МЕГАЛОПОЛИС – Паразити

После филма Паразит гледаоцу може постати јасно да истицање полних, сексуалних, расних разлика постоји само зато да би се сакриле оне много реалнија и све веће класне разлике, што значи лагано нестајање тзв. средње класе која уравнотежава капиталистичко друштво, односно полове радикално богатих и радикално сиромашних

Иако је зима, а не јесен, наставак би могао бити исти: и живот без смисла. Бар за оне који верују у изреку једног немачког физичара да је стварно само оно што се да измерити. Таквима сваког годишњег доба остаје на располагању хиперпродукција индустрије забаве, која не тако укусну чамотињу живота претвара у нешто пробављиво: ако баш нема соли у животу, нека буде бар кечапа.
Укратко, био једном један Теодор Адорно – који је завист колега заслужио гестом једне студенткиње која му је током демонстрације ’68. показала голе груди (из протеста). Овај професор је пре и после поменутих демонстрација секундарних полних одлика врло добро знао да је индустрија забаве индустрија сагласности, што ће рећи да гледајући филмове и серије, тј. забављајући се, ми заправо учимо да је свет у коме живимо најбољи могући и да нема сврхе тражити неку алтернативу или недајбоже желети да се он промени; бар не другачије од начина на који се мења у филмовима и серијама.

[restrict] „НЕБИТНА“ ИСТОРИЈА И ИНДУСТРИЈА ЗАБАВЕ Оно што је индустрија забаве данас, некада је била усмена/народна књижевности. Примера ради, народне јуначке песме попут Почетка буне против дахија раније су училе људе шта је у свету добро, а шта зло. А онда су се појавили уџбеници историје у којима се деци препоручује да постану јаничари: рецимо, Кучук Алија, Аганлија, Мула Јусуф, Мехмед-ага Фочић, укратко она екипа која је – небитан податак, али забележимо га, форме ради – извела сечу кнезова, што се касније преметнуло у вал ничим изазваног српског насиља под називом Први српски устанак (ево истичем кандидатуру за писање следећег уџбеника хисторије за српске школе; нисам историчар, али знам новоговор).
Послушајмо на овом месту савет једног угледног професионалног српског историчара који сматра да је историја за децу која читају те уџбенике ионако небитна – додајмо у пола гласа, посебно ако је српска. Одвратимо се дакле, од историје која је ,,небитна“, и вратимо се индустрији забаве. Несрећни Борислав Пекић, који је имао обичај да каже и то да је митологија душа народа, говорио је да у својим романима свим јунацима даје најбоље шансе без обзира што неки његови јунаци изражавају идеје које су му стране. Можда ово данашњем политички коректном уху звучи сулудо, али тада је то била књижевност: једна агора, један трг, где је свако могао да каже шта је имао да каже (чак и нацисти попут Штајнбрехера), а врлина је морала да се докаже аргументима, у току самог романа, а не пре њега. Писци су тада, наиме, мрзели политичку коректност, јер су били уметници којима је било стало до слободе стварања, а не тек занатлије којима је врхунац амбиције била слобода исплате што већег хонорара за занатско креирање политички коректних производа, као што је случај у већем делу данашње индустрије забаве. (Премда и ту има уметника који се крију иза одоре занатлија, и успевају да уметност продају као производ. О тим добрим људима неки други пут.)
Већински део тзв. индустрије забаве, дакле, има превасходан задатак да неолибералну политичку коректност путем забаве прошири на најшире слојеве потрошача. А онда и да нешто заради. Индустрија забаве уопште не жели да им пружи могућност да противречности данашњег света покажу у првом плану, како би гледаоци били у стању да сами размисле о томе у каквом свету живе. Уместо тога она им нуди само једну слику света у којој је већ унапред фабулом решено ко је добар, а ко лош. Уместо најбољих шанси за све, односно слободе да се у филму, серији, роману прикажу различите политичке перспективе, како би гледалац/читалац сам разумео зашто је врлина – врлина, а зло – зло, индустрија забаве фаворизује само једну позицију – глобалистичку. Остале су проказане као чисто зло. А тамо где постоји само једно дозвољено мишљење, тамо нема ни слободе мишљења а ни демократије. Има само тираније.

КАДА ЗЛО „НИЈЕ ЗЛО” Тема мог данашњег текста је зато један филм-инцидент у индустрији забаве, тачније једно уметничко дело, филм Паразит из управо одлазеће године чији је аутор корејски режисер Бонг Џо Хо. То што је филм добио канску Златну палму подсећа ме на Нобелову награду додељену Хандкеу: да би се сачувао какав-такав углед награде укварене изборима правоверних занатлија који су услед политичке коректности и писама подршке проглашавани „уметницима“ (а не због талента који су неки од њих ипак имали) једном у X година просто треба наградити и неког аутентичног уметника (који није послао писмо подршке и који није правоверан). Тако је Нобела добио Хандке, а Златну палму филм Паразит.
Филм почиње нимало спектакуларно: младић из једне имплицитно гладујуће, а очигледно хиперсиромашне јужнокорејске породице сплетом чудних околности постаје приватни учитељ енглеској девојчици из богате породице. После низа превара и подмуклости којима елиминишу дотадашњу послугу богате породице, младић, његова сестра и родитељи заузимају њихова места, правећи се да се међусобно не познају. Тада коначну почињу да живе као сав нормалан свет. Што за њих значи: да имају шта да једу.
Гледаоци филма су на почетку запањени наивношћу богате породице која уопште не може да препозна препредене интриге чланова сиромашне породице која мало-помало заузима формацијска места њихове послуге. Чак се гледаоцима чини да филм жели да покаже како је на страни богатих пристојност, па самим тим и наивност и безазленост, док је сиротиња покварена, али оправдано покварена, јер је, зар не, сиромашна. Да је збиља тако, овај филм би само наставио тренд који већ постоји у производима индустрије забаве на Западу, а то је релативизација зла путем „оправдавања“, чиме се гледалац навикава на то да зло које се може оправдати и није зло. Када се на то навикне у филмовима, навикнуће се и у међународној политици. Тако тзв. хуманитарни ратови јесу зло, јер су прекршај против међународног права, али се „правдају“ тзв. „хуманитарним“ разлозима, па тако престају да буду зло. И постају „праведни“.
Међутим, Бонг Џо Хо је заиста уметник: показаће се да то што богата породица не може да види шта се око ње дешава није знак неке безазлености и наивности утемељене на пристојности већ метафора (реч која се у филму неколико пута понавља!) факта да живимо у свету у коме богати једноставно не виде сиротињу. И то је тачно уочено, не само због дуалне природе данашњих мегалополиса, где између богатих и сиромашних квартова постоје рампе (толико о „превазилажењу“ граница) већ и услед идеолошког рада постмодерне „левице“ која непрекидно, у свим серијама и филмовима, истиче поделу на хомосексуалце и хетеросексуалце, на жене и на мушкарце, на белце и на обојене, само зато да би сакрила факт да има богатих жена, мушкараца, хетеросексуалаца, хомосексуалаца, белаца и обојених који не знају шта ће од новца, на једној страни, те на другој страни, сиромашних жена, мушкараца, хомосексуалаца, хетеросексуалаца, белаца али и обојених који једва састављају крај с крајем.

„АРОМА” МИРИСА СИРОМАШТВА После филма Паразит гледаоцу може постати јасно да то истицање полних, сексуалних, расних разлика постоји само зато да би се сакриле оне много реалнија и све веће класне разлике, што значи лагано нестајање тзв. средње класе која уравнотежава капиталистичко друштво, односно полове радикално богатих и радикално сиромашних.
И заиста у Паразиту нема ни очева насилника, ни жена паметнијих и јачих од мушкараца, ни свих оних добро познатих типских ликова који се редовно појављује у производима индустрије забаве у Европи и Америци. У Паразиту постоје само богати и само сиромашни: сиромашни који паразитирају на телу богатих, да би имали шта да једу, и богати који им то дозвољавају не зато што су солидарни већ зато што сиромашне просто не примећују.
И то би тако можда могло да траје да између богатих и сиромашних има нечега. Али између њих нема ничега. Осим мириса сиромаштва. Тај мирис сиромашни не могу да осете, јер је постао неодвојив од њих самих. Али богати могу. Они га осећају као смрад.
То је тренутак у коме се Бонг Џо Хоов филм ближи свом финалу, јер када се други човек изгуби из видног поља као човек, а појави се као смрад, онда то више није човек него нешто што смрди и чега се треба некако отрести. Као што се фекалије отресају канализацијом. Тако то осећају богати. И зато је данас бити сиромашан исто што и бити губитник, дакле то је знак личне неспособности, знак личне кривице, коју друштво (богати) као и сваку другу кривицу имају право да казне. Толико о наводној „левици“, која данас контролише медије и индустрију забаве.
С друге стране, када сиромашни јунаци схвате да су смрад и ништа више, онда они морају некако да докажу да су ипак нешто више: пун стомак од тог тренутка више није довољан. Треба се појавити као човек, треба бити признат као човек, а како је то немогуће, јер богати сиротињу једноставно не виде (и поред гомиле псеудокомунистичких сајтова и псеудокомуниста које богати финансирају, јер им је дража позоришна револуција, него реална) онда сиротињи преостају само радикална решења. Богати ће прогледати, наиме, тек када им се смрт појави пред очима.
Разуме се, немогуће је текстом заменити гледање овог изванредног филмског остварења. Уметнички језик филма и ефекти који тај језик ствара не могу бити ни препричани, а ни замењени речима, посебно не речима у једном новинском тексту. Речи једино могу да виде оно што се налази у сенкама филма, у његовим метафорама – а та реч, метафора, не случајно, омиљена је реч младића с којим све почиње.
„Како је ово метафорично“, понавља тај младић.
Стога треба ипак видети филм Паразит, јер ко га види, видеће и све остало.
Око њега и око нас.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *