Za novo razumevanje Hilandara

U nemanjićkoj lavri svi su „tražili i od njega uzimali ono što je Hilandar kroz vekove značio, i neprestano znači: saznanje da postojimo“. Istoričarski poriv Jovana Rajića, koji je u Hilandar išao da bi pronašao izvore za priču o srpskom trajanju kroz istoriju, kao da pretrajava i početkom 21. veka, ne samo zbog unutrašnjih zakonitosti jedne kulture

Za Slobodana Zubanovića Hilandar je metafora trajanja. U nemanjićkoj lavri svi su „tražili i od njega uzimali ono što je Hilandar kroz vekove značio, i neprestano znači: saznanje da postojimo“. Ove reči, zapisane 2018. u predgovoru drugom izdanju njegovog putopisa Drum za Kareju (1998, 2018) ukazuju na dugo taloženje jedne ne samo religiozne predstave o Hilandaru. Istoričarski poriv Jovana Rajića, koji je u Hilandar išao da bi pronašao izvore za priču o srpskom trajanju kroz istoriju, kao da pretrajava i početkom 21. veka, ne samo zbog unutrašnjih zakonitosti jedne kulture.
Pesnik-putopisac na kraju 20. veka, i na početku ovoga, oseća i strah pred svetogorskim predelom, i njegove prve stilizacije obrisa poluostrva metaforizacijom signaliziraju duboko osećanje drugosti istorijskog prostora. Vrata Karejske isposnice za putopisca su granica „dva sveta – jednog, iz kojeg dolazim sa svim iskustvima i ličnim domašajima, i drugog, na prvi pogled nepristupačnog, zatvorenog u svoja pravila“. Usamljen u dvorištu manastira i opkoljen njegovim visokim zidovima, on se ispoveda: „Ja sam se Hilandara, tada, uplašio.“ Ovo unutrašnje osećanje istovremeno je praćeno istorijskom svešću. Za Zubanovića, put za Hilandar prođe „u onoj misli koja pokazuje da svako, od nas, zavisi od istorije“. Srodna impresija boji i susret sa samim manastirom: „Osećam kako je to mesto kud smo se uputili tajna jednog prošlog sveta i znam, da će ovaj svet biti tajna budućem naraštaju. Naše ćutanje dobija oblik poštovanja: očekivanje, ono utiska, pojave manastira jače je od svih pomisli.“
Pounutrašnjivanje predstave o vremenskoj stranosti, odnosno drevnosti kultnog mesta ukazuje na to do koje mere mehanizmi kulture deluju u suočavanju ličnosti s nasleđem. Istovremeno, drugost Hilandara predstavlja i izazov koji se prevazilazi neprekidnim pozajmljivanjem i upoređivanjem viđenog s nasleđenim slikama i predstavama iz kulture, najviše književnosti.

Pored neskrivenog stilskog podražavanja Crnjanskog, koje putopisu treba da pripoji i deo predstave koju čitalac može steći čitajući Drugu knjigu Seoba – pišući o doživljaju smrti kod svetogoraca, putopisac poseže i za citatom sa kraja pomenutog romana Crnjanskog – asocijativne veze obuhvataju i npr. pesmu Alekse Šantića Pretprazničko veče, u opisu jedne anahoretske kelije. Prisvajanje mesta hodočašća nasleđenim citatima iz srpske književnosti ukazuje ne samo na neposredni kontekst koji oblikuje perspektivu putopisca već u drugom planu postavlja pitanje zašto se do takve pripovedne tačke gledišta uopšte i došlo. Drugost Hilandara savlađuje se književnim nasleđem, da bi se tim putem došlo do pripovednog razumevanja.
Važan korak ka tom razumevanju predstavlja evoluiranje svesti o istorijskom određenju ličnosti (sa početka putopisa) ka svesti o potpunoj promenljivosti lične sudbine: „Pakujući se, razmišljam kako se na Svetu Goru može stići i sa istoka i sa zapada i stalno mi pada na um pomisao da sve ne zavisi od nas, a da naše odluke, donesene unapred, mogu biti promenjene i bez naše volje.“ U susticaju nasleđene predstave o kulturnoistorijskoj vrednosti Hilandara i iskustvene svesti o prolaznosti i promenljivosti sudbine, formira se konačna predstava manastira, u završnim, gotovo epifanijskim pasusima putopisa. Otkrivenjsko iskustvo, kao duboko lično, nadrasta kulturnoistorijsko. Putopisac unutrašnju radost ne oseća „samo zbog činjenice“ da se „našao u središtu tačke koja potvrđuje predanje o nama i našim precima“ već zbog nadvladavanja svesti o proizvoljnosti i promenljivosti sudbine, koja na zavetnom mestu nestaje: „Na svaki se drum može udariti, na svaka vrata zakucati i stići kud se naumilo, uz odricanja, zadovoljstvo, i svakojake napore, ali samo se jedanput, pred živim stvorom, otvori put na kojem biva dostojan svoje prolaznosti.“
Paradoksalna na prvi pogled, a zapravo zakonomerna, jeste činjenica da se nadvladavanjem kulturnoistorijske predstave u korist ličnog iskustva važnost samog kulturnog nasleđa višestruko potvrđuje. Odeljeno od sinhronog trenutka vekovima kulturne istorije i formiranim predstavama, Hilandar kao višestruko simbolički naglašeno nasleđe svoj novi značaj pronalazi najpretežnije u suptilnom prevazilaženju same predstave, inherentne stranosti geografskog predela i ličnog iskustva. Tek u tom trenutku, otkriva se važnost pesničkog putopisa: uosećavajući se u njega kao u pesnički tekst, čitalac može i sam nazreti dubinu srodnosti kulturnog nasleđa i prostora u slojevima ličnog iskustva, u onom pripovednom tkanju koje nadilazi puku informativnost.