Зечевизија – Спустио дурбин

Друга сезона Сенки над Балканом: прва Југославија више није она кућерина страве на чијем крову седе краљ Александар Карађорђевић и његова кајмакчаланска братија, жандарчине и корумпирани режим, него прибежиште слободе и – гле одједном – антифашизма!

Предратни Београд и прва Југославија, главне теме ТВ франшизе Сенке над Балканом Драгана Бјелогрлића, изгледају у другој сезони сасвим другачије. Извршено је, у ствари, извесно ресетовање историјске грађе према релевантнијем поимању овог контекста и готово сасвим напуштена провокативна и тенденциозна слика предратне Србије као пијане крчме, сурогата новије историје српског народа и његове војне интелектуалне, привредне и сваке друге елите, која је у првој серији приказана као банда убица, разбојника, злочинаца, сецикеса, наркомана, пијанаца и педера. У првој сезони иста је пливала у непочинству и разврату не презајући ни од каквог злочина. Сада је то нека друга држава, којој предано служе и за чију су судбу забринути пре свега национално свесни Срби свих фела, док јој о глави раде сви други – Хрвати, Словенци, Бугари и бугараши, сада и неки Црногорци, Коминтерна, нацисти и београдска пета колона… То више није она кућерина страве на чијем крову седе краљ Александар Карађорђевић и његова кајмакчаланска братија, жандарчине и корумпирани режим, него прибежиште слободе и – гле одједном – антифашизма! Сам Александар је сада аванзовао у белог анђела који лебди над судбином земље, док сви, па и плутократски Београд, брину за његову судбину и стрепе од предстојећег атентата. Зли Александар постао је одједном врх националне вертикале, који се сакрално не приказује него се као добри дух призива и у молитвама помиње. Нестао је из франшизе његов непоћудни брат Ђорђе, пошто је овим изгубио сваку сврху, а уселио се прагматични кнез Павле, хладни извршитељ Његове воље. Нема више ни царских Руса ни ратног хероја и вожда Русије Врангела, него Москву сада заступају Мустафа Голубић и Броз.

[restrict]

Па и тај Мустафа сада изгледа другачије. Није он више романтични солунац и „Танетов“ ратни друг него сурови коминтерновски предатор, руководилац комунистичке опсерваторије, црвени Џокер предратног Београда и виновник сваког зла и непочина, што је и знатно ближе његовој историјској улози. Он је овде непријатељ краља јер пактира са ВМРО и у свом табору гаји македонске терористе, којима обећава државу „кад дође на власт“ (што се у неку руку и обистинило, иако им је државу дао управо онај што је и Мустафи смрсио конце). Шта ли ће Бјелогрлићу ти Македонци не знам, упркос свакој логици и историјским, па и савременим сазнањима? По свој прилици је у питању неки мутни политички и финансијски транге-франге који ће тек изаћи на видело. Али готово цела серија је сачињена од апсурдног повезивања свега са свачим, папазјаније разнородних мотива, баба и жаба једне псеудогротеске, гомилања сувишних, углавном измишљених интрига, што је, све скупа, поуздана одлика кича као медијског феномена (Абрахам Мол, Дефиниција кича). Све је ту удробљено, од Јатаганмале до Ауто-клуба, џеза, бокса и правих чикашких обрачуна у стилу Капонеа и Лакија Лућана, све је ту, све ради, дрога и лезбејке, сада у духу неког домаћег New Deal-a, Art Deco-a и посвемашњег просперитета.
Што је најважније, главни мотив је промењен: то је тајна освета „Црне руке“, како су официрску организацију Уједињење или смрт злонамерно крстили Пашићеви радикали. Ова невелика, али моћна завереничка дружина, која је 1903. убила последње Обреновиће и довела на престо Карађорђевиће, прерасла је у прву и последњу српску националну и патриотску организацију, с јасним програмом уједињења свих српских земаља (чије дугорочне циљеве нису уопште разумели Бјелогрлић и његови писци). Ту значајну снагу разјурио је и у мишју рупу сатерао престолонаследник Александар кад му више није била потребна и кад је почела да му смета, у Солуну 1917, где је монтирао процес и судски убио њеног вођу, пуковника Аписа.
У другој сезони Сенки појављује се тако нова, кључна личност, чије је име Божидар Зечевић и управо тај се на крају испоставља као „осветник Црне руке“, невино страдалог Аписа и његових другова. Божидар Зечевић је млади полицијски инспектор и нико у њега не сумња у серији убистава која погађају Београд уочи рушења старог Жрнова на Авали и изградње споменика Незнаном јунаку, 1931. (Не баш оригинално: као у лошим крми-романима инспектор је убица, јер се на њега најмање сумња, још од класичне Мишоловке Агате Кристи, која се за последњих 70 година играла 25.000 пута и даље се игра као апсолутни рекордер свих времена, упркос томе што и врапци певају ко је убица.) Уосталом, Божидар Зечевић је више парадигма него прави драмски лик. Као нека врста продужене „Црне руке“, он врши једну узвишену мисију – убија само оне који су нечасно и разбојнички уклонили Аписа, али као да реафирмише повратак главног идеала ове тајне дружине „регенерисање наше дегенерисане расе“, како је записано у њеном уставу, још 1911. године.
Као доследан и вероватно најупорнији критичар Бјелогрлићеве прве серије – што је започето на овим странама и очигледно оставило извесне последице – не могу да будем незадовољан својом новом и неочекиваном улогом „борца за правду“, честитог и исправног човека, који испуњава своју мисију и тако задобија понеку симпатију. Незадовољан сам једино што циљ овог посланства није уопште јасан. И што је Божидар Зечевић, као алтернатива једном лошем и поквареном друштву, погинуо за своју идеју не променивши ништа до дана данашњег. Иако је донекле спустио дурбин, Бјелогрлић нажалост није успео да се уздигне изнад личне освете. Није се изборио с болесном сујетом; у финалу забада крстачу с именом Божидара Зечевића у филм, што је ружан крај ове приче; о добром укусу да и не говоримо.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *