Нови светски дезинформативни поредак

Фејк њуз, постистина и трибализација друштава као логични резултати Pax Americana глобализације: Како је на Западу сахрањена истина и зашто је то данас детонатор у темељима либералног друштва

Ових дана је из пропагандног „постберлинског зида“ испала још једна цигла. После суочавања са чињеницом да на Тјенанмену није било никаквог масакра, да су лешеви из мртвачница у Темишвару дофарбавани црвеном бојом да би на фотографијама и на ТВ екранима изгледали као стрељани, стигла нас је и „истина“ о жртви „плишане револуције“ у Прагу, убијеном студенту Мартину Шмиту.
Наравно, у Прагу новембра те 1989. није убијен никакав Мартин Шмит. Јесу била два студента с тим именом, али ниједном није фалила длака с главе, што наравно није смело да заустави операцију „смрти од ударца полицијског пендрека“ а за потребе ЦИА револуције. „Мртвог студента“ је одиграо млади поручник чехословачке државне безбедности убачен међу протестанте. А употреба лажне смрти младог студента постала је тако моћна чињеница у манипулисању масама да је последица било и разбијање државе Чехословачке. „Невино убијени Мартин Шмит“ био је први и најсензационалнији виртуал новије историје.
Данас ово не изазива драму. Навикли смо. Ми већ живимо у светском дезинформативном поретку. Али важно је бацити поглед на пут који су медији прешли од потребе за праведним светским информативним поретком до „фејк њуза“ као стања ствари.

[restrict]

САХРАНА ИСТИНЕ, РАЂАЊЕ ОБЈЕКТИВНОСТИ Штампа је у XX веку постала „библија демократије, књига која је одређивала понашање људи“ (Волтер Липман), а инсистирало се на њеној улози „пса чувара“ демократије. То се подизало на западном миту с почетака борбе за слободу говора о обавези штампе да објављује истину. Иде то до Џона Милтона у XVII век. „Обавеза према истини и право јавности на истину је прва обавеза новинара“, формулисаће се то као чување западних вредности у Декларацији принципа о обавезама новинара Међународног удружења новинара (IFJ).
У координатом систему либералног поретка новинарство (крштено као „независно“) имало је пет функција: 1) да информише грађане о догађањима у њиховој околини, 2) да едукује јавност о значају и значењу тих „чињеница“, 3) да ствара платформу за отворену политичку расправу у јавној сфери за олакшавање формирања јавног мњења, 4) да обезбеди јавност деловања владиних и политичких институција улогом новинарства као „пса чувара“ и 5) као канал за заступање политичких погледа.
Иако се ово већини читалаца чини као суштински опис „професије новинар“, оваква улога штампе/медија је пре свега феномен XX века, јер је новинарство у ранијим периодима било везано за политички активизам. Примера ради, сетићете се радничке штампе која се концентрисала на делотворну критику капиталистичког система и уносила у јавност мрачну страну система коме је буржоаска штампа давала јавни легитимитет. Било је јасно да нису исте друштвене последице кад теме бира Чарлс Дикенс насупрот Емили Бронте и сестре, рецимо.
Како се истина класе која је постала владајућа сводила на среброљубље и „вољу за моћ“, тако је она постала превелик залогај за јавну комуникацију у таквом друштву. Они јесу себи признавали да је „истина прва жртва кад почне рат“, али се њен привид поносно гајио у миру. Али била је то немогућа мисија. Кад се интереси издигну изнад морала, друштво се претвори, како је то говорио јунак из комада Смрт Јованке из кланице Бертолта Брехта, у „једну огромну палату од псећег измета“.
И најједноставнија истина је ту непотребна. А оно на шта је очајнички истинољубиво указивао Албер Ками, да треба „увек да се иде предалеко, јер то је место где почива истина“, делује као небеско начело. За штампу је то преозбиљан задатак. А тек за електронске медије који се пре примају емоцијама него разумом! И морало се опростити од истине, а као обавеза се поставља – објективност.
Објективност ће се остваривати кроз принципе-досетке „саслушајмо и другу страну“ или „мишљења су слободна, а чињенице су светиња“. Тако је „слободна штампа“ могла да постане „четврти стуб“ демократског система у коме манипулација постаје основно средство владања.

