Blagodeti moderne kolonije

Prodaja „Komercijalne banke“

Otuđenjem najznačajnije domaće banke država ne samo da ostaje bez značajne razvojne finansijske institucije već i bez finansijskog suvereniteta tako važnog za svaku zemlju

Kada su u jednoj zemlji finansijsko-bankarski sistem, najveće kompanije za proizvodnju, rudni i energetski resursi u stranim rukama, za nju se slobodno može reći da je postala kolonija. Doduše, danas je to moderni kolonijalizam iliti neokolonijalizam u kome nije potrebna vojna sila da bi strani kapital bio osiguran. Neokolonijalizam priznaje, u manjoj ili većoj meri, političku nezavisnost, ali je u ekonomskom smislu zemlja tranzicije u zavisnom položaju. Otuda i paradoks da se strani neokolonijalisti, pod eufemizmom investitori, tetoše i čak im se daje novac da dođu.

[restrict]

KONTROVERZNI PROCESI I Srbija je pred „ciljem“ da ispuni sve navedene elemente da bi dobila status moderne kolonije. Svake godine unazad licitira se koliko je stranih milijardi i stranih kompanija došlo u Srbiju; šta je sve uspešno prodato i koliko je zaposlenost time povećana. S druge strane, ne iznose se zbirne sume novca date da bi se ti stranci odobrovoljili i kod nas osećali komotno. Svaka prodaja najavljuje se kao velika ekonomska dobit kojom će biti pospešen ne samo sektor u kojem se prodati subjekt nalazi već celokupan sistem i privreda zemlje.
Poslednji takav primer je „Komercijalna banka“, čija prodaja, i pored već skoro okončanog procesa, i dalje izaziva kontroverze i podeljena mišljenja i stručne i šire javnosti. Kao preduslov ove akvizicije, Srbija je krajem novembra 2019. godine svoje vlasništvo u toj banci uvećala na 83,2 odsto tako što je za skoro 212 miliona evra kupila 34,5 odsto njenih akcija koje su pripadale Evropskoj banci za obnovu i razvoj EBRD (24,4 odsto) i Međunarodnoj finansijskoj korporaciji IFC (10,1 odsto). Udele fondova iz Nemačke i Švedske DEG i SVED u toj, trećoj najjačoj banci u Srbiji, od ukupno 6,8 odsto, kupila je u junu prošle godine. Njeni ostali vlasnici su mali akcionari sa 16,8 odsto.

ZAHTEV MMF-a Već sedam godina Međunarodni monetarni fond (MMF) traži da se Srbija odrekne vlasništva u „Komercijalnoj banci“.
U januaru te 2012. MMF je čak ocenio da država Srbija neće biti u stanju da uplati 100 miliona evra za dokapitalizaciju banke kako bi ostala njen većinski vlasnik. Međutim, država je bila u stanju to da uradi, a „Komercijalna banka“ iz godine u godinu ostvaruje desetine miliona evra dobiti uspevajući da, s pokrivenošću preko 10 odsto domaćeg bankarskog tržišta, bude i dalje lider po visini devizne štednje.
Zato providno zvuči svojevremena izjava potpredsednika EBRD-a, nekadašnjeg manjinskog vlasnika „Komercijalne banke“ Alena Pijua da se „razgovori o privatizaciji banke vode kako bismo osigurali stabilnost bankarskog sistema u Srbiji“, iako smo iz Narodne banke Srbije (NBS) toliko puta čuli da je bankarski sistem stabilan.
Onda ne treba da čudi što je aktuelni aranžman koji imamo sa MMF-om, zvani „čuvarkuća“, prerastao iz savetodavnog u naredbodavni, pošto propisuje čak i rokove za privatizaciju pojedinih državnih firmi, pa tako i „Komercijalne banke“.

ODLUKA IZ 2009. GODINE I ministar finansija Siniša Mali će reći da prodaja nije hir već preuzeta obaveza, ne propuštajući priliku da ponovi i naglasi da se u otvorenoj tržišnoj utakmici, gde postoji jaka konkurencija, država skoro nikada nije pokazala kao bolji vlasnik od privatnika. Skoro pravdajući se, Mali ističe da ne može da poništi odluku Vlade Srbije iz 2009. godine, kada se obavezala da će okončati taj postupak, uz ogradu da on takav ugovor, kojim se država unapred obavezuje da će po visokoj ceni otkupiti akcije od stranih akcionara i prodati banku, nikad ne bi potpisao, pogotovo ne 2009. godine.
„Činjenica je da Vlada sada ima mogućnost da odluči kako ona smatra da je najbolje, pošto je došla u posed akcija ovih međunarodnih institucija na osnovu ugovora koji je ranije potpisan. Ekonomski argumenti još više pojačavaju moju raniju tezu da država nema razloga da prodaje ’Komercijalnu banku’. Mislim da uslovi za prodaju sada uopšte nisu povoljni, zbog ukupnih faktora rizika za izbijanje nove svetske ekonomske krize“, rekao je za „Sputnjik“ Đorđe Đukić, profesor bankarstva na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, inače jedan od onih koji se svih ovih godina protivi prodaji ove banke. Danas pogotovo, jer zemlja nije u iznudici i ne mora i dalje da otuđuje porodičnu srebrninu.
Tako bi država imala jednu razvojnu finansijsku instituciju preko koje bi finansirala prioritetne projekte za koje je i sama zainteresovana. U suprotnom, prodajom „Komercijalne banke“ Srbija dolazi u situaciju da više od 85 odsto bankarske industrije u zemlji bude u rukama stranih vlasnika, što bi je učinilo veoma ranjivom u nekoj narednoj finansijskoj krizi.

PONUDA IZ LJUBLJANE Očigledno, smernice iz „čuvarkuće“ MMF-a se rukovode drugim argumentima, te proces prodaje teče bez zastoja. Donedavno za tendersku prodaju ove banke optirala su tri ponuđača – NLB, AIK i „Rajfajzen banka“, sa svojim ponudama, da bi Ministarstvo finansija objavilo da su počeli pregovori sa Novom ljubljanskom bankom NLB koja je dostavila najbolju obavezujuću ponudu za „Komercijalnu banku“, dok su beogradski mediji objavili da je iz Slovenije za najveću srpsku banku u državnom vlasništvu ponuđeno 450 miliona evra.
Javnost je već upozorena da je slovenačka NLB banka naslednica „Slavija banke“, koja je po raspadu Jugoslavije građanima ostala dužna deviznu štednju – po kojoj je „Komercijalna“, kako rekosmo, prva u Srbiji.
Za Ljubomira Mihajlovića, osnivača „Komercijalne banke“ i njenog dugogodišnjeg predsednika, ona vredi najmanje 800 miliona evra i Srbija ne bi trebalo da je proda. „Mislim da je neće prodati. Mislim da se neće dogovoriti oko cene. ’Komercijalna banka’ je nacionalno blago Srbije. Država po zakonu mora da sprovede proceduru, jer su raspisali tender i moraju da ga okončaju. I pozvali su najpovoljnijeg ponuđača, a to je Nova ljubljanska banka“, reći će Mihajlović za Radio Slobodna Evropa.

KONKURENT IZ SENKE Da Mihajlovićeva prognoza nije bez osnove, govori najava još jednog konkurenta, doduše iz senke, a to je – sama država, zbog sve jačih glasova koji se protive prodaji najvrednije srpske finansijske institucije.
Glasovi protiv naročito su oživeli posle izjave guvernerke NBS Jorgovanke Tabaković: „Naravno da je Srbija sposobna da upravlja ’Komercijalnom bankom’.“
Upitana da li bi prodala banku koja ima profit 75 miliona evra za 450 miliona, što je bila cena o kojoj se nezvanično spekulisalo u medijima, Tabakovićka je kratko rekla „naravno da ne bih“, pojašnjavajući da je uloga guvernera da pomogne državi kao akcionaru u procesu privatizacije, a ceneći reputaciju budućeg vlasnika i finansijsku stabilnost koju budući vlasnik treba da očuva.

DRŽAVNO VLASNIŠTVO Analizom bankarskog sektora u Evropi lako se uočava da nema države EU koja nema vlasništvo nad nekom bankom. U vlasništvu Srbije su, pored „Komercijalne“, još samo „Poštanska štedionica“ i „Srpska banka“, koja takođe treba da bude privatizovana jer je početkom 2019. Srbija najavila da do kraja godine izlazi iz svih banaka, čime bi postala jedna od retkih država bez vlasništva u tržišno značajnoj banci. I to uprkos upozorenja ekonomista da bi prepuštanje gotovo celokupnog bankarskog sektora strancima rezultiralo gubitkom monetarnog suvereniteta zemlje.
A poučnih primera je napretek, počev od Poljske, jedne od retkih koja je izbegla svetsku finansijsku i ekonomsku krizu. Znalci, kako to elaborira „Sputnjik“, kažu da je to zato što su vlada i Centralna banka, vođene nacionalnim interesima, realizovale strateško opredeljenje – da udeo stranog kapitala u bankarskom sektoru zemlje smanje ispod 50 odsto. Država kontroliše dve najveće banke u Poljskoj, a koje pokrivaju trećinu tržišta.
Nešto slično dogodilo se u Mađarskoj kada je država, posle izbijanja svetske finansijske krize 2008, nacionalizovala ili kupila manjinski paket akcija kod šest domaćih banaka, povećavajući udeo pod kontrolom države u bankarskom sektoru na 50,5 odsto krajem 2018. Samo pet godina ranije taj udeo je iznosio 30 odsto.
Ovde se treba podsetiti reči poznatog slovenačkog ekonomiste Jože Mencingera, izrečenih još 2009, da je iz cele Istočne Evrope otišlo 50 milijardi evra profita u razvijenu Evropu. Što će reći, preko privatizacije, otvaranja tržišta, jeftine radne snage i dolaska stranih investicija.
Možda ipak najbolji primer pružaju oni koji su tako „brižni“ za naš prosperitet pa nas guraju u prodaju svega što imamo. Sjedinjene Američke Države su 2008, kao i Velika Britanija, dobar deo bankarskog sektora podržavili kako bi se zaštitili vitalni interesi usled velike finansijske krize koju su upravo te banke prouzrokovale.
Prodajom „Komercijalne banke“, a za njom „Poštanske štedionice“ i „Srpske banke“, Srbija bi se praktično odrekla finansijskog suvereniteta, čime bi se, uz ostale zavisnosti od inostranstva u sferi proizvodnje, osiguranja, prirodnih resursa … potpuno svrstala u red modernih kolonija. I to svojevoljno.

[/restrict]