Novi svetski dezinformativni poredak

Fejk njuz, postistina i tribalizacija društava kao logični rezultati Pax Americana globalizacije: Kako je na Zapadu sahranjena istina i zašto je to danas detonator u temeljima liberalnog društva

Ovih dana je iz propagandnog „postberlinskog zida“ ispala još jedna cigla. Posle suočavanja sa činjenicom da na Tjenanmenu nije bilo nikakvog masakra, da su leševi iz mrtvačnica u Temišvaru dofarbavani crvenom bojom da bi na fotografijama i na TV ekranima izgledali kao streljani, stigla nas je i „istina“ o žrtvi „plišane revolucije“ u Pragu, ubijenom studentu Martinu Šmitu.
Naravno, u Pragu novembra te 1989. nije ubijen nikakav Martin Šmit. Jesu bila dva studenta s tim imenom, ali nijednom nije falila dlaka s glave, što naravno nije smelo da zaustavi operaciju „smrti od udarca policijskog pendreka“ a za potrebe CIA revolucije. „Mrtvog studenta“ je odigrao mladi poručnik čehoslovačke državne bezbednosti ubačen među protestante. A upotreba lažne smrti mladog studenta postala je tako moćna činjenica u manipulisanju masama da je posledica bilo i razbijanje države Čehoslovačke. „Nevino ubijeni Martin Šmit“ bio je prvi i najsenzacionalniji virtual novije istorije.
Danas ovo ne izaziva dramu. Navikli smo. Mi već živimo u svetskom dezinformativnom poretku. Ali važno je baciti pogled na put koji su mediji prešli od potrebe za pravednim svetskim informativnim poretkom do „fejk njuza“ kao stanja stvari.

[restrict]

SAHRANA ISTINE, RAĐANJE OBJEKTIVNOSTI Štampa je u XX veku postala „biblija demokratije, knjiga koja je određivala ponašanje ljudi“ (Volter Lipman), a insistiralo se na njenoj ulozi „psa čuvara“ demokratije. To se podizalo na zapadnom mitu s početaka borbe za slobodu govora o obavezi štampe da objavljuje istinu. Ide to do Džona Miltona u XVII vek. „Obaveza prema istini i pravo javnosti na istinu je prva obaveza novinara“, formulisaće se to kao čuvanje zapadnih vrednosti u Deklaraciji principa o obavezama novinara Međunarodnog udruženja novinara (IFJ).
U koordinatom sistemu liberalnog poretka novinarstvo (kršteno kao „nezavisno“) imalo je pet funkcija: 1) da informiše građane o događanjima u njihovoj okolini, 2) da edukuje javnost o značaju i značenju tih „činjenica“, 3) da stvara platformu za otvorenu političku raspravu u javnoj sferi za olakšavanje formiranja javnog mnjenja, 4) da obezbedi javnost delovanja vladinih i političkih institucija ulogom novinarstva kao „psa čuvara“ i 5) kao kanal za zastupanje političkih pogleda.
Iako se ovo većini čitalaca čini kao suštinski opis „profesije novinar“, ovakva uloga štampe/medija je pre svega fenomen XX veka, jer je novinarstvo u ranijim periodima bilo vezano za politički aktivizam. Primera radi, setićete se radničke štampe koja se koncentrisala na delotvornu kritiku kapitalističkog sistema i unosila u javnost mračnu stranu sistema kome je buržoaska štampa davala javni legitimitet. Bilo je jasno da nisu iste društvene posledice kad teme bira Čarls Dikens nasuprot Emili Bronte i sestre, recimo.
Kako se istina klase koja je postala vladajuća svodila na srebroljublje i „volju za moć“, tako je ona postala prevelik zalogaj za javnu komunikaciju u takvom društvu. Oni jesu sebi priznavali da je „istina prva žrtva kad počne rat“, ali se njen privid ponosno gajio u miru. Ali bila je to nemoguća misija. Kad se interesi izdignu iznad morala, društvo se pretvori, kako je to govorio junak iz komada Smrt Jovanke iz klanice Bertolta Brehta, u „jednu ogromnu palatu od psećeg izmeta“.
I najjednostavnija istina je tu nepotrebna. A ono na šta je očajnički istinoljubivo ukazivao Alber Kami, da treba „uvek da se ide predaleko, jer to je mesto gde počiva istina“, deluje kao nebesko načelo. Za štampu je to preozbiljan zadatak. A tek za elektronske medije koji se pre primaju emocijama nego razumom! I moralo se oprostiti od istine, a kao obaveza se postavlja – objektivnost.
Objektivnost će se ostvarivati kroz principe-dosetke „saslušajmo i drugu stranu“ ili „mišljenja su slobodna, a činjenice su svetinja“. Tako je „slobodna štampa“ mogla da postane „četvrti stub“ demokratskog sistema u kome manipulacija postaje osnovno sredstvo vladanja.