ВЕСТ УОПШТЕ НЕ МОРА ИМАТИ ВЕЗЕ СА СТВАРНОШЋУ Иза тих илузионистичких представа о „независности новинара“ и „слободи медија“ које су одржаване у јавности као кулисе, текао је живот уроњен у крупне политичке интересе, потребе бизниса а и у реалну потребу читаоца – кога је Волтер Липман на почетку XX века описивао као биће које преко новина покушава да свој досадни живот на друштвеној маргини испуни важним и динамичним догађањима. (Што се чудити данашњој експлозији ријалити шоуа!?)
Липманов савременик Едвард Л. Бернајс, касније назван „оцем пи-ара“, још двадесетих година прошлог века објаснио је како је демократија само условно „владавина народа и за народ“, јер заиста „у теорији, сваки грађанин сам расуђује о јавним питањима и стварима које се тичу његовог приватног живота“, али „у пракси, ако би сви људи понаособ морали да проучавају замршене економске, политичке и етичке податке укључене у свако питање, схватили би да не могу да закључе ништа“.
И последица је да смо се ми „добровољно сложили да допустимо невидљивој влади да пропусти кроз сито податке и издвоји битне ствари тако да наше поље избора буде сужено до практичних размера. Од наших вођа, и медија које они користе, ми прихватамо доказе и обележавање граница тема које су постављене као питања јавности“ (Бернајс). Практично је демократски систем и функционисао према оваквој пројекцији одобрене манипулације, али није одустајао од наратива о идеалној демократији.
Бернајс је волео да цитира Наполеона који је, наводно, својим генералима, кад су настојали да у планирање операција уведу реална ограничења и околности, одговарао: „Какве околности! Ја правим околности.“ То је Бернајсу била стилска фигура за објашњење да вест – која у идеалном облику настаје као опис стварности, а пошто је као „симплификована и драматизована“ створена да „утиче на инстинкте“ публике, нормално може да се креира везана само за пожељне идеје, па и независно од реалних чињеница. Јер, „у намери да утиче на инстинкте и базичне емоције јавности… саветник за пи-ар мора стварати вести око његових идеја… Он мора осамосталити идеје и развити их у догађаје који ће бити одмах разумљиви и могу привлачити пажњу као и саме вести“. Циљ у капитализму увек оправдава средства.

КАКО ЈЕ ОДБАЧЕНА И ДОКТРИНА НЕПРИСТРАСНОСТИ У историји „фејк њуза“, који је дете зачето у објективности, баш леп пример је кад су Вијетнамци напали америчка пловила а Конгрес готово једногласно донео резолуцију која је одобрила (осмогодишњи) рат у Вијетнаму. Ако хоћемо да кажемо истину, онда је важно изнети да су, у ствари, два северновијетнамска патролна чамца (!?) августа 1964. „насрнула“ на америчке разараче „Медокс“ и „Ц. Турнер Џој“. Али будимо реални, истина би у тако „озбиљној“ ситуацији изгледала као исечак из „Монти Пајтона“ и не би послужила заштити „америчког националног интереса“.
Онда би после било немогуће покренути операције као, на пример, ону „Ирачка слобода“ 2003. јер би, осим у изјавама ПР-менаџера, Садам Хусеин морао имати биолошко оружје и у својим хангарима. Односно кад су амерички војници после борбеног уласка у Багдад видели да оружја нема, логиком енглеског џентлментства и каубојског фер-плеја извинили би се Садаму. Али не! Они су га прогонили као звер, а онда баш због тога што није лагао осудили су га, судски („правна држава“ се не сме заобићи), и стрељали.
Извештавање медија о тој операцији било је објективно. Обавезно је саслушавана и друга страна. Кад би Џорџ В. Буш дао изјаву, уследила би мудрост Тонија Блера. Нису се нашла двојица-тројица аутсајдера на читавом Западу који су закерали неким питањима. Њихов напор у тим друштвима може да произведе симпатије, отприлике као када неки вешт фудбалер дође из презреног арапског света па покаже способност да реши утакмицу „у нашу корист“. Све је то забава. И разливање пријатних баналности по пољима потрошачког друштва.
Почетком трећег миленијума то више није било у складу ни са најелементарнијим деловима fairness doctrine, тј. принципом непристрасности који је америчка регулаторна агенција увела 1949, захтевајући од медија да јавност упознају с различитим ставовима у циљу „поштеног“ и „уравнотеженог“ извештавања о догађајима од посебног јавног интереса. Циљ је био да се јавно мњење колико-толико штити од пропагандног насиља електронских медија који су тада улазили у јавну арену као поплава.
Кад се већ одустало од истине, да се заштити њено копиле – објективност. Али кад је нестало моралних ограда, до непристрасности се реално држало толико да је Карл Ров, знани спин-доктор председника Џорџа В. Буша, ауторитарно објашњавао да неки наивни новинари припадају „заједници која верује у реалност“, док стратези као он „стварају нашу стварност“ а коју новинари могу да „изучавају“ – и новинари су остављени да „управо изучавају шта ми стратези чинимо“. Јозеф Гебелс се самосажаљевао на другом свету. Потом је и узвишени принцип „непристрасности“ до 2011. године нестао и из службених докумената.

