Zečevizija – Podmetni i ti lonče

Priča Grupe događa se u novobeogradskim blokovima, među betoniranim životima sabijenim u stereotipe beznađa i narko-alkoholnih okupljanja tinejdžera toliko istih da se među sobom ne mogu raspoznati… Brzo blede njeni likovi satkani od uobičajenih znakova „momaka iz bloka“, kojima su, izgleda i namenjeni

Glavna opasnost kreativne dembelije, koja vlada na igranom programu RTS-a, ogleda se u sledećem: nadrljaj bilo šta što ti padne pod ruku, zatvori konstrukciju, najavi velike uštede i pokupi koliko hoćeš para, od kojih značajan deo moraš da staviš na stranu. Sve to ionako ne traje dugo, važno je da se brzo popuni programska šema i odmah ide u sledeći projekat. Prvi čovek Upravnog odbora Javnog servisa, dr Vuletić potpuno je u pravu: koncepcija bez koncepcije omogućuje da se u ovom trenutku (kraj 2019. godine) paralelno snima 29 TV serija bez ikakve jedinstvene programske zamisli! A da pri tome odsustvuje bilo kakva dramaturško-scenaristička priprema govore TV serije koje su ove sezone stigle na program.

[restrict] Priča Grupe događa se u novobeogradskim blokovima, među betoniranim životima sabijenim u stereotipe beznađa i narko-alkoholnih okupljanja tinejdžera toliko istih da se među sobom ne mogu raspoznati (kratka kosa, smartfon, duks sa kapuljačom, ruksak, najk trenerke, firmirane patike…). Oni hoće da budu tvrdi likovi kao u jednom repu iz serije. Takvi isti murjaci ih jure. Priglupi roditelji ih ne razumeju. Sterilne vertikale kriju još stranputica koje strmoglavo vode u beogradsko podzemlje, dilovanje, narkomaniju, ilegalni transfer keša, naručena ubistva i druge vidove zločina, iza kojih stoje tajkuni ili ofšor-bande. To je socijalni milje krimi-serije koja, uprkos najavi da će biti „ambiciozna“, nije donela ama baš ništa novo. Pakovana je u znaku potrošenih stereotipa i sto puta viđenih šema propale Srbije. Brzo blede njeni likovi satkani od uobičajenih znakova „momaka iz bloka“, kojima su, izgleda i namenjeni (sličan se sličnom raduje, govorili su još stari Latini). Neke od njih iznenada nalazimo u crnoj hronici i tada shvatamo da se u zakukuljenoj prilici koja zuri u mobilni krio očajnik spreman da ubije za šaku evra ili belog praha.
Uopšte, glavne mane svih ovih „gotovih“ serija su scenarističke. Lokalne istorije i legende ukletih mediteranskih ambijenata serije Dug moru provlače se kroz grdne rukavace i digresije, pri čemu se sudaraju likovi opterećeni nekim turobnim i nerazumljivim patosom. Iskidana je, slabo povezana i tanka ova podloga. U duhu tog nazovitrilera i Luštica, gde je serija snimana, gubi svoju devičansku lepotu i predstavlja se kao avetinjska, negostoljubiva, sivkasta, isušenog drveća i tla, betonskih olupina i morskih hujanja u tužnu jesen, što samo po sebi nije bez vrednosti; pitanje je samo – čemu sve to? Sve je tu nategnuto i dosadno, jedva se vuče i s mukom povezuje.
Nepovezanu simultanu radnju pet istovremenih i razdvojenih tokova i još toliko dopunskih bilo je gotovo nemoguće pratiti u prvih pet epizoda serije Pet. Tek od trenutka kad su se sve samostalne i apartne deonice slile u jednu serija je počela nekako da funkcioniše, što se dogodilo posle mnogo potrošenog vremena. Drugim rečima, polifona struktura drame tražila je mnogo više dramaturškog umeća. Svojoj ambiciji da razviju višeznačnu sliku ni scenarista ni reditelj nisu bili dorasli. Rasuta dramaturgija, mnoštvo nepotrebnih likova i stalno razbijanje pažnje nedopustivi su u ovom zanatu. Nije osobito zabavno stalno identifikovati nove likove ili se prisećati svih onih koje smo pogubili tokom serije. Na pitanje „ko je sad pa ovaj?“ ide odgovor: „Taj popunjava tajming, a troši strpljenje gledaoca.“
Najslabija tačka ovde je, dakle, scenario, klasična boljka cele naše produkcije, a koji vrvi šablonima i rešenjima „na prvu loptu“. Njih, te scenarije, niko živi ne čita. Iste prazne, izlizane dijaloge slušamo već ko zna koji put u radnji čiji tok unapred pogađamo. Tekst izgovaraju uglavnom vrlo mladi glumci, nevični akciji, u koju ih, bez pripreme, bacaju aranžeri ovih prizora: mnoge od ovih zvezda preko noći još ne raspolažu ni osnovnom tehnikom, a kamoli glumačkim sredstvima primerenim žanru. Uostalom i oni, kao i svi drugi, „podmeću lonče“ tamo gde obilato curi. [/restrict]