VEST UOPŠTE NE MORA IMATI VEZE SA STVARNOŠĆU Iza tih iluzionističkih predstava o „nezavisnosti novinara“ i „slobodi medija“ koje su održavane u javnosti kao kulise, tekao je život uronjen u krupne političke interese, potrebe biznisa a i u realnu potrebu čitaoca – koga je Volter Lipman na početku XX veka opisivao kao biće koje preko novina pokušava da svoj dosadni život na društvenoj margini ispuni važnim i dinamičnim događanjima. (Što se čuditi današnjoj eksploziji rijaliti šoua!?)
Lipmanov savremenik Edvard L. Bernajs, kasnije nazvan „ocem pi-ara“, još dvadesetih godina prošlog veka objasnio je kako je demokratija samo uslovno „vladavina naroda i za narod“, jer zaista „u teoriji, svaki građanin sam rasuđuje o javnim pitanjima i stvarima koje se tiču njegovog privatnog života“, ali „u praksi, ako bi svi ljudi ponaosob morali da proučavaju zamršene ekonomske, političke i etičke podatke uključene u svako pitanje, shvatili bi da ne mogu da zaključe ništa“.
I posledica je da smo se mi „dobrovoljno složili da dopustimo nevidljivoj vladi da propusti kroz sito podatke i izdvoji bitne stvari tako da naše polje izbora bude suženo do praktičnih razmera. Od naših vođa, i medija koje oni koriste, mi prihvatamo dokaze i obeležavanje granica tema koje su postavljene kao pitanja javnosti“ (Bernajs). Praktično je demokratski sistem i funkcionisao prema ovakvoj projekciji odobrene manipulacije, ali nije odustajao od narativa o idealnoj demokratiji.
Bernajs je voleo da citira Napoleona koji je, navodno, svojim generalima, kad su nastojali da u planiranje operacija uvedu realna ograničenja i okolnosti, odgovarao: „Kakve okolnosti! Ja pravim okolnosti.“ To je Bernajsu bila stilska figura za objašnjenje da vest – koja u idealnom obliku nastaje kao opis stvarnosti, a pošto je kao „simplifikovana i dramatizovana“ stvorena da „utiče na instinkte“ publike, normalno može da se kreira vezana samo za poželjne ideje, pa i nezavisno od realnih činjenica. Jer, „u nameri da utiče na instinkte i bazične emocije javnosti… savetnik za pi-ar mora stvarati vesti oko njegovih ideja… On mora osamostaliti ideje i razviti ih u događaje koji će biti odmah razumljivi i mogu privlačiti pažnju kao i same vesti“. Cilj u kapitalizmu uvek opravdava sredstva.

KAKO JE ODBAČENA I DOKTRINA NEPRISTRASNOSTI U istoriji „fejk njuza“, koji je dete začeto u objektivnosti, baš lep primer je kad su Vijetnamci napali američka plovila a Kongres gotovo jednoglasno doneo rezoluciju koja je odobrila (osmogodišnji) rat u Vijetnamu. Ako hoćemo da kažemo istinu, onda je važno izneti da su, u stvari, dva severnovijetnamska patrolna čamca (!?) avgusta 1964. „nasrnula“ na američke razarače „Medoks“ i „C. Turner Džoj“. Ali budimo realni, istina bi u tako „ozbiljnoj“ situaciji izgledala kao isečak iz „Monti Pajtona“ i ne bi poslužila zaštiti „američkog nacionalnog interesa“.
Onda bi posle bilo nemoguće pokrenuti operacije kao, na primer, onu „Iračka sloboda“ 2003. jer bi, osim u izjavama PR-menadžera, Sadam Husein morao imati biološko oružje i u svojim hangarima. Odnosno kad su američki vojnici posle borbenog ulaska u Bagdad videli da oružja nema, logikom engleskog džentlmentstva i kaubojskog fer-pleja izvinili bi se Sadamu. Ali ne! Oni su ga progonili kao zver, a onda baš zbog toga što nije lagao osudili su ga, sudski („pravna država“ se ne sme zaobići), i streljali.
Izveštavanje medija o toj operaciji bilo je objektivno. Obavezno je saslušavana i druga strana. Kad bi Džordž V. Buš dao izjavu, usledila bi mudrost Tonija Blera. Nisu se našla dvojica-trojica autsajdera na čitavom Zapadu koji su zakerali nekim pitanjima. Njihov napor u tim društvima može da proizvede simpatije, otprilike kao kada neki vešt fudbaler dođe iz prezrenog arapskog sveta pa pokaže sposobnost da reši utakmicu „u našu korist“. Sve je to zabava. I razlivanje prijatnih banalnosti po poljima potrošačkog društva.
Početkom trećeg milenijuma to više nije bilo u skladu ni sa najelementarnijim delovima fairness doctrine, tj. principom nepristrasnosti koji je američka regulatorna agencija uvela 1949, zahtevajući od medija da javnost upoznaju s različitim stavovima u cilju „poštenog“ i „uravnoteženog“ izveštavanja o događajima od posebnog javnog interesa. Cilj je bio da se javno mnjenje koliko-toliko štiti od propagandnog nasilja elektronskih medija koji su tada ulazili u javnu arenu kao poplava.
Kad se već odustalo od istine, da se zaštiti njeno kopile – objektivnost. Ali kad je nestalo moralnih ograda, do nepristrasnosti se realno držalo toliko da je Karl Rov, znani spin-doktor predsednika Džordža V. Buša, autoritarno objašnjavao da neki naivni novinari pripadaju „zajednici koja veruje u realnost“, dok stratezi kao on „stvaraju našu stvarnost“ a koju novinari mogu da „izučavaju“ – i novinari su ostavljeni da „upravo izučavaju šta mi stratezi činimo“. Jozef Gebels se samosažaljevao na drugom svetu. Potom je i uzvišeni princip „nepristrasnosti“ do 2011. godine nestao i iz službenih dokumenata.

KAD POSTISTINA I FEJK NJUZ MARŠIRAJU Sve ove istine o industriji svesti u zapadnim javnim mnjenjima sumiralo je oglašavanje Oksfordovog rečnika 2016. kad je za reč godine proglasio neologizam – „postistina“ (post-truth). U toj predstavi kao šlag na tortu došla je tviter-odbrana Donalda Trampa, koga kao izabranog predsednika SAD javno ne prihvataju „duboka država“ i mejnstrim mediji, a koji na sva medijska bombardovanja odgovara sa – Fake News. Današnji zapadni mediji, kao „zločinac koji se vratio na mesto zločina“, ne mogu više da autoritarno ponište takvu ocenu. Njihov kredibilitet je više u inerciji mase nego u uverenju građanina.
Ni ostatak sveta (što je, inače, nominalno pet šestina realnog sveta) koji se dramatično razgraničava s liberalizmom više ne zatvara oči pred sistematskim procesom dezinformisanja. To, naravno, nije iznenadna novost, samo se raspukao čir i gnoj se razlio po „liberalnim medijima“, „liberalnim javnostima“. Posledice su globalne.
Nastaje društvena klima u kojoj se više mediji i ne brane od optužbi koje su nikle iz, recimo, invazija na Irak, a čije je posledice Naomi Klajn opisala kao „otvoreni rat protiv istine i činjenica i slavljenje lažnosti i falsifikata svih vrsta“. Izveštavanje postaje dezinformisanje. U analizi Naomi Klajn konstatuje se da je sve bilo lažno: invazija je proglašena oslobođenjem, legalni predsednik je ubijen kao pljačkaš, donošenje haosa je predstavljano kao uvođenje demokratije, pljačka je predstavljana kao ekonomski napredak. Orvelova mašta tu nije dobacivala ni dopola.
Zapadni kritičari su sve ovo mogli da vide i u destrukciji Jugoslavije krajem prošlog veka, koja je kulminirala NATO bombardovanjem Srba 1999. godine. Za razliku od njih, ljudi sa Istoka nisu imali dilemu. „Kao povod za konačnu i neopozivu odluku da napustim Zapad poslužila je cinična i surova agresija SAD i NATO-a na Srbiju, što me je podsetilo na godine hitlerovske agresije na moju otadžbinu“, napisao je u otvorenom pismu Aleksandar Zinovjev 1999. godine.
Posle toga su i Rusija i Kina krenule u stvaranje medijskih sredstava kojima mogu da učestvuju u „fejk ratovanju“, koje se stručno zove hibridni rat. Njihov položaj je moralno, u početnoj fazi, znatno povoljniji. Da bi bili uspešni u novom dezinformativnom svetskom poretku (New World Disinformation Order), sasvim im je dovoljno da elementarno istinito izveštavaju i govore o zapadnom sistemu, njegovim operacijama i posledicama u zapadnim društvima i svojim društvima. A zapadni mehanizmi, koji su izgledali nedodirljivi, jednom izmešteni iz pozicije neprikosnovenog dezinformatora počeli su da rđaju i škripe, a strah od nezapadnih akcija pretvara se u nacionalne histerije. Lov na „fejk njuz“ u sopstvenim sredinama se pretvara u „novi makartizam“ (New McCarthyism). Na top-listi apsolutno prva je rusofobija, ubrzano joj se primiče sinofobija, a o persijskom Iranu, Severnoj Koreji, Venecueli, Siriji, Belorusiji, pravoslavnoj Srbiji piše se i govori bez empatije i u jednoj tački.

[/restrict]

Kraj u sledećem broju