Благодети модерне колоније

Продаја „Комерцијалне банке“

Отуђењем најзначајније домаће банке држава не само да остаје без значајне развојне финансијске институције већ и без финансијског суверенитета тако важног за сваку земљу

Када су у једној земљи финансијско-банкарски систем, највеће компаније за производњу, рудни и енергетски ресурси у страним рукама, за њу се слободно може рећи да је постала колонија. Додуше, данас је то модерни колонијализам илити неоколонијализам у коме није потребна војна сила да би страни капитал био осигуран. Неоколонијализам признаје, у мањој или већој мери, политичку независност, али је у економском смислу земља транзиције у зависном положају. Отуда и парадокс да се страни неоколонијалисти, под еуфемизмом инвеститори, тетоше и чак им се даје новац да дођу.

[restrict]

КОНТРОВЕРЗНИ ПРОЦЕСИ И Србија је пред „циљем“ да испуни све наведене елементе да би добила статус модерне колоније. Сваке године уназад лицитира се колико је страних милијарди и страних компанија дошло у Србију; шта је све успешно продато и колико је запосленост тиме повећана. С друге стране, не износе се збирне суме новца дате да би се ти странци одобровољили и код нас осећали комотно. Свака продаја најављује се као велика економска добит којом ће бити поспешен не само сектор у којем се продати субјект налази већ целокупан систем и привреда земље.
Последњи такав пример је „Комерцијална банка“, чија продаја, и поред већ скоро окончаног процеса, и даље изазива контроверзе и подељена мишљења и стручне и шире јавности. Као предуслов ове аквизиције, Србија је крајем новембра 2019. године своје власништво у тој банци увећала на 83,2 одсто тако што је за скоро 212 милиона евра купила 34,5 одсто њених акција које су припадале Европској банци за обнову и развој ЕБРД (24,4 одсто) и Међународној финансијској корпорацији ИФЦ (10,1 одсто). Уделе фондова из Немачке и Шведске ДЕГ и СВЕД у тој, трећој најјачој банци у Србији, од укупно 6,8 одсто, купила је у јуну прошле године. Њени остали власници су мали акционари са 16,8 одсто.

ЗАХТЕВ ММФ-а Већ седам година Међународни монетарни фонд (ММФ) тражи да се Србија одрекне власништва у „Комерцијалној банци“.
У јануару те 2012. ММФ је чак оценио да држава Србија неће бити у стању да уплати 100 милиона евра за докапитализацију банке како би остала њен већински власник. Међутим, држава је била у стању то да уради, а „Комерцијална банка“ из године у годину остварује десетине милиона евра добити успевајући да, с покривеношћу преко 10 одсто домаћег банкарског тржишта, буде и даље лидер по висини девизне штедње.
Зато провидно звучи својевремена изјава потпредседника ЕБРД-а, некадашњег мањинског власника „Комерцијалне банке“ Алена Пијуа да се „разговори о приватизацији банке воде како бисмо осигурали стабилност банкарског система у Србији“, иако смо из Народне банке Србије (НБС) толико пута чули да је банкарски систем стабилан.
Онда не треба да чуди што је актуелни аранжман који имамо са ММФ-ом, звани „чуваркућа“, прерастао из саветодавног у наредбодавни, пошто прописује чак и рокове за приватизацију појединих државних фирми, па тако и „Комерцијалне банке“.

ОДЛУКА ИЗ 2009. ГОДИНЕ И министар финансија Синиша Мали ће рећи да продаја није хир већ преузета обавеза, не пропуштајући прилику да понови и нагласи да се у отвореној тржишној утакмици, где постоји јака конкуренција, држава скоро никада није показала као бољи власник од приватника. Скоро правдајући се, Мали истиче да не може да поништи одлуку Владе Србије из 2009. године, када се обавезала да ће окончати тај поступак, уз ограду да он такав уговор, којим се држава унапред обавезује да ће по високој цени откупити акције од страних акционара и продати банку, никад не би потписао, поготово не 2009. године.
„Чињеница је да Влада сада има могућност да одлучи како она сматра да је најбоље, пошто је дошла у посед акција ових међународних институција на основу уговора који је раније потписан. Економски аргументи још више појачавају моју ранију тезу да држава нема разлога да продаје ’Комерцијалну банку’. Мислим да услови за продају сада уопште нису повољни, због укупних фактора ризика за избијање нове светске економске кризе“, рекао је за „Спутњик“ Ђорђе Ђукић, професор банкарства на Економском факултету у Београду, иначе један од оних који се свих ових година противи продаји ове банке. Данас поготово, јер земља није у изнудици и не мора и даље да отуђује породичну сребрнину.
Тако би држава имала једну развојну финансијску институцију преко које би финансирала приоритетне пројекте за које је и сама заинтересована. У супротном, продајом „Комерцијалне банке“ Србија долази у ситуацију да више од 85 одсто банкарске индустрије у земљи буде у рукама страних власника, што би је учинило веома рањивом у некој наредној финансијској кризи.

ПОНУДА ИЗ ЉУБЉАНЕ Очигледно, смернице из „чуваркуће“ ММФ-а се руководе другим аргументима, те процес продаје тече без застоја. Донедавно за тендерску продају ове банке оптирала су три понуђача – НЛБ, АИК и „Рајфајзен банка“, са својим понудама, да би Министарство финансија објавило да су почели преговори са Новом љубљанском банком НЛБ која је доставила најбољу обавезујућу понуду за „Комерцијалну банку“, док су београдски медији објавили да је из Словеније за највећу српску банку у државном власништву понуђено 450 милиона евра.
Јавност је већ упозорена да је словеначка НЛБ банка наследница „Славија банке“, која је по распаду Југославије грађанима остала дужна девизну штедњу – по којој је „Комерцијална“, како рекосмо, прва у Србији.
За Љубомира Михајловића, оснивача „Комерцијалне банке“ и њеног дугогодишњег председника, она вреди најмање 800 милиона евра и Србија не би требало да је прода. „Мислим да је неће продати. Мислим да се неће договорити око цене. ’Комерцијална банка’ је национално благо Србије. Држава по закону мора да спроведе процедуру, јер су расписали тендер и морају да га окончају. И позвали су најповољнијег понуђача, а то је Нова љубљанска банка“, рећи ће Михајловић за Радио Слободна Европа.

КОНКУРЕНТ ИЗ СЕНКЕ Да Михајловићева прогноза није без основе, говори најава још једног конкурента, додуше из сенке, а то је – сама држава, због све јачих гласова који се противе продаји највредније српске финансијске институције.
Гласови против нарочито су оживели после изјаве гувернерке НБС Јоргованке Табаковић: „Наравно да је Србија способна да управља ’Комерцијалном банком’.“
Упитана да ли би продала банку која има профит 75 милиона евра за 450 милиона, што је била цена о којој се незванично спекулисало у медијима, Табаковићка је кратко рекла „наравно да не бих“, појашњавајући да је улога гувернера да помогне држави као акционару у процесу приватизације, а ценећи репутацију будућег власника и финансијску стабилност коју будући власник треба да очува.

ДРЖАВНО ВЛАСНИШТВО Анализом банкарског сектора у Европи лако се уочава да нема државе ЕУ која нема власништво над неком банком. У власништву Србије су, поред „Комерцијалне“, још само „Поштанска штедионица“ и „Српска банка“, која такође треба да буде приватизована јер је почетком 2019. Србија најавила да до краја године излази из свих банака, чиме би постала једна од ретких држава без власништва у тржишно значајној банци. И то упркос упозорења економиста да би препуштање готово целокупног банкарског сектора странцима резултирало губитком монетарног суверенитета земље.
А поучних примера је напретек, почев од Пољске, једне од ретких која је избегла светску финансијску и економску кризу. Зналци, како то елаборира „Спутњик“, кажу да је то зато што су влада и Централна банка, вођене националним интересима, реализовале стратешко опредељење – да удео страног капитала у банкарском сектору земље смање испод 50 одсто. Држава контролише две највеће банке у Пољској, а које покривају трећину тржишта.
Нешто слично догодило се у Мађарској када је држава, после избијања светске финансијске кризе 2008, национализовала или купила мањински пакет акција код шест домаћих банака, повећавајући удео под контролом државе у банкарском сектору на 50,5 одсто крајем 2018. Само пет година раније тај удео је износио 30 одсто.
Овде се треба подсетити речи познатог словеначког економисте Јоже Менцингера, изречених још 2009, да је из целе Источне Европе отишло 50 милијарди евра профита у развијену Европу. Што ће рећи, преко приватизације, отварања тржишта, јефтине радне снаге и доласка страних инвестиција.
Можда ипак најбољи пример пружају они који су тако „брижни“ за наш просперитет па нас гурају у продају свега што имамо. Сједињене Америчке Државе су 2008, као и Велика Британија, добар део банкарског сектора подржавили како би се заштитили витални интереси услед велике финансијске кризе коју су управо те банке проузроковале.
Продајом „Комерцијалне банке“, а за њом „Поштанске штедионице“ и „Српске банке“, Србија би се практично одрекла финансијског суверенитета, чиме би се, уз остале зависности од иностранства у сфери производње, осигурања, природних ресурса … потпуно сврстала у ред модерних колонија. И то својевољно.

[/restrict]