OBRAZAC

U šta će prerasti ovaj, relativno kratak, tranzicioni poredak? U pravi multipolarizam ili u novi oblik bipolarizma? I koji glavni akteri će u najvećoj meri definisati globalni rezultat? Hoće li to biti SAD u klinču sa ostatkom sveta? Zbirno SAD i EU protiv takođe zbirno Kine i Rusije? Samo Kina i SAD? Ili islamski svet sučeljen s „nevernicima“? U svakom slučaju, svetska sudbina odlučivaće se u Evroaziji

Društveno-humanističke nauke su komplikovanije od ostalih jer „predmeti njihovih istraživanja misle“ (H. Sajmon). Uprkos tome, u njih su duboko prodrli terminologija, pristupi, principi i metode prirodno-matematičkih nauka.
Merenje, eksperimenti, kvantifikacija i matematizacija postali su toliko univerzalni i sveprisutni da su dosegli krajnost kontraproduktivnog i često manipulativnog. Sujetni naučnici, strahujući od polemike i osporavanja, nastoje da se sakriju iza indeksa i koeficijenata, procenata i promila, popisnih i statističkih podataka, složenih računskih radnji i formula kojima argumentuju rezultate svojih proučavanja.
Zavisno od potreba naručilaca/finansijera istraživanja, unapred očekivanih pokazatelja i težnji da se ostane u „glavnom toku“ naučne misli, prilagođavanje metodoloških postupaka i „štelovanje“ dobijenih istraživačkih rezultata odavno nisu izuzetak. U svemu tome izgubila se potraga za istinom, suštinom i smislom sve složenijih i intenzivnijih društvenih tokova koji menjaju Planetu više nego zemljotresi, poplave, klimatske promene, tehnička dostignuća…
Daleko od toga da društvene fenomene ne bi trebalo, s merom i svrsishodno, iskazivati kroz numeričke pokazatelje i obrasce. Naprotiv! To naročito važi za geopolitičku nauku i praksu, koji u velikoj meri diktiraju ostale društvene pojave i procese. Tako se Mekinderova „osovinska teorija“ često naziva trijadnim, a Spajkmenova Heartland-Rimland koncepcija binarnim modelom. Tokom Hladnog rata važio je bipolarizam, iz čega je proisticala balkanska formula 2+2+2 – dve zemlje u NATO-u, dve u VU i dve van paktova. Bžežinski se u vreme tzv. unipolarnog trenutka zalagao za raspored na „velikoj evroazijskoj šahovskoj tabli“ na osnovu šeme 3:1, tj. tri obodna velika prostora (Istočni, Južni i Zapadni) koji opkoljavaju jedan, Centralni prostor (Rusiju). Može se reći da aktuelnu unimultipolarnost (S. Hantington) karakteriše odnos 1GS vs. 3VS ili jedna globalna sila (SAD) naspram tri velike sile (Kina, Rusija, Indija). Ali u šta će prerasti ovaj, relativno kratak, tranzicioni poredak? U pravi multipolarizam ili u novi oblik bipolarizma? I koji glavni akteri će u najvećoj meri definisati globalni rezultat? Hoće li to biti SAD u klinču sa ostatkom sveta? Zbirno SAD i EU protiv takođe zbirno Kine i Rusije? Samo Kina i SAD? Ili islamski svet sučeljen s „nevernicima“? U svakom slučaju, svetska sudbina odlučivaće se u Evroaziji.

[restrict] Njena geopolitička emancipacija usmerena je na potiskivanje američkog uticaja i konstituisanje Velike Evroazije, a već se odvija ubrzanim tempom prema sledećem opštem i ne mnogo komplikovanom obrascu:

Iznad razlomačke crte, u brojiocu, zajednički „umanjenik“ daju četiri „sabirka“:

SS – Snaga Sibira: Magistralni gasovod koji su 2. decembra 2019. godine posredstvom video-veze svečano otvorili ruski i kineski predsednik. Zahvaljujući njemu Kina će dobijati preko potrebnih 38 mlrd. m3 „plavog goriva“ godišnje. Ali budući da „isporuka gasa ima status instrumenta geopolitike“ (A. Dugin), taj gasovod je mnogo više od energetske veze. On je integrativna karika, strateški važan vektor, garant nesukobljavanja dve vodeće evroazijske sile i simbol njihove zajedničke izgradnje evroazijske budućnosti. S dalekoistočnim kompletiranjem do Vladivostoka (4.000 km i 61 mlrd. m3) u orbitu će privući i ekonomski snažne sadašnje američke satelite Japan i J. Koreju.

2ST – Severni tok 1 i 2: Gasovodni „snop“ od ruskog Viborga, odnosno Ust-Luge, do nemačkog Grajfsvalda, koji je trasiran dnom Baltičkog mora isključivo radi zaobilaženja proameričkih zemalja Ramsfeldove „Nove Evrope“. Simbolizuje direktnu vezu dve kontinentalističke sile – jedne mitteleurop-ske i druge u Heartland-u Evroazije – te severni geopolitički „pipak“ ruske (neo)evroazijske koncepcije. Nezadovoljne zato što „Rusija geopolitički zloupotrebljava evropsku energetsku zavisnost“, SAD svim silama pokušavaju da otežaju završetak „Severnog toka 2“. Zato su u sve oštrijem sukobu s Nemačkom, instrumentalizuju dansku (ne)saglasnost na trasu (pored ostrva Bornholm), prete sankcijama za kompanije koje učestvuju u gradnji, spremne su da upotrebe čak i NATO…

TT – Turski tok: Gasovod čija trasa ispod Crnog mora počinje na ruskoj obali (Anapa), završava se na obali evropskog dela Turske (Kijikoj; nekadašnja Midija) i dalje se kopnom usmerava kroz Bugarsku, Srbiju, Mađarsku i Slovačku. Kada budu u eksploataciji, obe cevi imaće godišnji kapacitet 31,5 mlrd. m3. Uključivanjem Turske pokazao se kao bolja varijanta za onemogućeni „Južni tok“. U geopolitičkom smislu, predstavlja južni krak ruskih gasovodnih „klešta“ koje, zajedno sa „Severnim tokom“, obuhvataju srednju, istočnu i jugoistočnu Evropu. Upravo zbog toga Amerikanci nastoje da baražiraju njegovu kopnenu trasu na samom početku – bugarskim svakovrsnim komplikacijama.

PiP – Pojas i put: Grandiozna kineska ambicija promovisana 2013. godine prvo (kopnenim) Ekonomskim pojasom Puta svile, a ubrzo i Pomorskim Putem svile za 21. vek čiji je cilj da se saobraćajno, ekonomsko-finansijski i na druge načine premreži evroazijski megakontinent i njegovo šire priobalje. Možda je istina da u ovoj fazi „Kinu zanima povezivanje, a ne integracija“ (L. Savin), ali je taj interes za sada komplementaran s ruskom neoevroazijskom koncepcijom i njenim otelotvorenjem Evroazijskom ekonomskom unijom u kojoj i Srbija ima svoje mesto. Kao što ima mesto i u inicijativi „Kina+17“ od Baltika do Egeja posredstvom koje se dalekoistočni džin infiltrira u Evropu. Stoga ne čudi zašto su SAD proglasile Kinu „glavnim suparnikom“ i najavljuju protiv nje zaoštravanje trgovinskog rata.
U brojiocu, od ovog dolazećeg „sistema moći“ trebalo bi oduzeti dva opadajuća aktera:

