ОБРАЗАЦ

У шта ће прерасти овај, релативно кратак, транзициони поредак? У прави мултиполаризам или у нови облик биполаризма? И који главни актери ће у највећој мери дефинисати глобални резултат? Хоће ли то бити САД у клинчу са остатком света? Збирно САД и ЕУ против такође збирно Кине и Русије? Само Кина и САД? Или исламски свет сучељен с „неверницима“? У сваком случају, светска судбина одлучиваће се у Евроазији

Друштвено-хуманистичке науке су компликованије од осталих јер „предмети њихових истраживања мисле“ (Х. Сајмон). Упркос томе, у њих су дубоко продрли терминологија, приступи, принципи и методе природно-математичких наука.
Мерење, експерименти, квантификација и математизација постали су толико универзални и свеприсутни да су досегли крајност контрапродуктивног и често манипулативног. Сујетни научници, страхујући од полемике и оспоравања, настоје да се сакрију иза индекса и коефицијената, процената и промила, пописних и статистичких података, сложених рачунских радњи и формула којима аргументују резултате својих проучавања.
Зависно од потреба наручилаца/финансијера истраживања, унапред очекиваних показатеља и тежњи да се остане у „главном току“ научне мисли, прилагођавање методолошких поступака и „штеловање“ добијених истраживачких резултата одавно нису изузетак. У свему томе изгубила се потрага за истином, суштином и смислом све сложенијих и интензивнијих друштвених токова који мењају Планету више него земљотреси, поплаве, климатске промене, техничка достигнућа…
Далеко од тога да друштвене феномене не би требало, с мером и сврсисходно, исказивати кроз нумеричке показатеље и обрасце. Напротив! То нарочито важи за геополитичку науку и праксу, који у великој мери диктирају остале друштвене појаве и процесе. Тако се Мекиндерова „осовинска теорија“ често назива тријадним, а Спајкменова Heartland-Rimland концепција бинарним моделом. Током Хладног рата важио је биполаризам, из чега је проистицала балканска формула 2+2+2 – две земље у НАТО-у, две у ВУ и две ван пактова. Бжежински се у време тзв. униполарног тренутка залагао за распоред на „великој евроазијској шаховској табли“ на основу шеме 3:1, тј. три ободна велика простора (Источни, Јужни и Западни) који опкољавају један, Централни простор (Русију). Може се рећи да актуелну унимултиполарност (С. Хантингтон) карактерише однос 1ГС vs. 3ВС или једна глобална сила (САД) наспрам три велике силе (Кина, Русија, Индија). Али у шта ће прерасти овај, релативно кратак, транзициони поредак? У прави мултиполаризам или у нови облик биполаризма? И који главни актери ће у највећој мери дефинисати глобални резултат? Хоће ли то бити САД у клинчу са остатком света? Збирно САД и ЕУ против такође збирно Кине и Русије? Само Кина и САД? Или исламски свет сучељен с „неверницима“? У сваком случају, светска судбина одлучиваће се у Евроазији.

[restrict] Њена геополитичка еманципација усмерена је на потискивање америчког утицаја и конституисање Велике Евроазије, а већ се одвија убрзаним темпом према следећем општем и не много компликованом обрасцу:


Изнад разломачке црте, у бројиоцу, заједнички „умањеник“ дају четири „сабирка“:

SS – Снага Сибира: Магистрални гасовод који су 2. децембра 2019. године посредством видео-везе свечано отворили руски и кинески председник. Захваљујући њему Кина ће добијати преко потребних 38 млрд. м3 „плавог горива“ годишње. Али будући да „испорука гаса има статус инструмента геополитике“ (А. Дугин), тај гасовод је много више од енергетске везе. Он је интегративна карика, стратешки важан вектор, гарант несукобљавања две водеће евроазијске силе и симбол њихове заједничке изградње евроазијске будућности. С далекоисточним комплетирањем до Владивостока (4.000 км и 61 млрд. м3) у орбиту ће привући и економски снажне садашње америчке сателите Јапан и Ј. Кореју.

2ST – Северни ток 1 и 2: Гасоводни „сноп“ од руског Виборга, односно Уст-Луге, до немачког Грајфсвалда, који је трасиран дном Балтичког мора искључиво ради заобилажења проамеричких земаља Рамсфелдове „Нове Европе“. Симболизује директну везу две континенталистичке силе – једне mitteleurop-ске и друге у Heartland-у Евроазије – те северни геополитички „пипак“ руске (нео)евроазијске концепције. Незадовољне зато што „Русија геополитички злоупотребљава европску енергетску зависност“, САД свим силама покушавају да отежају завршетак „Северног тока 2“. Зато су у све оштријем сукобу с Немачком, инструментализују данску (не)сагласност на трасу (поред острва Борнхолм), прете санкцијама за компаније које учествују у градњи, спремне су да употребе чак и НАТО…

TT – Турски ток: Гасовод чија траса испод Црног мора почиње на руској обали (Анапа), завршава се на обали европског дела Турске (Кијикој; некадашња Мидија) и даље се копном усмерава кроз Бугарску, Србију, Мађарску и Словачку. Када буду у експлоатацији, обе цеви имаће годишњи капацитет 31,5 млрд. м3. Укључивањем Турске показао се као боља варијанта за онемогућени „Јужни ток“. У геополитичком смислу, представља јужни крак руских гасоводних „клешта“ које, заједно са „Северним током“, обухватају средњу, источну и југоисточну Европу. Управо због тога Американци настоје да баражирају његову копнену трасу на самом почетку – бугарским сваковрсним компликацијама.

