva prva ni poslednja laž … izreći će ih nekoliko posle usvajanja Zakona o slobodi veroispovesti u Crnogorskoj skupštini i prvih reakcija nezadovoljnih građana, izlaskom na ulice, širom ove komšijske i „bratske“ države, ali i ispred njihove ambasade u Beogradu.
A pola godine pre donošenja ovog, po mnogo čemu spornog zakona, predsednik Crne Gore Milo Đukanović, i to baš u Nikšiću, rekao je: „Iza generacije naših predaka ostao je jedan važan korak koji ćemo ispraviti, jednu tešku nepravdu učinjenu Crnoj Gori na početku 20. veka, a to je obnova crnogorske autokefalne crkve“ … „SPC pokušava da kroz razne forme opstruira ono što su evropska htenja, evropske ambicije savremenog crnogorskog društva, želeći da na taj način opstruira uspostavljanje pravne države“ … „SPC koristi ono što joj saglasno pravnom sistemu Crne Gore ne pripada…“ Rekao je i da Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori čuva infrastrukturu ideje „velike Srbije“.
I evo primera fabrikovanja nacionalnog identiteta kada nema specifičnih argumenta za različitost Crnogoraca od Srba. Za to je naravno potrebna prilagođena slavna istorija bez ikakve mrlje sa iskonstruisanim mitovima, a to se vrlo uspešno sprovodi na obali Ribnice. A za Srbe i Srbiju rezervisani su pakao, mračna prošlost i sadašnjost…
U ime sadašnje generacije i onih dolazećih dajmo reč našim precima, preko arhivskih građa, zabeleženih sećanja, memoara, napisanih knjiga. Možda nam to pomogne da utvrdimo ko kome šta duguje, ko je činio nepravde i ko smo i odakle dolazimo…

NESPORAZUMA, TRVENJA, RAZMIMOILAŽENJA, otvorenih sukoba, podmetanja, optuživanja između Srbije i Crne Gore bilo je odvajkada. Nije ništa počelo od spora između Mila Đukanovića i Slobodana Miloševića, od Velike narodne skupštine u Podgorici 1918. godine, niti od Obrenovića ili kralja Aleksandra Karađorđevića i njegovog dede kralja Nikole Petrovića.
Sve je zapravo počelo još od vremena kada nije ni postojala svest o nacionalnoj pripadnosti (mada đaci u Crnoj Gori uče da su još tad bili okupirani), kada je u prvom planu bila isključivo borba za prevlast, tamo negde od sredine 11. veka, u vreme Zete i Raške. Dolaskom na vlast Stefana Nemanje, Zeta, kao samostalna država, potpuno je nestala. Ali borbe, vođene između Zete i Raške, nisu prestale. Kad je Nemanjin stariji sin Vukan dobio Zetu na upravu, a mlađi Stefan – Rašku, između ove dve srpske zemlje ponovo je došlo do borbe. Vukan se digao na Stefana, uz pomoć pape u Rimu i Mađara. Za ovaj sukob istoričar Vladimir Ćorović tvrdi da je bio jedan od najranijih i najdužih građanskih ratova među Srbima uopšte.
Valjda od tad, bez obzira na to koliko su se žitelji sa ovih prostora, u stalnim balkanskim migracijama, mešali, saživljavali, orođavali, pomagali jedni drugima, genetski veo dinastičkih nesporazuma nastavio je da lebdi nad crnogorskim brdima i valovitom Šumadijom, u drugoj polovini 19. veka, i dobijaće samo „novu hranu“.
Kada Srbija i Crna Gora dobijaju obrise modernih država, jedna na drugu gledaće kao na bratske zemlje, po svemu najbliže, zemlje u kojoj živi isti narod. Bilo je to u vreme Petra II Petrovića Njegoša i Ilije Garašanina koji su imali slične nacionalne i duhovne vidike i bili svesni vremena u kome žive. Svesni toga da su „Sirak tužni bez iđe ikoga“, kako je to napisao vladika Rade, a što ih je učvrstilo u ideji da koliko god mogu zbliže Srbiju i Crnu Goru. Vlada Srbije, na Garašaninovo zauzimanje, odredila je Njegošu, odnosno Crnoj Gori, stalnu novčanu godišnju pomoć, prvo od 1.000, a potom od 3.000 dukata.
U jednom od brojnih pisama upućenih Garašaninu, u znak zahvalnosti što Srbija čini za Crnu Goru, i pojedine Crnogorce, vladika piše: „Ne ima ni jednog Srbina koji više za Srbstvo posluje i misli od Vas, ne ima ni jednog Srbina, kojega Srbstvo iskreno ljubi i počituje od Vas, a ne ima jednoga Srbina koji Vas više od mene ljubi i počituje…“

I KNEZ DANILO PETROVIĆ, sinovac vladike Rada, a koga će narod zbog niskog rasta prozvati Zeko Mali, i koji je odvojio u Crnoj Gori svetovnu od duhovne vlasti, nastavio je putem svog velikog strica. U njegovom Zakoniku ustanovljenom 1855, paragraf 92, piše: U ovoj zemlji nema nikakve druge narodnosti do jedine srpske i nikakve druge vjere do jedine pravoslavne istočne… U pismu knezu Aleksandru Karađorđeviću, aprila 1856, Danilo zahvaljuje na poslatim udžbenicima: „Djelo ovo da služi za zalog novog i krepkog bratskog jedinstva, koje će biti osnov budućoj našoj svezi bratskog soglasja, osnov boljoj budućoj sreći jednorodnog naroda srpskog. Knjaz crnogorski nosi na skrižali svojega srca urezano čuvstvo ljubavi i predanosti ne samo za svoj narod, već za sve Srpstvo i za sve ono, što se srpsko zove i imenuje.“
Dve godine kasnije zemlja u kojoj je nastala najstarija štamparija među Južnim Slovenima, ona Crnojevića na Obodu, u kojoj je štampan „Oktoih“, dobiće 1958. godine štampariju koja je kupljena u Beču iz budžeta Vlade Srbije za kulturne potrebe svoje sabraće u Crnoj Gori. O trošku Srbije u inostranstvo su poslata trojica momaka sa Cetinja da se obuče štamparskom poslu.
Promena na „prestolu“ u Beogradu nije uticala na nacionalna ubeđenja kneza Danila i njegove vizije o budućnosti Srbije i Crne Gore. U jednom od pisama knezu Mihailu Obrenoviću kaže: da bi bio „najsrećniji kad bi video Srpstvo ujedinjeno, pod njegovim skiptrom, i da bi mu držao stražu, pred dvorom…“ A preko Ljube Nenadovića šalje mu poruku: Neka samo započne knjaz Mihailo, ja mu sa svojim Crnogorcima pođoh na susret, da oslobodimo srpski narod, pa ma ja bio u vojsci knjaza Mihaila prosti vojnik.
Za vreme njegove vladavine odigrala se čuvena bitka na Grahovu u kojoj su Crnogorci i njihov zapovednik vojvoda Mirko, brat Danilov, ovenčani slavom. Turci su imali oko šest hiljada mrtvih i ranjenih a Crnogorci dvanaest puta manje. Ova pobeda je bila uvod u nezavisnost i razgraničenje Crne Gore i Turske.
O tim godinama čuveni istoričar Vladimir Ćorović će napisati da se u drugoj polovini 19. veka, pogotovo od Grahovske bitke (1858) do Berlinskog kongresa (1878), u Srbiji i Vojvodini u omladinskom svetu pevalo i pričalo samo o Crnoj Gori. Nije bilo pesnika koji joj nije ispevao bar jednu pesmu… Branko Radičević je pisao: „Crna Goro, ponosito stenje, krune srpske ti drago kamenje!“
Izgleda da je vreme poezije prošlo i da su pesnici otpevali svoje. Zato je danas, valjda, i zabranjen dolazak u Crnu Goru Matiji Bećkoviću, našem najvećem živom, i ne samo živom pesniku.

U sledećem broju:
Knjaz Nikola ustupa presto za 20.000 dukata