Zečevizija – Spustio durbin

Druga sezona Senki nad Balkanom: prva Jugoslavija više nije ona kućerina strave na čijem krovu sede kralj Aleksandar Karađorđević i njegova kajmakčalanska bratija, žandarčine i korumpirani režim, nego pribežište slobode i – gle odjednom – antifašizma!

Predratni Beograd i prva Jugoslavija, glavne teme TV franšize Senke nad Balkanom Dragana Bjelogrlića, izgledaju u drugoj sezoni sasvim drugačije. Izvršeno je, u stvari, izvesno resetovanje istorijske građe prema relevantnijem poimanju ovog konteksta i gotovo sasvim napuštena provokativna i tendenciozna slika predratne Srbije kao pijane krčme, surogata novije istorije srpskog naroda i njegove vojne intelektualne, privredne i svake druge elite, koja je u prvoj seriji prikazana kao banda ubica, razbojnika, zločinaca, secikesa, narkomana, pijanaca i pedera. U prvoj sezoni ista je plivala u nepočinstvu i razvratu ne prezajući ni od kakvog zločina. Sada je to neka druga država, kojoj predano služe i za čiju su sudbu zabrinuti pre svega nacionalno svesni Srbi svih fela, dok joj o glavi rade svi drugi – Hrvati, Slovenci, Bugari i bugaraši, sada i neki Crnogorci, Kominterna, nacisti i beogradska peta kolona… To više nije ona kućerina strave na čijem krovu sede kralj Aleksandar Karađorđević i njegova kajmakčalanska bratija, žandarčine i korumpirani režim, nego pribežište slobode i – gle odjednom – antifašizma! Sam Aleksandar je sada avanzovao u belog anđela koji lebdi nad sudbinom zemlje, dok svi, pa i plutokratski Beograd, brinu za njegovu sudbinu i strepe od predstojećeg atentata. Zli Aleksandar postao je odjednom vrh nacionalne vertikale, koji se sakralno ne prikazuje nego se kao dobri duh priziva i u molitvama pominje. Nestao je iz franšize njegov nepoćudni brat Đorđe, pošto je ovim izgubio svaku svrhu, a uselio se pragmatični knez Pavle, hladni izvršitelj Njegove volje. Nema više ni carskih Rusa ni ratnog heroja i vožda Rusije Vrangela, nego Moskvu sada zastupaju Mustafa Golubić i Broz.

[restrict]

Pa i taj Mustafa sada izgleda drugačije. Nije on više romantični solunac i „Tanetov“ ratni drug nego surovi kominternovski predator, rukovodilac komunističke opservatorije, crveni Džoker predratnog Beograda i vinovnik svakog zla i nepočina, što je i znatno bliže njegovoj istorijskoj ulozi. On je ovde neprijatelj kralja jer paktira sa VMRO i u svom taboru gaji makedonske teroriste, kojima obećava državu „kad dođe na vlast“ (što se u neku ruku i obistinilo, iako im je državu dao upravo onaj što je i Mustafi smrsio konce). Šta li će Bjelogrliću ti Makedonci ne znam, uprkos svakoj logici i istorijskim, pa i savremenim saznanjima? Po svoj prilici je u pitanju neki mutni politički i finansijski trange-frange koji će tek izaći na videlo. Ali gotovo cela serija je sačinjena od apsurdnog povezivanja svega sa svačim, papazjanije raznorodnih motiva, baba i žaba jedne pseudogroteske, gomilanja suvišnih, uglavnom izmišljenih intriga, što je, sve skupa, pouzdana odlika kiča kao medijskog fenomena (Abraham Mol, Definicija kiča). Sve je tu udrobljeno, od Jataganmale do Auto-kluba, džeza, boksa i pravih čikaških obračuna u stilu Kaponea i Lakija Lućana, sve je tu, sve radi, droga i lezbejke, sada u duhu nekog domaćeg New Deal-a, Art Deco-a i posvemašnjeg prosperiteta.
Što je najvažnije, glavni motiv je promenjen: to je tajna osveta „Crne ruke“, kako su oficirsku organizaciju Ujedinjenje ili smrt zlonamerno krstili Pašićevi radikali. Ova nevelika, ali moćna zaverenička družina, koja je 1903. ubila poslednje Obrenoviće i dovela na presto Karađorđeviće, prerasla je u prvu i poslednju srpsku nacionalnu i patriotsku organizaciju, s jasnim programom ujedinjenja svih srpskih zemalja (čije dugoročne ciljeve nisu uopšte razumeli Bjelogrlić i njegovi pisci). Tu značajnu snagu razjurio je i u mišju rupu saterao prestolonaslednik Aleksandar kad mu više nije bila potrebna i kad je počela da mu smeta, u Solunu 1917, gde je montirao proces i sudski ubio njenog vođu, pukovnika Apisa.
U drugoj sezoni Senki pojavljuje se tako nova, ključna ličnost, čije je ime Božidar Zečević i upravo taj se na kraju ispostavlja kao „osvetnik Crne ruke“, nevino stradalog Apisa i njegovih drugova. Božidar Zečević je mladi policijski inspektor i niko u njega ne sumnja u seriji ubistava koja pogađaju Beograd uoči rušenja starog Žrnova na Avali i izgradnje spomenika Neznanom junaku, 1931. (Ne baš originalno: kao u lošim krmi-romanima inspektor je ubica, jer se na njega najmanje sumnja, još od klasične Mišolovke Agate Kristi, koja se za poslednjih 70 godina igrala 25.000 puta i dalje se igra kao apsolutni rekorder svih vremena, uprkos tome što i vrapci pevaju ko je ubica.) Uostalom, Božidar Zečević je više paradigma nego pravi dramski lik. Kao neka vrsta produžene „Crne ruke“, on vrši jednu uzvišenu misiju – ubija samo one koji su nečasno i razbojnički uklonili Apisa, ali kao da reafirmiše povratak glavnog ideala ove tajne družine „regenerisanje naše degenerisane rase“, kako je zapisano u njenom ustavu, još 1911. godine.
Kao dosledan i verovatno najuporniji kritičar Bjelogrlićeve prve serije – što je započeto na ovim stranama i očigledno ostavilo izvesne posledice – ne mogu da budem nezadovoljan svojom novom i neočekivanom ulogom „borca za pravdu“, čestitog i ispravnog čoveka, koji ispunjava svoju misiju i tako zadobija poneku simpatiju. Nezadovoljan sam jedino što cilj ovog poslanstva nije uopšte jasan. I što je Božidar Zečević, kao alternativa jednom lošem i pokvarenom društvu, poginuo za svoju ideju ne promenivši ništa do dana današnjeg. Iako je donekle spustio durbin, Bjelogrlić nažalost nije uspeo da se uzdigne iznad lične osvete. Nije se izborio s bolesnom sujetom; u finalu zabada krstaču s imenom Božidara Zečevića u film, što je ružan kraj ove priče; o dobrom ukusu da i ne govorimo.

[/restrict]