NJ. E. Mohamed Nabhan – Izraelska desnica podriva mirovni sporazum

 

O značaju kulture u odnosima Srbije i Palestine, njihovim dubokim korenima koji datiraju još od vremena Svetog Save, ali i o problemima s kojima je već decenijama suočen narod Palestine, kao i daljoj strategiji razvoja odnosa dve zemlje, razgovaramo sa NJ. E. Mohamedom Nabhanom, ambasadorom države Palestine u Srbiji

Pre više od trideset godina, 15. novembra 1988, država Palestina je dobila nezavisnost. U mesecu slavljenja ovog za palestinski narod važnog datuma našao se još jedan, ne mali praznik, poznat kao Međunarodni dan solidarnosti s narodom Palestine, koji je izglasan u UN i obeležava se 29. novembra. Zato su, u organizaciji ambasade Palestine u Republici Srbiji, u Beogradu, ali i širom naše zemlje organizovane brojne kulturne manifestacije, a u cilju boljeg upoznavanja i zbližavanja dva tradicionalno prijateljska naroda.
Ovih dana svedoci smo najnovijih sukoba u Gazi koji su rezultirali i stradanjem dece i civila. Budući da gusti medijski filteri propuste tek poneku površnu informaciju o stanju u vašoj zemlji, kao i u ovom kompleksnom kriznom području, o korenima tih sukoba malo se zna. Kako tumačite čitavu situaciju koja godinama unazad odnosi i živote nevinih ljudi?
Palestinski problem je star. Datira od početka 20. veka. Sva pitanja su tu i tamo našla neka rešenja osim ovog. Postavlja se pitanje zbog čega ono i dan-danas ostaje bez odgovora. Povremeno se situacija smiri i samim tim pitanje palestinskog problema se izgubi sa scene, a onda sukob ponovo plane i tako već godinama. Zašto je to tako? Pre svega zato što je jedna strana u tom problemu moćna. Jedan od aktera je Izrael, iza kojeg stoji veoma moćan jevrejski lobi, tu su SAD, a s njima i čitav Zapad. U manjem procentu tu je i Evropa, i još neke zemlje. Nasuprot njima stoji samo malobrojan palestinski narod. Palestinaca ima trinaest miliona, a Izraelu se direktno suprotstavlja oko šest miliona. U odnosu na sve koji su im nasuprot, oni čine manjinu, ali iz toga se vidi da je taj narod veoma hrabar. Suprotstavlja se ogromnoj snazi. Zna da svoj cilj ne može da ostvari nokautom, to pitanje se rešava postepeno. Vodili smo oružanu borbu od 1965. do 1993. godine i konačno je došlo do toga da je neko kod nas i kod njih, odnosno kod Izraelaca shvatio da to ne vodi nikud. Neki pametni ljudi s obe strane seli su i napravili dogovor o mirnom rešavanju problema. Taj dogovor je načinjen u Oslu, zato se naziva Sporazum iz Osla, i sadrži dva dokumenta. Jedan je o međusobnom priznavanju: Palestinska oslobodilačka organizacija, koja je pregovarala u ime Palestine, priznala je Izrael u granicama od 1967. godine, dok Izrael priznaje Palestinsku oslobodilačku organizaciju kao jedinog legitimnog predstavnika palestinskog naroda s kojim će pregovarati o rešavanju problema; to znači da Izrael priznaje da postoji problem. Drugi dokument govori o stvaranju privremene vlasti na Zapadnoj obali i u pojasu Gaze. Te dve enklave koje su geografski razdvojene tretiraju se kao jedinstvena politička celina na kojoj treba da se stvori palestinska autonomija koja će trajati pet godina. Nakon tih pet godina pregovarači bi trebalo da ponovo pregovaraju o statusu, koji bi trebalo da rezultira državom. To se nije desilo.
Šta je po vašem mišljenju razlog tome?
