Зечевизија – Подметни и ти лонче

Прича Групе догађа се у новобеоградским блоковима, међу бетонираним животима сабијеним у стереотипе безнађa и нарко-алкохолних окупљања тинејџера толико истих да се међу собом не могу распознати… Брзо бледе њени ликови саткани од уобичајених знакова „момака из блока“, којима су, изгледа и намењени

Главна опасност креативне дембелије, која влада на играном програму РТС-а, огледа се у следећем: надрљај било шта што ти падне под руку, затвори конструкцију, најави велике уштеде и покупи колико хоћеш пара, од којих значајан део мораш да ставиш на страну. Све то ионако не траје дуго, важно је да се брзо попуни програмска шема и одмах иде у следећи пројекат. Први човек Управног одбора Јавног сервиса, др Вулетић потпуно је у праву: концепција без концепције омогућује да се у овом тренутку (крај 2019. године) паралелно снима 29 ТВ серија без икакве јединствене програмске замисли! А да при томе одсуствује било каква драматуршко-сценаристичка припрема говоре ТВ серије које су ове сезоне стигле на програм.

[restrict] Прича Групе догађа се у новобеоградским блоковима, међу бетонираним животима сабијеним у стереотипе безнађa и нарко-алкохолних окупљања тинејџера толико истих да се међу собом не могу распознати (кратка коса, смартфон, дукс са капуљачом, руксак, најк тренерке, фирмиране патике…). Они хоће да буду тврди ликови као у једном репу из серије. Такви исти мурјаци их јуре. Приглупи родитељи их не разумеју. Стерилне вертикале крију још странпутица које стрмоглаво воде у београдско подземље, диловање, наркоманију, илегални трансфер кеша, наручена убиства и друге видове злочина, иза којих стоје тајкуни или офшор-банде. То је социјални миље крими-серије која, упркос најави да ће бити „амбициозна“, није донела ама баш ништа ново. Пакована је у знаку потрошених стереотипа и сто пута виђених шема пропале Србије. Брзо бледе њени ликови саткани од уобичајених знакова „момака из блока“, којима су, изгледа и намењени (сличан се сличном радује, говорили су још стари Латини). Неке од њих изненада налазимо у црној хроници и тада схватамо да се у закукуљеној прилици која зури у мобилни крио очајник спреман да убије за шаку евра или белог праха.
Уопште, главне мане свих ових „готових“ серија су сценаристичке. Локалне историје и легенде уклетих медитеранских амбијената серије Дуг мору провлаче се кроз грдне рукаваце и дигресије, при чему се сударају ликови оптерећени неким туробним и неразумљивим патосом. Искидана је, слабо повезана и танка ова подлога. У духу тог назовитрилера и Луштица, где је серија снимана, губи своју девичанску лепоту и представља се као аветињска, негостољубива, сивкаста, исушеног дрвећа и тла, бетонских олупина и морских хујања у тужну јесен, што само по себи није без вредности; питање је само – чему све то? Све је ту натегнуто и досадно, једва се вуче и с муком повезује.
Неповезану симултану радњу пет истовремених и раздвојених токова и још толико допунских било је готово немогуће пратити у првих пет епизода серије Пет. Тек од тренутка кад су се све самосталне и апартне деонице слиле у једну серија је почела некако да функционише, што се догодило после много потрошеног времена. Другим речима, полифона структура драме тражила је много више драматуршког умећа. Својој амбицији да развију вишезначну слику ни сценариста ни редитељ нису били дорасли. Расута драматургија, мноштво непотребних ликова и стално разбијање пажње недопустиви су у овом занату. Није особито забавно стално идентификовати нове ликове или се присећати свих оних које смо погубили током серије. На питање „ко је сад па овај?“ иде одговор: „Тај попуњава тајминг, а троши стрпљење гледаоца.“
Најслабија тачка овде је, дакле, сценарио, класична бољка целе наше продукције, а који врви шаблонима и решењима „на прву лопту“. Њих, те сценарије, нико живи не чита. Исте празне, излизане дијалоге слушамо већ ко зна који пут у радњи чији ток унапред погађамо. Текст изговарају углавном врло млади глумци, невични акцији, у коју их, без припреме, бацају аранжери ових призора: многе од ових звезда преко ноћи још не располажу ни основном техником, а камоли глумачким средствима примереним жанру. Уосталом и они, као и сви други, „подмећу лонче“ тамо где обилато цури.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *