Špijuniranje špijuna

 

Ko stoji iza obaveštajne afere „ruski špijun“?

Čini se da afera „ruski špijun“ nije iznenadila i zbunila samo srpski politički vrh nego i ruski. Zvaničnici Rusije tvrde da nisu naložili špijuniranje Vojske Srbije i najavljuju svoju istragu okolnosti koje su zapretile da poremete dobre međudržavne odnose. Spominju da je pukovnik Georgi Kleban postao britanski špijun, što može biti pokušaj odvlačenja pažnje na drugu stranu, ali i te kako može biti i istina. Pre svega zbog zbunjujućeg neprofesionalizma profesionalnog obaveštajca. Njegovo diletantsko ponašanje u obaveštajnoj misiji dobija smisao samo ako je namerno hteo da kompromituje rusku obaveštajnu službu i Rusiju kao državu.

SNIMAK NA JUTJUBU U vezi s obaveštajnom aferom „ruski špijun“ predsednik Srbije Aleksandar Vučić naredio je obaveštajno-bezbednosnim agencijama da se slučaj hitno istraži. O čemu se radi? Na Jutjubu se pojavio snimak koji nedvosmisleno asocira na špijunsku aktivnost ruskog pukovnika Georgija Klebana prema Srbiji, tako što srpskom penzionisanom potpukovniku daje novac i od njega uzima nešto u plastičnoj kesi za šta elementarna logika upućuje na zaključak da su u pitanju poverljivi materijal i tajne informacije. Pošto je u pitanju oficir, može se pretpostaviti da se podaci odnose na našu vojsku ili na vojnu industriju, koja je trenutno glavna meta obaveštajnih napada i fabrikovanih afera.
Od samog početka postalo je jasno da oni koji su „okačili“ ovaj snimak na Jutjub nemaju dobre namere prema Srbiji, i da im je cilj da isprovociraju veliku obaveštajnu aferu koja bi poremetila čvrste prijateljske veze Srbije s Rusijom i prekinula odličnu vojnu saradnju koja je za kratko vreme višestruko ojačala Vojsku Srbije i odbrambene sposobnosti Srbije kao države. Nisu u pitanju samo poruke koje preporučuju snimak nego njegovo puštanje u medije s velikim zakašnjenjem. Već opis video-snimka podstiče Srbe na odbojnost prema Rusima kroz poruke: „Ruski špijuni korumpiraju Srbiju“ i „Ovo je ono što nam rade Rusi, naši prijatelji“. Događaj je snimljen u decembru prošle a objavljen 17. novembra ove godine, dakle, sa skoro godinu dana zakašnjenja. Da je neko imao dobre namere, dostavio bi ga mnogo ranije diplomatskim kanalima našim bezbednosnim agencijama. Ovako, sasvim je jasno da je neko čekao najpogodniji trenutak kako bi pokvario ili bar poljuljao srpsko-ruske odnose.

[restrict]

NEPOZNATI AUTORI SNIMKA Ko je napravio ovaj snimak i ko ga je „okačio“ na Jutjub još nije otkriveno, što je otvorilo prostor za procenu mogućih verzija događaja.
Činjenica da naše obaveštajno-bezbednosne agencije nisu sačinile famozni snimak otvara novu obaveštajnu aferu. Dakle, nije u pitanju krađa poverljivog snimka nego nezakonit operativni rad kojim je snimak nastao, a za koji su potrebna posebna ovlašćenja i odobrenja. Veoma je teško tajno snimiti sve bitne trenutke susreta ruskog obaveštajca i našeg potpukovnika špijuna, a veštim „snimateljima“ nije promakao nijedan bitan detalj. Dokumentovana je primopredaja, ali i brojanje novca u kolima. To ne može snimiti jedan čovek, pogotovo ne amater, i sigurno se radi o dobro obučenom i pripremljenom timu stručnjaka za obaveštajne i kontraobaveštajne poslove. Jer da bi neko sve to tajno snimio, morao je pre toga da prisluškuje i tajno prati aktere događaja, što naravno u zemlji Srbiji na zakonit način mogu obavljati samo srpske bezbednosne službe. Svako drugi ko to radi čini teško krivično delo koje spada u teži, agresivniji, drskiji i opasniji oblik špijunaže od ove klasične koju su činili Rusi. Onaj ko može da u Srbiji organizuje ilegalne operativne ekipe stručnjaka i da tajno prisluškuje, prati i snima tipovane ličnosti ulazi u sferu najviše faze špijunaže, koja se takođe mora istražiti. Može se prilično pouzdano zaključiti da je to radila neka iz porodice obaveštajnih službi NATO-a.

OBAVEŠTAJNI DILETANTIZAM Nakon sednice Saveta za nacionalnu bezbednost predsednik Vučić je rekao da je penzionisani potpukovnik Z. K. već duže vreme obrada VBA po ruskoj obaveštajnoj službi, a da je pre toga bio sagledavan zbog veza s hrvatskom obaveštajnom službom. Javnost je preko te stare veze sa hrvatskom službom prešla kao da je to staro i nije bitno u konkretnom slučaju, ali to nije nešto što treba zanemariti jer otvara nove moguće verzije događaja.
Ako je već VBA svojevremeno otkrila veze Z. K. s hrvatskom SOA, i Hrvati su mogli zaključiti da je njihov špijun otkriven. Šta su u takvoj situaciji mogli učiniti hrvatski operativci sa špijunom koji postaje „vruć krompir“, koji radi za novac i prema kome niko nema pozitivnih emocija? Mogli su ga žrtvovati i iskoristiti za jednu veliku obaveštajnu operaciju kompromitovanja Rusije i podrivanje srpsko-ruskih odnosa na najvišem nivou. Ako se tome pridoda sumnja ruskih službi da je pukovnik Kleban britanski špijun, tek onda obaveštajni diletantizam na snimku dobija smisao – da nije u pitanju ruska špijunaža nego planska akcija kompromitovanja Rusije preko britanskog i hrvatskog špijuna.
U modernom obaveštajnom svetu odavno nema ljubljenja obaveštajca sa špijunom i lupanja po leđima. Nema direktne primopredaje podataka, novaca i instrukcija (zadataka). To je obaveštajna istorija. Ozbiljne službe, što ruska vojna obaveštajna služba GRU u kojoj radi pukovnik Kleban svakako jeste, sve to znaju. Nekada davno su „posrednik“ između obaveštajaca i špijuna bile „mrtve javke“ – dogovorena skrovita mesta na kojima je špijun ostavljao izveštaje a obaveštajac novac i instrukcije. U novije vreme ulogu „mrtve javke“ preuzima elektronika. Prvi su elektroniku kao posrednika upotrebili Britanci korišćenjem „elektronskog kamena“ u Moskvi, preko koga su njihovi špijuni predavali izveštaje i primali instrukcije bez direktnog kontakta. Rusi su ih provalili i pokazali da znaju šta je moderna špijunaža, i zato se ponašanje Klebana ne može tretirati kao normalno.
U svojim obaveštajnim igrama i plasiranim obaveštajnim aferama Zapad nikada ne daje realnu sliku o nivou ruskih službi. Nekada ih prikazuju kao „svemirce“ koji sve mogu, čak i da Americi izaberu predsednika, a kada im to odgovara, prikazuju ih kao nesposobne diletante. Posebno na Balkanu ih prikazuju kao primitivne službe i nesposobnjakoviće s kojima niko ne treba da ima posla. U Crnoj Gori su navodni pokušaj državnog udara prikazali kao akciju ruske GRU gde su kao ključnog igrača i kičmu akcije odabrali polupismenog i konfuznog švercera s buvljaka.
Snimak Klebana u Zemunu pokazuje sličan kvalitet obaveštajnog rada, gde se moramo upitati da li je nivo ruskih obaveštajnih mogućnosti u Srbiji jedan penzionisani i već kompromitovani oficir? On im je doneo nekoliko kilograma „tajni“ u najlon kesi? Da li ga to oni plaćaju po kilogramu? Ako su ga Hrvati žrtvovali, onda im je podigran a da to nisu osetili, a opštepoznato je da kada se neko sam ponudi, treba biti posebno oprezan. Kada već nabrajamo mogućnosti, moguće je da su ovu obaveštajnu igru isplanirale „bratske“ službe – američke, britanske, hrvatske, a kao mogući podmetač spornog snimka spominje se i bugarska služba koja dobro poznaje ruski obaveštajni nastup i metodologiju.
Ako razmišljamo zašto naš potpukovnik ne bi odbio nalog hrvatske strane da se ponaša ovako kako se ponašao na snimku, treba poći od činjenice da špijuni nisu gospodari svoje sudbine. Njihova sudbina je u rukama obaveštajne službe za koju rade. Ako je stvarno radio za hrvatsku SOA za novac, za njega i tamo postoji kompromitujući materijal. Špijuni koji rade za novac su najnepouzdaniji jer će „pobeći“ i raditi za nekog drugog, ko ponudi više. Da se to spreči, službe ih redovno kompromituju i to drže kao toljagu kojom im prete da budu poslušni. Oni naravno neće znati da su žrtvovani ako se služba nekada odluči na takav korak, uvek će misliti da služba za koju rade o njima vodi računa i da ih čeka „svetla budućnost“.

DA LI NAS I RUSI ŠPIJUNIRAJU? Velike i moćne obaveštajne službe špijuniraju sve i svakoga, bez obzira na to da li su međudržavni odnosi zategnuti ili prijateljski. U svakoj državi, pa i prijateljskoj, one nastoje da očuvaju stare i bore se za nove interese svojih vlada. Naravno da je špijunaža teško krivično delo i da se nikome ne može tolerisati bez obzira na razloge zbog čega se odlučuju na te nezakonite korake.
Pa ipak, nije svaka špijunaža jednako opasna za interese Srbije. Vodeće države NATO-a i one u našem okruženju konstantno i uporno rade na podrivanju interesa Srbije, i ne prihvataju iskreno našu politiku nezavisnosti i vojne neutralnosti. Rusija prihvata našu politiku i iskreno nam pomaže da ostanemo nezavisni i vojno neutralni. Tačno je da je njihova špijunaža u ovom trenutku manje opasna jer nema subverzivni efekat i nije uperena na destabilizaciju Srbije kao zapadna. Zato kod nekih ljudi u Srbiji, čija bezbednosna kultura nije na potrebnom nivou, vlada mišljenje da ne čine ništa loše ako sarađuju s ruskim obaveštajnim službama. To je velika zabluda jer ruske službe se bore za ruske interese koji se nekada poklapaju sa srpskim interesima, a nekada ne. Patriota je samo onaj ko radi za obaveštajno-bezbednosne službe svoje države, a sve ostalo je izdaja i kriminal.
Kada su u pitanju naše bezbednosne službe, sistem vrednosti poremećen je dolaskom DOS-a na vlast. Tada je forsirano mišljenje da je rad za strance znak uvažavanja i poštovanja čoveka jer je politički vrh to mahom i sam radio. Oni koji su radili za svoje bezbednosne službe u suprotstavljanju stranim obaveštajnim agentima i špijunima omalovažavani su na sve načine. Zato nije čudo da je deo građana još uvek dezorijentisan i ne shvata da o srpskim interesima i srpskoj bezbednosti mogu voditi računa samo srpske bezbednosne službe. Zabluda da obaveštajni rad ne postoji među prijateljima proizvela je dopunski udar na javnost Srbije. Špijunažu od strane Rusa niko nije očekivao u ovo vreme izvanredne saradnje i međudržavnih odnosa, a koje neki cene kao najbolje u istoriji. Da je bio u pitanju udar sa Zapada, to ne bi bilo iznenađenja i ne bi se podigla tolika prašina.
Ako pretpostavimo da su Rusi ipak odlučili da nas špijuniraju, možemo proniknuti u njihova razmišljanja i razloge. Najverovatnije je da se plaše nasilne promene vlasti koja bi Srbiju prevukla u NATO i okrenula je protiv Rusije. Svojevremeno su verovali da i neke druge države iz našeg okruženje neće u NATO, pa se to ipak dogodilo zahvaljujući obaveštajnim igrama vodećih službi Alijanse. U tim državama Rusija nije uspela da sačuva svoje interese, te nije čudo ako se plaše da se tako nešto dogodi i u Srbiji. Naravno da Rusija prati aktivnu zapadnu podršku delu agresivne opozicije koja pokušava da osvoji vlast nasilno, bez izbora. U takvim nastojanjima, u najkritičnijoj fazi, presudno je važan stav vojske. Da li zapadne obaveštajne službe već imaju svoje „spavače“ u našoj vojsci, to je ono što Rusi žele da znaju, a o tome naravno ne mogu tražiti zvaničnu informaciju.
Nisu samo bombaste afere i javno plasiranje podvala i laži mehanizmi kojima će zapadne obaveštajne službe i unutrašnja agentura pokušavati da naprave razdor između Rusije i Srbije. Treba računati s time da će biti tajnih podmetanja ruskim i srpskim službama kojekakvih „proverenih“ podataka kako bi se isprovocirala sumnja i dobri odnosi s Rusijom polako nagrizali. Nije isključeno da je neko ruskim službama poturio lažne informacije o prodaji srpskog oružja Ukrajini još pre izbijanja afere, i da su to pokušali da provere špijunažom umesto da zvanično traže informacije od srpskih institucija.

ISTRAGA VBA Uliva poverenje i podiže nacionalni ponos činjenica da se naše obaveštajno-bezbednosne agencije dobro snalaze u ovoj poplavi obaveštajnih nasrtaja. Vidi se da su u toku i da znaju da rade. Nije česta situacija da se kontraobaveštajne službe odluče za sudski epilog razrešavanja otkrivenih slučajeva špijunaže. Tri su razloga što je to tako: u pitanju je jedno od najteže dokazivih krivičnih dela; suđenje se redovno pretvara u veliku aferu koja duže vreme uznemirava javnost; i treće, najvažnije, nije najveći uspeh službe da se špijun osudi nego da se nadmudri i prevari protivnička služba i da se izvuče neka operativna korist koja bi parirala nastaloj šteti. Ako ništa drugo, preko takvog špijuna u koga je protivnik već stekao poverenje, najlakše je podmetnuti dobro pripremljene dezinformacije.
S obzirom na to da je naša VBA sve znala u vezi s nedozvoljenim aktivnostima ruskog pukovnika Klebana koji je tada imao diplomatski status, sasvim je moguće da su odlučili da sve to preseku bez velike prašine koju bi izazvala hapšenja, suđenja, protestne note i proterivanja. Sasvim je moguće da je slučaj rešen i zatvoren, ili je pretvoren u neku novu kombinaciju koja ne narušava bezbednost Srbije, a donosi operativnu korist. I profesionalni strani obaveštajci (često maskirani diplomatskim funkcijama u ambasadi), kada su otkriveni u „krađi“, više vole da vam se oduže tako što će vam dati nešto kapitalno, vezano za treće zemlje, nego da mu špijunskom aferom uništite karijeru.
Zašto su Rusi sredinom ove godine iznenada povukli Klebana iz Srbije? Da li im je nešto predočeno i sugerisano, da li su i sami shvatili da Kleban preteruje i srlja u svom radu, ili su već tada posumnjali da radi za Britance? Pitanje je da li ćemo to ikada saznati. Uglavnom, on više nije u Srbiji i ne predstavlja opasnost. Zato više pažnje treba posvetiti opasnostima vezanim za pokušaje da se poremete naši dobri odnosi s Ruskom Federacijom. U ovom konkretnom slučaju neko je uspeo da veštački izazove probleme i neprijatnosti, ali krajnji cilj, da nas posvađa s Rusima, nije postigao. Jer bilo bi zaista glupo i naivno da nam kojekakvim igrama i podmetanjima odseku podršku tako moćnog prijatelja bez koga bi odbrana suvereniteta i vojne nezavisnosti Srbije bila mnogo teža.
Za naše tajne službe ovaj slučaj je takoreći rešen, a da li će sva saznanja koja imaju i do kojih će tek doći saopštiti javnosti, to je veliko pitanje. Razloge tajnosti, naravno, ne treba objašnjavati. Ima i nečega dobrog što je proizašlo iz ove obaveštajne afere. Hitna istraga je u praksi testirala sposobnosti, saradnju i koordinaciju naših obaveštajno-bezbednosnih agencija i u vezi s tim su dobile najvišu ocenu. Državni vrh je nakon iznesene analize sveukupnih obaveštajnih nasrtaja stranih obaveštajnih službi shvatio razmere realne opasnosti i odvojio sredstva da se naše bezbednosne službe dodatno ojačaju, posebno u smislu modernizacije i tehničke opremljenosti. Jer postalo je sasvim jasno da slični nasrtaji i fabrikovanje novih afera koje treba da nanesu štetu Srbiji neće prestati. Operativcima i rukovodiocima naših obaveštajno-bezbednosnih agencija neće biti lako u narednom periodu. Biće mnogo akcije, prekovremenog rada i neprospavanih noći, ali navikli su oni na to. Ova afera pružila nam je mogućnost da posredstvom televizije upoznamo jednog od njih, načelnika analitike BIA Relju Željskog, mladog čoveka vanrednih sposobnosti i kapaciteta kojim svi možemo da se ponosimo. Ako su i drugi takvi, ili bar slični, Srbija nema razloga da brine.

[/restrict]