KNJAZ NIKOLA USTUPA PRESTO ZA 20.000 DUKATA

 Sve svađe Srbije i Crne Gore – od dinastičkih sukoba do stvaranja nove nacije (drugi deo)

Piše Ivan Miladinović

Prekrajanje istorije Crne Gore potvrđuje da svaka priča o istoriji izvire iz sadašnjosti i da su prošlost i naše znanje o njoj – različiti a ponekad i oprečni pojmovi

Srpsko-crnogorski odnosi do 1918. godine verovatno su najistraženija oblast u našoj savremenoj istoriji. To podrazumeva, naravno, i objavljenu arhivsku građu, publicističku, memoarsku literaturu i drugu dokumentaciju. Međutim, tumačenje ovog obilja podataka prati veliki i nimalo beznačajan problem. Reč je o naglašeno politizovanom i ideologizovanom tumačenju tih odnosa, zavisno od vremena i prilika u kojima su određena dela nastajala. Posledica toga su sasvim suprotstavljene istorijske ocene. A to, kao po nekom nepisanom pravilu, prati našu istoriografiju i potvrđuje reči starog cinika da svaka priča o prošlosti izvire iz sadašnjosti. Najbolji primer je upravo ono što se poslednjih godina dešava na naučnoj relaciji između Beograda i Podgorice: što potvrđuje staru istinu da su prošlost i naše znanje o njoj – različiti a ponekad i oprečni pojmovi.
„Bestidno je, a na sreću se pokazalo i besplodno, bilo dugogodišnje plašenje crnogorskog naroda potencijalnim velikosrpskim hegemonizmom, kao negatorom crnogorske nacije i države. Na takvim, rekao bih – bolesnim halucinacijama u dobroj mjeri se tražio, a sve doskoro i nalazio način za održavanje na vlasti i skretanje narodne i političke pažnje sa sebe“, govorio je ravno pre tri decenije Milo Đukanović, kreator nove istine Crne Gore.
A samo pre neki mesec taj isti čovek će bez trunke stida izgovoriti: „Očigledno je problem SPC da svakoga ko nije poput njih, slijepi poslušnik interesa ruskog imperijalizma, velikosrpskog nacionalizma i agresivnog svetosavlja, kojeg promoviše SPC, proglašava izdajnikom. Izdajnikom čega, izdajnikom njihovih interesa? Da, taj sam. Zato što mislim da Crna Gora ne smije da slijedi ni ruski imperijalizam, ni velikosrpski nacionalizam, ni agresivno svetosavlje koje poništava crnogorski vjerski i nacionalni identitet“, poručio je Đukanović.

POČETKOM OVOG VEKA, a naročito posle osamostaljenja Crne Gore 2006. godine, na javnu scenu u novonastaloj državi stupa čitava plejada istoričara i intelektualaca opšte prakse nošenih talasom nove politike i novog ogleda na prošlost, poput onih vetrokaza u obliku petla koji su krasili dimnjake diljem Srbije i Crne Gore, i okretali se u pravcu odakle vetar duva.
Preko noći su počela da nastaju nova tumačenja odnosa dve „do juče“ bratske srpske zemlje. A šta se zapravo dešavalo kada su one počinjale da dobijaju obrise modernih evropskih država
Knez Mihailo Obrenović će vrlo rano shvatiti koliko je za ovo naše poluostrvo Balkansko presudan, a češće poguban, uticaj velikih sila i da im se nijedan narod ponaosob ne može odupreti. Geslo „Balkan balkanskim narodima“ bio je moto njegove politike. Sklopio je tajne ugovore s Rumunima, Grcima i Crnom Gorom o združenoj akciji protiv Turaka. Srbija tog vremena je postala utočište svih onih koji su sanjali revolucionarne procese u Osmanskom carstvu. I s Bugarima je sklopio dogovor o zajedničkoj borbi protiv Turaka, ali i o formiranju jedinstvene države. Pružao je zaštitu bugarskim emigrantima.
Ali najznačajniji deo ove njegove aktivnosti bilo je zaključenje tajnog ugovora između Srbije i Crne Gore, kojim je postavljen čvrst temelj ne samo za zajednički rad ove dve zemlje na oslobođenju srpskog naroda već i za jedinstvo buduće srpske države.
Dogovori predstavnika Beograda i Cetinja odvijali su se u najstrožoj konspiraciji u Italiji, gde je 5. oktobra 1866. godine potpisan tajni vojni sporazum o zajedničkoj aktivnosti na oslobađanju Srbije i Crne Gore od Turske. Ovim tajnim aktom Srbija se obavezala da Crnoj Gori „uruči 50.000 dukata, izvesnu količinu oružja, vojne opreme i pošalje vojne starešine – oficire i podoficire za obučavanje crnogorske vojske“. Crna Gora je „pristala“ da, posle oslobođenja od Turaka, „pristupi srpskoj državi“. Sporazumom se, takođe, predviđalo da na presto zajedničke države „zasjedne“ srpski knez Mihailo Obrenović, a knjaz Nikola Petrović beše se ovim ugovorom obavezao da u korist srpskoga ideala – stvaranje jedne evropske države – abdicira. Kao kompenzaciju za odricanje od suvereniteta imao je da i ubuduće nosi titulu srpskog princa, i da kao takav prima od Srbije godišnju apanažu od 20.000 dukata. Ovde valja spomenuti da je ovim tajnim aktom predviđeno da u slučaju ako knez Mihailo ne bude imao naslednika, na presto stupio crnogorski knjaz.
Nikola je inače znao da njegov kum, knez Mihailo Obrenović (kumovao na krštenju knjeginje Zorke 1864. godine) nema potomaka, i sasvim je prirodno što je očekivao da on jednog dana postane „car srpskog Balkana“.

NAKON POTPISIVANJA TAJNOG srpsko-crnogorskog sporazuma u Italiji, u Beogradu je usvojen i potpisan poseban Protokol. Prethodno su, na Cetinju, 14. septembra 1866. godine, Protokol usaglasili izaslanik srpskog kneza Mihaila Obrenovića – Miloje Lešnjanin, i crnogorskog knjaza Nikole Petrovića – vojvoda Petar Vukotić. Posle rešavanja nekih spornih pitanja ovaj dokument, u dva „jednoglasna egzemplara“, potpisan je u Beogradu. Paraf u ime srpskog kneza stavio je Ilija Garašanin, a u ime crnogorskog knjaza – Nićifor Dučić.
Mihaila će ubrzo stići tragična sudbina na Košutnjaku jer njegove ideje nisu godile ušima velikih sila. Njegovim gubitkom Srbi i svi žitelji sa jugoistoka Evrope izgubili su čoveka sa vizijom o oslobođenju Balkana od Osmanske imperije. I od tog trenutka Tajni sporazum će prekriti veo zaborava a u istorijskom razvoju odnosa ovih država nastaće samo jedan kamen spoticanja – koja će dinastija poneti barjak ujedinjenja srpskog naroda. I Petrovići i Obrenovići su bili ubeđeni da to pripada upravo njima. A tu su bili i Karađorđevići koji su iz prikrajka čekali svoju šansu.
Na delu su nesporazumi, trvenja, razmimoilaženja, otvoreni sukobi, podmetanja, optuživanja … ko je bio krivac? Na Cetinju se uglas tvrdilo da je to dvor u Srbiji, a u Beogradu da je to knjaz Nikola.

UZ TO NA CETINJU je širena priča da u Srbiji cveta anticrnogorstvo, koje je „naročito uzelo ’maha’ od punoletstva kralja Milana i da je trajalo sve do njegove abdikacije“. Gotovo da nije bilo čeljadeta podno Orlovog krša koje nije znalo reči Ilije Garašanina izgovorene u času kad se Danilo Petrović zaknežio, umesto da se zavladiči – da je to „najveća nesreća za Srbiju i Srpstvo“.
Govorilo se da se državnici u Srbiji služe svim sredstvima da dinastiju Petrovića i Crnu Goru omalovaže, da joj ne dopuštaju da se uveća. Gavro Vuković, ministar knjaza Nikole, u Memoarima piše: „Srbijanski agenti krstarili su svud unaokolo naših granica, da mame i mite narod da ne gleda na Crnu Goru, već da traži pomoć i sebi spas u Srbiji…“
Sve to što se govorilo protiv Srbije, i ono što je bilo tačno, i ono što je bilo preuveličano ili izmišljeno, odgovaralo je knezu Nikoli.
Od ubistva Mihaila Obrenovića on menja „svoje držanje prema Srbiji“ a od ustoličenja Milana Obrenovića sve više biva preokupiran idejom da Petrovići postanu svesrpska dinastija i ustoličena na „prestolu“ u Beogradu. Iz tog vremena, navodno, potiče i njegova izreka – „da su lična prava po sebi pravedna, i ako se ne slažu sa opštom idejom“. Glavari oko knjaza zdušno su ga podržavali i tvrdili da su Petrovići – „jedina dinastija u srpstvu koja ima tradicionalne priznate vrline od svog postojanja i koja se nikad ni u svom unutrašnjem moralu, niti prema celini srpskog naroda, ni u čemu nije ogrešila“.
Ali način na koji je knjaz Nikola hteo da ostvari ovaj cilj o „svesrpskom prestolu“ nije bio lako razumljiv njegovim savremenicima, kao ni i budućem istraživačima. Odluka da ruku njegove najstarije kćerke Zorke da Petru Karađorđeviću, potonjem kralju, možda je najbolji primer za ovu tvrdnju, jer je Nikola imao ideju da za kuma pozove vladara Srbije, kralja Milana Obrenovića…

UDAJOM KĆERKE za jednog od pretendenata na srpsku krunu nije postigao ništa. Nije uspeo da budućeg kralja Srbije pridobije i samo je pogoršao odnose sa Srbijom. Petar Karađorđević se pokazao mnogo manje savitljivim nego što se knez Nikola nadao da će biti. Nije mnogo pomoglo ni to što je Zorka, kćerka kneza Nikole, bila jaka i autoritativna ličnost i što je i ona pokušavala da svog supruga privoli da svoje ponašanje prilagodi interesima njenog oca… To je samo dovelo do toga da se između tasta i zeta stvorila ogromna netrpeljivost. Tako Petar Karađorđević nije dopuštao da se Nikolino ime spominje u njegovom prisustvu.
Vrhunac sukoba sa zetom Petrom nastao je 1885. u vreme srpsko-bugarskog rata. Tada se na Cetinju desilo nešto neverovatno: Nikola i svi njegovi glavari, izuzev Gavra Vukovića, bili su na strani Bugarske, priželjkujući njenu pobedu – zapisao je istoričar Vasa Kazimirović. Petar Karađorđević, međutim, bio je na strani Srbije i hteo je da s dobrovoljcima iz Vasojevića krene u pomoć srpskoj vojsci, što knez Nikola nije dozvolio…
I četiri godine kasnije došlo je do oštrog sukoba između tasta i zeta. Posle abdikacije kralja Milana, 1889. godine, Petar je optuživao Nikolu „da ga je žrtvovao beogradskom dvoru, jer je primio obavezu da uskrati agitacije Karađorđevića u Srbiji“. Suština njihovog sukoba bila je što su obojica iskreno bili ubeđeni da su jedini pozvani da zauzmu mesto na srpskom prestolu.
Petar Karađorđević je tako vaspitavao i učio svoju decu. Njegov prvenac Đorđe je na Cetinju, kao deran, stalno ponavljao crnogorskim glavarima da je njegov otac „pravi kralj Srba“ i da je njemu dužan da se pokorava i sam knjaz Nikola.
I knjaza Nikolu nikada nije napuštala pomisao da bi on trebalo da bude vladar u obe, ili u ujedinjenoj srpskoj državi. Često je znao da kaže, u razgovoru sa najodanijim glavarima, kako bi „on već znao za najkraće vreme zadobiti Srbijance za sebe…“

BALKANSKE PRILIKE i oslobodilačke težnje crnogorskog i srpskog naroda, naročito odluka knjaza Nikole da se zabrane akcije protiv Srbije i kralja Milana Obrenovića koje je organizovao njegov zet Petar Karađorđević, doprinele su da se međudinastička crnogorsko-srpska trvenja smire, te počinju da se poboljšavaju odnosi između dva dvora. Tako Nikola uspeva 1878. godine da privoli srpsku vladu da širom otvori granice i dopusti naseljavanje Crnogoraca u Srbiju.
Kada je to obnarodovano u Crnoj Gori, nastalo je veliko oduševljenje u narodu. Crnogorci su, piše Gavro Vuković, očekivali da ih u Srbiji čeka izobilje, gotove kuće, urađene zemlje… Prijavilo se blizu 50 hiljada za preseljenje… Konačno je na put Srbije, kao u biblijsku obećanu zemlju, krenulo 12.000 Crnogoraca, delom preko Foče, a delom preko Berana: „Na granici Srbije, preseljenici su bili dočekani od vlasti i naroda, samo se je moglo tako poželjeti. Kola, konji za prenos nejači. Sva sredstva za ishranu, potkrepljenje, pa i odeću, oskudnijema su na granici davali i duž cijelog puta preko Srbije, do Topličkog okruga, gdje su se preseljenici imali nastaniti…“, svedoči vojvoda Gavro Vuković u svojim memoarima.
Dobre veze uspostavljene sa Obrenovićima Nikola je hteo da kruniše udajom kćerke Ksenije za kralja Aleksandra. Za ovo uspostavljanje rođačkih odnosa dve dinastije najviše se zalagala ruska diplomatija. Međutim, na Cetinju najverniji i najodaniji glavari bili su protiv te ideje. Oni su tvrdili da bi Ksenijina udaja za srpskog kralja definitivno onemogućila da Petrovići dođu na presto buduće srpsko-crnogorske države. Protiv ovog braka bio je i bivši kralj Srbije Milan Obrenović. U jednom pismu Jovanu Ristiću on izričito kaže: „Ko da pusti gladnoga kneza Nikolu, s njegovim legijonom prosjačke dečurlije, da okupira Srbiju. Oni ju biše tako oglodali, da joj ništa do kostura ostavili ne biše…“

NA SAHRANI RUSKOG cara Aleksandra III, u Petrogradu, u jesen 1894. godine došlo je do prvog susreta kralja Aleksandra i knjaza Nikole. Vladari su jedan drugome obećali da će ubuduće otklanjati i suzbijati sve ono što je njihove domove zavađalo, da u svojim državama neće dozvoliti nikakvo političko delovanje protiv druge strane, da neće primati „intrigante“ kojima je samo cilj da seju razdor. Kralj i knjaz su se dogovorili da ubuduće pismima češće razmjenjuju misli.
Na Vidovdan, 28. juna po starom kalendaru, 1896. godine, u devet sati, knez Nikola i kralj Aleksandar zagrlili su se na beogradskoj železničkoj stanici. Potom je svečana povorka pošla iskićenim ulicama, praćena oduševljenim ovacijama naroda iz Beograda, unutrašnjosti Srbije i Vojvodine. Novine su do sitnica izveštavale o raznim ceremonijama vladara: o prisustvu parastosu u Sabornoj crkvi, o poseti Akademiji nauka, Domu Sv. Save, Narodnom muzeju, Velikoj školi, Vojnoj akademiji…
Na svečanoj večeri dva dana kasnije knez Nikola je održao zdravicu u kojoj je rekao: „Donosim pozdrav Južnoga Srpstva – Crne Gore – Zete Balšića, Crnojevića i doma moga… Srpski vladari treba da svoj narod povedu pravcem njegovih pravednih težnji; jer srpski narod hoće samo da bude posjednik svoga, pošto je pozvan da bude revnosni sudionik na polju napretka, razvića i civilizacije.“
Knjaz Nikola je, svečano ispraćen, otputovao iz Beograda 18. juna uveče. Poseta se ograničila samo na Beograd, ali je po patriotskim merilima spoljnim efektima bila veličanstvena. Na uzvratnu posetu kralja Aleksandra Cetinju čekalo se mnogo duže nego što je bilo predviđeno, zbog udaje knjeginje Jelene za italijanskog prestolonaslednika Viktora Emanuela, u oktobru 1896. godine i smrti Olge, kćerke knjaza Danila. Knjaz Nikola je pismom objasnio Aleksandru ove okolnosti, pa ga je molio da izabere vreme dolaska, kad mu najbolje odgovara.

KRALJ ALEKSANDAR je krenuo iz Beograda 8. aprila 1897. Išao je vozom do Rijeke, a potom brodom do Bara gde je stigao 21. aprila. U Baru ga je dočekao prestolonaslednik Danilo odakle se svečana povorka, uz burne ovacije naroda, uputila za Cetinje. Od Virpazara do Rijeke Crnojevića išli su parobrodom „Danica“. U prestonicu su stigli predveče oduševljeno dočekani od Cetinjana…
Boravak kralja Aleksandra na Cetinju bio je mnogo skromniji od Nikolinog u Beogradu. Po programu, bio je lepo ispunjen i ugodan. Sutradan je održano blagodarenje u manastirskoj crkvi, a uveče je u dvoru priređen bogat prijem. Trećega dana vladari su prisustvovali smotri tek ustanovljene redovne crnogorske vojske na Obilića poljani. Na svečanom ručku vladari su održali kratke zdravice. Poslednjeg dana boravka na Cetinju kralj Aleksandar je obišao Zetski dom i bolnicu, a knjaz je priredio porodični ručak. Posle podne knjaz Nikola je ispratio kralja, preko Njeguša do austrijske granice. Aleksandar je iz Kotora otplovio za Rijeku.
Na Cetinju su vođeni i politički razgovori. Knjaz Nikola i crnogorska vlada potvrdili su spremnost da sa srpskom vladom i kraljem „sporazumno rade u svim pitanjima koja se tiču srpskog naroda“.

U sledećem broju: Srpstvo knjaza Nikole i stvaranje velike Crne Gore