PiP – Појас и пут: Грандиозна кинеска амбиција промовисана 2013. године прво (копненим) Економским појасом Пута свиле, а убрзо и Поморским Путем свиле за 21. век чији је циљ да се саобраћајно, економско-финансијски и на друге начине премрежи евроазијски мегаконтинент и његово шире приобаље. Можда је истина да у овој фази „Кину занима повезивање, а не интеграција“ (Л. Савин), али је тај интерес за сада комплементаран с руском неоевроазијском концепцијом и њеним отелотворењем Евроазијском економском унијом у којој и Србија има своје место. Као што има место и у иницијативи „Кина+17“ од Балтика до Егеја посредством које се далекоисточни џин инфилтрира у Европу. Стога не чуди зашто су САД прогласиле Кину „главним супарником“ и најављују против ње заоштравање трговинског рата.
У бројиоцу, од овог долазећег „система моћи“ требало би одузети два опадајућа актера:

MSN – „Мождана смрт“ НАТО-а: Када је француски председник недавно дао овакву дијагнозу најјачег војног савеза у светској историји, имао је у виду не његову и даље неприкосновену снагу већ чињеницу да је то „чедо Хладног рата“ на стрмој силазној путањи. Алијанса је одавно одступила од својих оснивачких принципа и постала „светски полицајац“, али више не изазива страхопоштовање. Лидер њене силе-предводнице већ је релативизовао обавезу заједничке одбране неке од угрожених чланица, а трансатлантски савезници све чешће отказују слепу послушност, међусобно се надгорњавају, не издвајају довољно у заједничку касу, заостају у модернизацији, немају довољно оспособљене и мотивисане војнике. Истовремено, „варвари“ се удружују, убрзано напредују на свим пољима и стрпљиво ломе моћ „Империје“ – нарочито на евроазијском попришту.

KEU – Криза Европске уније: (Делимична) европска интеграциона творевина настала је са непоправљивом „конструкцијском грешком“ и такође је биполарни анахронизам који је изгубио raison d’être. Њене чланице слажу се „ко рогови у врећи“, брегзит је очигледно дефинитиван, пред најмањим изазовом свака земља гледа своја посла, „конкурс“ за водећу позицију саме су „расписале“ Немачка и Француска, мада ниједна „не испуњава услове“. Утилитарни ЕУ-ентузијазам свео се на минимум чак и у отуђеној бриселској бирократији, а на плодно тло наилази још само међу загриженом (псеудо)елитом земаља-аспираната иако је сасвим јасно да је проширење заустављено. И док она тапка у месту и бави се сама собом, Кина, Русија и исламски свет већ су унутра, диктирају правила, прераспоређују фигуре и преузимају вођење игре.
Испод разломачке црте, у имениоцу, налази се чинилац који ће одређивати ток овог геополитичког процеса:
t – Време: Формирање, функционисање и ефикасност евроазијске геополитичке инфраструктуре, с једне стране, а деклинизам две најважније трансатлантске организације, с друге стране, још увек теку релативно споро, мада су промене и трендови очигледни. Да ли ће Запад „меким приземљењем“ још дуго остати један од полова моћи и наставити да активно учествује у глобалним пословима или ће после још неког времена лаганог опадања наступити његов нагли „пад у провалију“ у коју би могао да повуче читав свет – суштинско питање је не само америчко-европског опстанка већ и ствар одговорности Пекинга, Москве, Њу Делхија… Трајање, тј. „тренутак прелома“ надмоћи биће могуће препознати на основу епохално важног резултата назначеног обрасца.
OPMB – Осовина Пекинг–Москва–Берлин: Уместо све слабије таласократске „полуге“ Вашингтон–Брисел, управљање светом преузима телурократска „радилица“ две евроазијске силе – једне, најмногољудније и најпросперитeтније, и друге, најпространије и ресурсима најбогатије. Њен продужетак зависиће од успеха подухвата преузимања Немачке од Запада, а Француска ће потом већ „шап’том пасти“. Индија, Јапан, Иран, арапске и друге земље лако ће се уклопити у нову реалност. И на сцену ће ступити саставни део обрасца:

VEА – Велика Евроазија: Њоме, истина, неће више управљати алохтона, неевроазијска сила, али подразумева се да евроазијски простор неће бити геополитички статичан. Напротив! Унутрашња надметања, хијерархијске смене и последичне политичко-територијалне промене неће престајати. Ићи им у сусрет или бити затечен јесте ствар академског мудровања, али много више опстанка. На Балкану – нарочито.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *