MEGALOPOLIS – Paraziti

Posle filma Parazit gledaocu može postati jasno da isticanje polnih, seksualnih, rasnih razlika postoji samo zato da bi se sakrile one mnogo realnija i sve veće klasne razlike, što znači lagano nestajanje tzv. srednje klase koja uravnotežava kapitalističko društvo, odnosno polove radikalno bogatih i radikalno siromašnih

Iako je zima, a ne jesen, nastavak bi mogao biti isti: i život bez smisla. Bar za one koji veruju u izreku jednog nemačkog fizičara da je stvarno samo ono što se da izmeriti. Takvima svakog godišnjeg doba ostaje na raspolaganju hiperprodukcija industrije zabave, koja ne tako ukusnu čamotinju života pretvara u nešto probavljivo: ako baš nema soli u životu, neka bude bar kečapa.
Ukratko, bio jednom jedan Teodor Adorno – koji je zavist kolega zaslužio gestom jedne studentkinje koja mu je tokom demonstracije ’68. pokazala gole grudi (iz protesta). Ovaj profesor je pre i posle pomenutih demonstracija sekundarnih polnih odlika vrlo dobro znao da je industrija zabave industrija saglasnosti, što će reći da gledajući filmove i serije, tj. zabavljajući se, mi zapravo učimo da je svet u kome živimo najbolji mogući i da nema svrhe tražiti neku alternativu ili nedajbože želeti da se on promeni; bar ne drugačije od načina na koji se menja u filmovima i serijama.

[restrict] „NEBITNA“ ISTORIJA I INDUSTRIJA ZABAVE Ono što je industrija zabave danas, nekada je bila usmena/narodna književnosti. Primera radi, narodne junačke pesme poput Početka bune protiv dahija ranije su učile ljude šta je u svetu dobro, a šta zlo. A onda su se pojavili udžbenici istorije u kojima se deci preporučuje da postanu janičari: recimo, Kučuk Alija, Aganlija, Mula Jusuf, Mehmed-aga Fočić, ukratko ona ekipa koja je – nebitan podatak, ali zabeležimo ga, forme radi – izvela seču knezova, što se kasnije premetnulo u val ničim izazvanog srpskog nasilja pod nazivom Prvi srpski ustanak (evo ističem kandidaturu za pisanje sledećeg udžbenika historije za srpske škole; nisam istoričar, ali znam novogovor).
Poslušajmo na ovom mestu savet jednog uglednog profesionalnog srpskog istoričara koji smatra da je istorija za decu koja čitaju te udžbenike ionako nebitna – dodajmo u pola glasa, posebno ako je srpska. Odvratimo se dakle, od istorije koja je ,,nebitna“, i vratimo se industriji zabave. Nesrećni Borislav Pekić, koji je imao običaj da kaže i to da je mitologija duša naroda, govorio je da u svojim romanima svim junacima daje najbolje šanse bez obzira što neki njegovi junaci izražavaju ideje koje su mu strane. Možda ovo današnjem politički korektnom uhu zvuči suludo, ali tada je to bila književnost: jedna agora, jedan trg, gde je svako mogao da kaže šta je imao da kaže (čak i nacisti poput Štajnbrehera), a vrlina je morala da se dokaže argumentima, u toku samog romana, a ne pre njega. Pisci su tada, naime, mrzeli političku korektnost, jer su bili umetnici kojima je bilo stalo do slobode stvaranja, a ne tek zanatlije kojima je vrhunac ambicije bila sloboda isplate što većeg honorara za zanatsko kreiranje politički korektnih proizvoda, kao što je slučaj u većem delu današnje industrije zabave. (Premda i tu ima umetnika koji se kriju iza odore zanatlija, i uspevaju da umetnost prodaju kao proizvod. O tim dobrim ljudima neki drugi put.)
Većinski deo tzv. industrije zabave, dakle, ima prevashodan zadatak da neoliberalnu političku korektnost putem zabave proširi na najšire slojeve potrošača. A onda i da nešto zaradi. Industrija zabave uopšte ne želi da im pruži mogućnost da protivrečnosti današnjeg sveta pokažu u prvom planu, kako bi gledaoci bili u stanju da sami razmisle o tome u kakvom svetu žive. Umesto toga ona im nudi samo jednu sliku sveta u kojoj je već unapred fabulom rešeno ko je dobar, a ko loš. Umesto najboljih šansi za sve, odnosno slobode da se u filmu, seriji, romanu prikažu različite političke perspektive, kako bi gledalac/čitalac sam razumeo zašto je vrlina – vrlina, a zlo – zlo, industrija zabave favorizuje samo jednu poziciju – globalističku. Ostale su prokazane kao čisto zlo. A tamo gde postoji samo jedno dozvoljeno mišljenje, tamo nema ni slobode mišljenja a ni demokratije. Ima samo tiranije. KADA ZLO „NIJE ZLO” Tema mog današnjeg teksta je zato jedan film-incident u industriji zabave, tačnije jedno umetničko delo, film Parazit iz upravo odlazeće godine čiji je autor korejski režiser Bong Džo Ho. To što je film dobio kansku Zlatnu palmu podseća me na Nobelovu nagradu dodeljenu Handkeu: da bi se sačuvao kakav-takav ugled nagrade ukvarene izborima pravovernih zanatlija koji su usled političke korektnosti i pisama podrške proglašavani „umetnicima“ (a ne zbog talenta koji su neki od njih ipak imali) jednom u X godina prosto treba nagraditi i nekog autentičnog umetnika (koji nije poslao pismo podrške i koji nije pravoveran). Tako je Nobela dobio Handke, a Zlatnu palmu film Parazit.
Film počinje nimalo spektakularno: mladić iz jedne implicitno gladujuće, a očigledno hipersiromašne južnokorejske porodice spletom čudnih okolnosti postaje privatni učitelj engleskoj devojčici iz bogate porodice. Posle niza prevara i podmuklosti kojima eliminišu dotadašnju poslugu bogate porodice, mladić, njegova sestra i roditelji zauzimaju njihova mesta, praveći se da se međusobno ne poznaju. Tada konačnu počinju da žive kao sav normalan svet. Što za njih znači: da imaju šta da jedu.
Gledaoci filma su na početku zapanjeni naivnošću bogate porodice koja uopšte ne može da prepozna prepredene intrige članova siromašne porodice koja malo-pomalo zauzima formacijska mesta njihove posluge. Čak se gledaocima čini da film želi da pokaže kako je na strani bogatih pristojnost, pa samim tim i naivnost i bezazlenost, dok je sirotinja pokvarena, ali opravdano pokvarena, jer je, zar ne, siromašna. Da je zbilja tako, ovaj film bi samo nastavio trend koji već postoji u proizvodima industrije zabave na Zapadu, a to je relativizacija zla putem „opravdavanja“, čime se gledalac navikava na to da zlo koje se može opravdati i nije zlo. Kada se na to navikne u filmovima, naviknuće se i u međunarodnoj politici. Tako tzv. humanitarni ratovi jesu zlo, jer su prekršaj protiv međunarodnog prava, ali se „pravdaju“ tzv. „humanitarnim“ razlozima, pa tako prestaju da budu zlo. I postaju „pravedni“.
Međutim, Bong Džo Ho je zaista umetnik: pokazaće se da to što bogata porodica ne može da vidi šta se oko nje dešava nije znak neke bezazlenosti i naivnosti utemeljene na pristojnosti već metafora (reč koja se u filmu nekoliko puta ponavlja!) fakta da živimo u svetu u kome bogati jednostavno ne vide sirotinju. I to je tačno uočeno, ne samo zbog dualne prirode današnjih megalopolisa, gde između bogatih i siromašnih kvartova postoje rampe (toliko o „prevazilaženju“ granica) već i usled ideološkog rada postmoderne „levice“ koja neprekidno, u svim serijama i filmovima, ističe podelu na homoseksualce i heteroseksualce, na žene i na muškarce, na belce i na obojene, samo zato da bi sakrila fakt da ima bogatih žena, muškaraca, heteroseksualaca, homoseksualaca, belaca i obojenih koji ne znaju šta će od novca, na jednoj strani, te na drugoj strani, siromašnih žena, muškaraca, homoseksualaca, heteroseksualaca, belaca ali i obojenih koji jedva sastavljaju kraj s krajem. „AROMA” MIRISA SIROMAŠTVA Posle filma Parazit gledaocu može postati jasno da to isticanje polnih, seksualnih, rasnih razlika postoji samo zato da bi se sakrile one mnogo realnija i sve veće klasne razlike, što znači lagano nestajanje tzv. srednje klase koja uravnotežava kapitalističko društvo, odnosno polove radikalno bogatih i radikalno siromašnih.
I zaista u Parazitu nema ni očeva nasilnika, ni žena pametnijih i jačih od muškaraca, ni svih onih dobro poznatih tipskih likova koji se redovno pojavljuje u proizvodima industrije zabave u Evropi i Americi. U Parazitu postoje samo bogati i samo siromašni: siromašni koji parazitiraju na telu bogatih, da bi imali šta da jedu, i bogati koji im to dozvoljavaju ne zato što su solidarni već zato što siromašne prosto ne primećuju.
I to bi tako možda moglo da traje da između bogatih i siromašnih ima nečega. Ali između njih nema ničega. Osim mirisa siromaštva. Taj miris siromašni ne mogu da osete, jer je postao neodvojiv od njih samih. Ali bogati mogu. Oni ga osećaju kao smrad.
To je trenutak u kome se Bong Džo Hoov film bliži svom finalu, jer kada se drugi čovek izgubi iz vidnog polja kao čovek, a pojavi se kao smrad, onda to više nije čovek nego nešto što smrdi i čega se treba nekako otresti. Kao što se fekalije otresaju kanalizacijom. Tako to osećaju bogati. I zato je danas biti siromašan isto što i biti gubitnik, dakle to je znak lične nesposobnosti, znak lične krivice, koju društvo (bogati) kao i svaku drugu krivicu imaju pravo da kazne. Toliko o navodnoj „levici“, koja danas kontroliše medije i industriju zabave.
S druge strane, kada siromašni junaci shvate da su smrad i ništa više, onda oni moraju nekako da dokažu da su ipak nešto više: pun stomak od tog trenutka više nije dovoljan. Treba se pojaviti kao čovek, treba biti priznat kao čovek, a kako je to nemoguće, jer bogati sirotinju jednostavno ne vide (i pored gomile pseudokomunističkih sajtova i pseudokomunista koje bogati finansiraju, jer im je draža pozorišna revolucija, nego realna) onda sirotinji preostaju samo radikalna rešenja. Bogati će progledati, naime, tek kada im se smrt pojavi pred očima.
Razume se, nemoguće je tekstom zameniti gledanje ovog izvanrednog filmskog ostvarenja. Umetnički jezik filma i efekti koji taj jezik stvara ne mogu biti ni prepričani, a ni zamenjeni rečima, posebno ne rečima u jednom novinskom tekstu. Reči jedino mogu da vide ono što se nalazi u senkama filma, u njegovim metaforama – a ta reč, metafora, ne slučajno, omiljena je reč mladića s kojim sve počinje.
„Kako je ovo metaforično“, ponavlja taj mladić.
Stoga treba ipak videti film Parazit, jer ko ga vidi, videće i sve ostalo.
Oko njega i oko nas. [/restrict]