MSN – „Moždana smrt“ NATO-a: Kada je francuski predsednik nedavno dao ovakvu dijagnozu najjačeg vojnog saveza u svetskoj istoriji, imao je u vidu ne njegovu i dalje neprikosnovenu snagu već činjenicu da je to „čedo Hladnog rata“ na strmoj silaznoj putanji. Alijansa je odavno odstupila od svojih osnivačkih principa i postala „svetski policajac“, ali više ne izaziva strahopoštovanje. Lider njene sile-predvodnice već je relativizovao obavezu zajedničke odbrane neke od ugroženih članica, a transatlantski saveznici sve češće otkazuju slepu poslušnost, međusobno se nadgornjavaju, ne izdvajaju dovoljno u zajedničku kasu, zaostaju u modernizaciji, nemaju dovoljno osposobljene i motivisane vojnike. Istovremeno, „varvari“ se udružuju, ubrzano napreduju na svim poljima i strpljivo lome moć „Imperije“ – naročito na evroazijskom poprištu.

KEU – Kriza Evropske unije: (Delimična) evropska integraciona tvorevina nastala je sa nepopravljivom „konstrukcijskom greškom“ i takođe je bipolarni anahronizam koji je izgubio raison d’être. Njene članice slažu se „ko rogovi u vreći“, bregzit je očigledno definitivan, pred najmanjim izazovom svaka zemlja gleda svoja posla, „konkurs“ za vodeću poziciju same su „raspisale“ Nemačka i Francuska, mada nijedna „ne ispunjava uslove“. Utilitarni EU-entuzijazam sveo se na minimum čak i u otuđenoj briselskoj birokratiji, a na plodno tlo nailazi još samo među zagriženom (pseudo)elitom zemalja-aspiranata iako je sasvim jasno da je proširenje zaustavljeno. I dok ona tapka u mestu i bavi se sama sobom, Kina, Rusija i islamski svet već su unutra, diktiraju pravila, preraspoređuju figure i preuzimaju vođenje igre.
Ispod razlomačke crte, u imeniocu, nalazi se činilac koji će određivati tok ovog geopolitičkog procesa:
t – Vreme: Formiranje, funkcionisanje i efikasnost evroazijske geopolitičke infrastrukture, s jedne strane, a deklinizam dve najvažnije transatlantske organizacije, s druge strane, još uvek teku relativno sporo, mada su promene i trendovi očigledni. Da li će Zapad „mekim prizemljenjem“ još dugo ostati jedan od polova moći i nastaviti da aktivno učestvuje u globalnim poslovima ili će posle još nekog vremena laganog opadanja nastupiti njegov nagli „pad u provaliju“ u koju bi mogao da povuče čitav svet – suštinsko pitanje je ne samo američko-evropskog opstanka već i stvar odgovornosti Pekinga, Moskve, Nju Delhija… Trajanje, tj. „trenutak preloma“ nadmoći biće moguće prepoznati na osnovu epohalno važnog rezultata naznačenog obrasca.
OPMB – Osovina Peking–Moskva–Berlin: Umesto sve slabije talasokratske „poluge“ Vašington–Brisel, upravljanje svetom preuzima telurokratska „radilica“ dve evroazijske sile – jedne, najmnogoljudnije i najprosperitetnije, i druge, najprostranije i resursima najbogatije. Njen produžetak zavisiće od uspeha poduhvata preuzimanja Nemačke od Zapada, a Francuska će potom već „šap’tom pasti“. Indija, Japan, Iran, arapske i druge zemlje lako će se uklopiti u novu realnost. I na scenu će stupiti sastavni deo obrasca:

VEA – Velika Evroazija: Njome, istina, neće više upravljati alohtona, neevroazijska sila, ali podrazumeva se da evroazijski prostor neće biti geopolitički statičan. Naprotiv! Unutrašnja nadmetanja, hijerarhijske smene i posledične političko-teritorijalne promene neće prestajati. Ići im u susret ili biti zatečen jeste stvar akademskog mudrovanja, ali mnogo više opstanka. Na Balkanu – naročito.

[/restrict]