Ubijen je čovek koji je s nama potpisao taj ugovor – Jicak Rabin. Ubila ga je izraelska desnica koja je došla na vlast. Od tada oni sabotiraju ugovor. U međuvremenu su ubili i Arafata, drugog potpisnika ugovora, i do-dan danas se taj ugovor sabotira. Naravno, oni su moćni! Jedino oružje koje mi imamo jeste taj ugovor i činjenica da je naša borba pravedna. Mi ne tražimo pola planete, već ono što nam pripada. Oni su priznali da nam to pripada, ali neće da prekinu okupaciju. Mi smo s njima vodili pregovore i pregovore, i s Amerikancima, i s Evropljanima, i s UN, sa četvornim komitetom UN sačinjenim od predstavnika UN, Rusije, SAD i EU. Oni su napravili plan i od toga nije bilo ništa, jer Izrael ne želi da se odrekne uloge okupatora. Izrael je pomogao 2007. da naša verska partija Hamas dođe na vlast u Gazi i njima to odgovara jer je ta partija veoma racionalna, služi se rečima i ponekad ispali rakete na izraelske gradove i naselja. Mi smo izričito protiv toga, a Izrael njih koristi kao boksersku vreću. Oni ispale jednu raketu, a onda dođu izraelski avioni, koji su vrlo moćni i vrlo precizni i pri tome ubiju desetine i desetine ljudi. Kao što se dogodilo pre deset dana kada su dve porodice potpuno nestale! Zašto? Zato što nema političkog rešenja. Možemo da razgovaramo o hiljadu stvari. Mogu da se složim s tim ili ne, ali to nije važno. Važno je samo kako ćemo živeti jedni pored drugih. Postoje dve opcije: ili ćemo svi živeti u jednoj demokratskoj državi – čiji naziv neće biti bitan, nije važno da li će se ona zvati Palestina ili Izrael već da i mi i oni budemo ravnopravni građani – ili da tu zemlju podelimo između sebe i da živimo u dve države kao dobri susedi. Postoje i planovi i dogovori kako bi trebalo to da se uradi. Sve to su i oni potpisali, a mi samo to i tražimo. Ništa drugo.
Tu je i pitanje Jerusalima…
Postoje pitanja koja su teška! Postoji i pitanje Jerusalima. Imamo rezoluciju po kojoj je ustanovljeno da Jerusalim treba da bude otvoren, međunarodni grad. Jerusalim ne može da bude jevrejski, jer Jevreji nemaju ništa svoje u Jerusalimu, sem onoga što nazivaju „Zid plača“. A on se nalazi u našem, okupiranom delu grada. I on mora da se tretira kao deo tih okupiranih teritorija. Možemo da prihvatimo plan UN da Jerusalim ima poseban status, svoju policiju, uređenje i sve što je potrebno da jedan takav grad ima. Sve to možemo da prihvatimo, ali ne i okupaciju. Na Zapadnoj obali Izraelci traže da imaju prisutnu svoju armiju u dolini reke Jordan. Pitali smo ih pred Amerikancima zašto to žele, a oni su rekli da je to zbog bezbednosti. Mi smo se saglasili s tim da tu budu prisutni i Amerikanci, kojima Izraelci veruju, kao i a tim da tu budu NATO snage, EU misija, Indija, bilo koja zemlju na ovom svetu, ali ne i Izrael. Radi njihove bezbednosti može, što se nas tiče, doći stotine hiljada vojnika iz bilo koje mirovne misije na svetu, ali ne prihvatamo nijednog izraelskog vojnika. Za nas je i taj jedan vojnik simbol okupacije i mi to ne prihvatamo. Činjenica je da je apsolutna laž ta njihova teza o pitanju bezbednosti u dolini reke Jordan. Reč je naime o najbogatijem delu zemlje, vrlo bogatim vodom i ostalim resursima, od kojih oni izvlače oko 600 miliona godišnje. Izvoze cveće, urme i razne druge proizvode. Dakle, nije u pitanju bezbednost već novac! I tu laž oni provlače već godinama.
Kakva je perspektiva za budućnost, postoji li mogućnost da se objektivno ili s dozom optimizma predstojeći događaji sagledaju?
Dok ovo traje ovako, nema perspektive ni za nas ni za njih. Tri miliona Palestinaca živi na Zapadnoj obali, dva miliona u oblasti Gaze, milion i po njih živi u Izraelu kao izraelski građani. Toliko ima Jevreja u izraelskoj državi. Ovakvo stanje neće dugo trajati. Ako jednog dana dođe do prevlasti demokratije, oni će izgubiti vlast. Mubarak, bivši predsednik Egipta, ima čuvenu rečenicu, koju veoma cenim, a koja glasi: „Taj koji se Amerikom pokriva, biće mu hladno.“ Jer Amerika čim izgubi interes, diže ruke od dotadašnjih saveznika i pulena. Vidite šta rade sa zemljama u Zalivu. Čujete šta Tramp njima poručuje. On jasno kaže da hoće njihov novac. Ako daju, on će ih štititi, ako ne daju, dići će ruke od njih. Vidite, to isto može da se desi i Izraelu. Amerika daje Izraelu oko deset milijardi dolara godišnje. I sada počinju da se pitaju za šta daju pare. A pitaju se čak i u jevrejskim lobijima u Americi. I među njima postoje oni koji zagovaraju rešenje o dve države i koji osuđuju ono što radi Izrael. Američki senator Sanders, kandidat za američkog predsednika u Demokratskoj partiji, jeste Jevrejin i otvoreno kaže da oni hoće da prekinu podršku Izraelu i da ta sredstva daju Palestincima. Jasno je da Izrael više ne može da se oslanja na Ameriku ili na bilo koga drugoga i da mora da pronađe rešenje sa onima s kojima živi. A to smo mi. Jedino mi možemo da budemo garant Izraelu za njegovu budućnost. I jedino kroz mir! I to je moje uverenje. Verujem da samo kroz mirno rešenje i život u miru možemo da opstanemo. Mislim da je vreme da Izrael ostavi oružje i da počne da pregovara s nama o daljoj zajedničkoj budućnosti.
Već trinaest godina ste u Srbiji, na funkciji ambasadora Palestine. Kako ocenjujete saradnju između naše dve države, posebno odnos između naših naroda?
Srbija je po mom ubeđenju perspektivna zemlja. Ovde sam došao pre trinaest godina i sećam se šta je Srbija bila tada, a šta je danas. Politika je čudna nauka i u politici ništa nije konstantno i dato za konačno. Kao i u životu, uostalom. Ono što je danas tu, sutra već može da ga ne bude. Čuda se dešavaju. Jasno vidim da Srbija ide napred, vraća svoj renome, svoje prijatelje, vraća svoje prijatelje iz Trećeg sveta, što je veoma važno za vašu zemlju. Od velikih sila korist može da bude privremena, ali dugotrajna nikako. Dugoročni odnosi moraju da počivaju na razumevanju, poštovanju, prijateljstvu i na interesima. Sve drugo je kratkog daha. Zato sam veoma srećan što Srbija razvija prijateljstvo s tim zemljama i zato podržavam ministra Dačića koji nastoji da proširi diplomatske odnose Srbije u svetu. Kad odlazi na sastanke i putuje po svetu, on vidi koliko Srbija ima prijatelja i vidi mogućnost da Srbija zadrži stav u pogledu Kosova zahvaljujući podršci koju ima u svetu. Zašto mi podržavamo Srbiju? Zbog rezolucije UN 1244, jer mi tražimo isto i za sebe. Ne možeš da tražiš pravdu ovde, a nepravdu tamo. Mi nemamo duple standarde kao što ih imaju moćnici. Mi malobrojni narodi moramo da se držimo međunarodnog legitimiteta, međunarodnog prava. Svoje ciljeve, ako su ispravni, ostvarićemo kad-tad, jer ko zna šta sutra može da se desi, da se promeni. Politika je promenljiva stvar, kao i odnos snaga u svetu. Danas je ovako, a sutra može da bude onako. Zato mislim da Srbija odlično radi svoj posao, tako rade i ministar Dačić i predsednik Vučić i mi ih u tome apsolutno podržavamo.

SVETI SAVA KUPIO KUĆU U KOJOJ JE BILA POSLEDNJA VEČERA

Kulturna saradnja i odnosi Srbije i Palestine datiraju još od vremena Svetog Save. Sveti Sava je putovao u Palestinu dva puta i tamo je boravio ukupno tri godine. Boravio je u Jerusalimu, u manastiru koji nosi njegovo ime i koji je udaljen oko 20 kilometara od Vitlejema. Postoji legenda, živa i danas, da je Marsaba ili Prosvećeni, koji se zvao Sava, a koji je u 5. veku podigao taj manastir pre nego što je umro, rekao da će doći neko ko nosi njegovo ime i da će pred njim pasti njegov štap. To se dogodilo kada je Sveti Sava, tada princ, stigao u manastir. Upravo zato je Sveti Sava u Palestini tada posebno dočekan. Data mu je sva moguća počast kao princu. Malo je poznato da je Palestina do 15, 16. veka bila hrišćanska zemlja, jer arapski muslimani nisu osvajali Palestinu. Oni su dobili ključeve Jerusalima na čuvanje. U ugovoru između njih i patrijarha jerusalimskog piše šta to muslimani smeju, a šta ne smeju. Taj dokument postoji i danas, a u njemu piše prvo da muslimani ne smeju da sruše nijedan verski objekat u Palestini. Drugo, kad je Omer, treći čovek posle Muhameda, primio ključeve Jerusalima i hteo da se moli, patrijarh mu je ponudio da se moli u Crkvi Isusovog groba, što on nije hteo, već je otišao sto metara dalje i tamo i danas stoji džamija. Sveti Sava je obilazio čitavu Palestinu, i Nazaret, i Jerusalim, i Jerihon. Kupio je kuću u kojoj je bila Poslednja večera. To nije mnogo poznato ovde, ali kada su izbili Krstaški ratovi i kada je vojni pohod krenuo, Srbija nije dopustila da krstaši pređu preko njene teritorije, Srbija im je to zabranila, jer je za Srbiju Palestina bila hrišćanska zemlja. Zato su u to vreme između naše dve zemlje postojale veoma bliske veze. Nedavno sam imao sastanak s jednim vladikom Srpske pravoslavne crkve koji je dosta dugo boravio u Jerusalimu, proučavajući naše stare zapise i dokumenta. On kaže da naši narodi imaju mnogo toga zajedničkog. Vladika je odlučio da prevodi neke knjige i zapise, jer kaže da su veoma bitni za SPC. Mi podstičemo vašu crkvu da povrati sve ono što je Srbija imala u Jerusalimu, a Srbija je imala jedan konak u Jerusalimu u Miloševo vreme, kao i kuću koju je kupio Sveti Sava. Grci to drže i ne dopuštaju povraćaj. Naša država je ponudila Grcima besplatno plac da podignu svoju crkvu, a da SPC vrate ono što je njeno, međutim, oni to odbijaju. Naši odnosi na polju saradnje u kulturi i drugim domenima nastavljeni su i u vreme Jugoslavije.

„TAJNA VEČERA“ ZA KRALJA OSLOBODIOCA

Kada sam bio na Oplencu, video sam duborez „Tajnu večeru“, koju je naš patrijarh poklonio kralju Petru. Kada je stvorena druga Jugoslavija, Srbija je nestala, ali mi smo imali sjajne odnose, naši studenti su kod vas studirali, imali smo saradnju u oblasti ekonomije i svim bitnim poljima. Za vreme bombardovanja SRJ osoblje naše ambasade je ostalo u Srbiji, nismo se povukli kao što su to mnogi učinili. U to vreme sam radio u kabinetu predsednika Arafata. Neke arapske zemlje su povukle službenike, ali Arafat je bio jasan i rekao je da službenici ambasade moraju da ostanu u Beogradu i da dele sudbinu srpskog naroda. U čast našeg praznika, Dana nezavisnosti, koji je pre trideset godina proglašen u Alžiru, kao i Međunarodnog dana solidarnosti s palestinskim narodom, koji se obeležava 29. novembra, organizovali smo niz kulturnih dešavanja u Srbiji, u Beogradu, u okviru kojeg nastupaju brojni umetnici iz svih sfera umetnosti.