КАД ПОСТИСТИНА И ФЕЈК ЊУЗ МАРШИРАЈУ Све ове истине о индустрији свести у западним јавним мњењима сумирало је оглашавање Оксфордовог речника 2016. кад је за реч године прогласио неологизам – „постистина“ (post-truth). У тој представи као шлаг на торту дошла је твитер-одбрана Доналда Трампа, кога као изабраног председника САД јавно не прихватају „дубока држава“ и мејнстрим медији, а који на сва медијска бомбардовања одговара са – Fake News. Данашњи западни медији, као „злочинац који се вратио на место злочина“, не могу више да ауторитарно пониште такву оцену. Њихов кредибилитет је више у инерцији масе него у уверењу грађанина.
Ни остатак света (што је, иначе, номинално пет шестина реалног света) који се драматично разграничава с либерализмом више не затвара очи пред систематским процесом дезинформисања. То, наравно, није изненадна новост, само се распукао чир и гној се разлио по „либералним медијима“, „либералним јавностима“. Последице су глобалне.
Настаје друштвена клима у којој се више медији и не бране од оптужби које су никле из, рецимо, инвазија на Ирак, а чије је последице Наоми Клајн описала као „отворени рат против истине и чињеница и слављење лажности и фалсификата свих врста“. Извештавање постаје дезинформисање. У анализи Наоми Клајн констатује се да је све било лажно: инвазија је проглашена ослобођењем, легални председник је убијен као пљачкаш, доношење хаоса је представљано као увођење демократије, пљачка је представљана као економски напредак. Орвелова машта ту није добацивала ни допола.
Западни критичари су све ово могли да виде и у деструкцији Југославије крајем прошлог века, која је кулминирала НАТО бомбардовањем Срба 1999. године. За разлику од њих, људи са Истока нису имали дилему. „Као повод за коначну и неопозиву одлуку да напустим Запад послужила је цинична и сурова агресија САД и НАТО-а на Србију, што ме је подсетило на године хитлеровске агресије на моју отаџбину“, написао је у отвореном писму Александар Зиновјев 1999. године.
После тога су и Русија и Кина кренуле у стварање медијских средстава којима могу да учествују у „фејк ратовању“, које се стручно зове хибридни рат. Њихов положај је морално, у почетној фази, знатно повољнији. Да би били успешни у новом дезинформативном светском поретку (New World Disinformation Order), сасвим им је довољно да елементарно истинито извештавају и говоре о западном систему, његовим операцијама и последицама у западним друштвима и својим друштвима. А западни механизми, који су изгледали недодирљиви, једном измештени из позиције неприкосновеног дезинформатора почели су да рђају и шкрипе, а страх од незападних акција претвара се у националне хистерије. Лов на „фејк њуз“ у сопственим срединама се претвара у „нови макартизам“ (New McCarthyism). На топ-листи апсолутно прва је русофобија, убрзано јој се примиче синофобија, а о персијском Ирану, Северној Кореји, Венецуели, Сирији, Белорусији, православној Србији пише се и говори без емпатије и у једној тачки.

[/restrict]

Крај у следећем броју