О значају културе у односима Србије и Палестине, њиховим дубоким коренима који датирају још од времена Светог Саве, али и о проблемима с којима је већ деценијама суочен народ Палестине, као и даљој стратегији развоја односа две земље, разговарамо са Њ. Е. Мохамедом Набханом, амбасадором државе Палестине у Србији
Пре више од тридесет година, 15. новембра 1988, држава Палестина је добила независност. У месецу слављења овог за палестински народ важног датума нашао се још један, не мали празник, познат као Међународни дан солидарности с народом Палестине, који је изгласан у УН и обележава се 29. новембра. Зато су, у организацији амбасаде Палестине у Републици Србији, у Београду, али и широм наше земље организоване бројне културне манифестације, а у циљу бољег упознавања и зближавања два традиционално пријатељска народа.
Ових дана сведоци смо најновијих сукоба у Гази који су резултирали и страдањем деце и цивила. Будући да густи медијски филтери пропусте тек понеку површну информацију о стању у вашој земљи, као и у овом комплексном кризном подручју, о коренима тих сукоба мало се зна. Како тумачите читаву ситуацију која годинама уназад односи и животе невиних људи?
Палестински проблем је стар. Датира од почетка 20. века. Сва питања су ту и тамо нашла нека решења осим овог. Поставља се питање због чега оно и дан-данас остаје без одговора. Повремено се ситуација смири и самим тим питање палестинског проблема се изгуби са сцене, а онда сукоб поново плане и тако већ годинама. Зашто је то тако? Пре свега зато што је једна страна у том проблему моћна. Један од актера је Израел, иза којег стоји веома моћан јеврејски лоби, ту су САД, а с њима и читав Запад. У мањем проценту ту је и Европа, и још неке земље. Насупрот њима стоји само малобројан палестински народ. Палестинаца има тринаест милиона, а Израелу се директно супротставља око шест милиона. У односу на све који су им насупрот, они чине мањину, али из тога се види да је тај народ веома храбар. Супротставља се огромној снази. Зна да свој циљ не може да оствари нокаутом, то питање се решава постепено. Водили смо оружану борбу од 1965. до 1993. године и коначно је дошло до тога да је неко код нас и код њих, односно код Израелаца схватио да то не води никуд. Неки паметни људи с обе стране сели су и направили договор о мирном решавању проблема. Тај договор је начињен у Ослу, зато се назива Споразум из Осла, и садржи два документа. Један је о међусобном признавању: Палестинска ослободилачка организација, која је преговарала у име Палестине, признала је Израел у границама од 1967. године, док Израел признаје Палестинску ослободилачку организацију као јединог легитимног представника палестинског народа с којим ће преговарати о решавању проблема; то значи да Израел признаје да постоји проблем. Други документ говори о стварању привремене власти на Западној обали и у појасу Газе. Те две енклаве које су географски раздвојене третирају се као јединствена политичка целина на којој треба да се створи палестинска аутономија која ће трајати пет година. Након тих пет година преговарачи би требало да поново преговарају о статусу, који би требало да резултира државом. То се није десило.
Шта је по вашем мишљењу разлог томе?
Убијен је човек који је с нама потписао тај уговор – Јицак Рабин. Убила га је израелска десница која је дошла на власт. Од тада они саботирају уговор. У међувремену су убили и Арафата, другог потписника уговора, и до-дан данас се тај уговор саботира. Наравно, они су моћни! Једино оружје које ми имамо јесте тај уговор и чињеница да је наша борба праведна. Ми не тражимо пола планете, већ оно што нам припада. Они су признали да нам то припада, али неће да прекину окупацију. Ми смо с њима водили преговоре и преговоре, и с Американцима, и с Европљанима, и с УН, са четворним комитетом УН сачињеним од представника УН, Русије, САД и ЕУ. Они су направили план и од тога није било ништа, јер Израел не жели да се одрекне улоге окупатора. Израел је помогао 2007. да наша верска партија Хамас дође на власт у Гази и њима то одговара јер је та партија веома рационална, служи се речима и понекад испали ракете на израелске градове и насеља. Ми смо изричито против тога, а Израел њих користи као боксерску врећу. Они испале једну ракету, а онда дођу израелски авиони, који су врло моћни и врло прецизни и при томе убију десетине и десетине људи. Као што се догодило пре десет дана када су две породице потпуно нестале! Зашто? Зато што нема политичког решења. Можемо да разговарамо о хиљаду ствари. Могу да се сложим с тим или не, али то није важно. Важно је само како ћемо живети једни поред других. Постоје две опције: или ћемо сви живети у једној демократској држави – чији назив неће бити битан, није важно да ли ће се она звати Палестина или Израел већ да и ми и они будемо равноправни грађани – или да ту земљу поделимо између себе и да живимо у две државе као добри суседи. Постоје и планови и договори како би требало то да се уради. Све то су и они потписали, а ми само то и тражимо. Ништа друго.
Ту је и питање Јерусалима…
Постоје питања која су тешка! Постоји и питање Јерусалима. Имамо резолуцију по којој је установљено да Јерусалим треба да буде отворен, међународни град. Јерусалим не може да буде јеврејски, јер Јевреји немају ништа своје у Јерусалиму, сем онога што називају „Зид плача“. А он се налази у нашем, окупираном делу града. И он мора да се третира као део тих окупираних територија. Можемо да прихватимо план УН да Јерусалим има посебан статус, своју полицију, уређење и све што је потребно да један такав град има. Све то можемо да прихватимо, али не и окупацију. На Западној обали Израелци траже да имају присутну своју армију у долини реке Јордан. Питали смо их пред Американцима зашто то желе, а они су рекли да је то због безбедности. Ми смо се сагласили с тим да ту буду присутни и Американци, којима Израелци верују, као и а тим да ту буду НАТО снаге, ЕУ мисија, Индија, било која земљу на овом свету, али не и Израел. Ради њихове безбедности може, што се нас тиче, доћи стотине хиљада војника из било које мировне мисије на свету, али не прихватамо ниједног израелског војника. За нас је и тај један војник симбол окупације и ми то не прихватамо. Чињеница је да је апсолутна лаж та њихова теза о питању безбедности у долини реке Јордан. Реч је наиме о најбогатијем делу земље, врло богатим водом и осталим ресурсима, од којих они извлаче око 600 милиона годишње. Извозе цвеће, урме и разне друге производе. Дакле, није у питању безбедност већ новац! И ту лаж они провлаче већ годинама.
Каква је перспектива за будућност, постоји ли могућност да се објективно или с дозом оптимизма предстојећи догађаји сагледају?
Док ово траје овако, нема перспективе ни за нас ни за њих. Три милиона Палестинаца живи на Западној обали, два милиона у области Газе, милион и по њих живи у Израелу као израелски грађани. Толико има Јевреја у израелској држави. Овакво стање неће дуго трајати. Ако једног дана дође до превласти демократије, они ће изгубити власт. Мубарак, бивши председник Египта, има чувену реченицу, коју веома ценим, а која гласи: „Тај који се Америком покрива, биће му хладно.“ Јер Америка чим изгуби интерес, диже руке од дотадашњих савезника и пулена. Видите шта раде са земљама у Заливу. Чујете шта Трамп њима поручује. Он јасно каже да хоће њихов новац. Ако дају, он ће их штитити, ако не дају, дићи ће руке од њих. Видите, то исто може да се деси и Израелу. Америка даје Израелу око десет милијарди долара годишње. И сада почињу да се питају за шта дају паре. А питају се чак и у јеврејским лобијима у Америци. И међу њима постоје они који заговарају решење о две државе и који осуђују оно што ради Израел. Амерички сенатор Сандерс, кандидат за америчког председника у Демократској партији, јесте Јеврејин и отворено каже да они хоће да прекину подршку Израелу и да та средства дају Палестинцима. Јасно је да Израел више не може да се ослања на Америку или на било кога другога и да мора да пронађе решење са онима с којима живи. А то смо ми. Једино ми можемо да будемо гарант Израелу за његову будућност. И једино кроз мир! И то је моје уверење. Верујем да само кроз мирно решење и живот у миру можемо да опстанемо. Мислим да је време да Израел остави оружје и да почне да преговара с нама о даљој заједничкој будућности.
Већ тринаест година сте у Србији, на функцији амбасадора Палестине. Како оцењујете сарадњу између наше две државе, посебно однос између наших народа?
Србија је по мом убеђењу перспективна земља. Овде сам дошао пре тринаест година и сећам се шта је Србија била тада, а шта је данас. Политика је чудна наука и у политици ништа није константно и дато за коначно. Као и у животу, уосталом. Оно што је данас ту, сутра већ може да га не буде. Чуда се дешавају. Јасно видим да Србија иде напред, враћа свој реноме, своје пријатеље, враћа своје пријатеље из Трећег света, што је веома важно за вашу земљу. Од великих сила корист може да буде привремена, али дуготрајна никако. Дугорочни односи морају да почивају на разумевању, поштовању, пријатељству и на интересима. Све друго је кратког даха. Зато сам веома срећан што Србија развија пријатељство с тим земљама и зато подржавам министра Дачића који настоји да прошири дипломатске односе Србије у свету. Кад одлази на састанке и путује по свету, он види колико Србија има пријатеља и види могућност да Србија задржи став у погледу Косова захваљујући подршци коју има у свету. Зашто ми подржавамо Србију? Због резолуције УН 1244, јер ми тражимо исто и за себе. Не можеш да тражиш правду овде, а неправду тамо. Ми немамо дупле стандарде као што их имају моћници. Ми малобројни народи морамо да се држимо међународног легитимитета, међународног права. Своје циљеве, ако су исправни, остварићемо кад-тад, јер ко зна шта сутра може да се деси, да се промени. Политика је променљива ствар, као и однос снага у свету. Данас је овако, а сутра може да буде онако. Зато мислим да Србија одлично ради свој посао, тако раде и министар Дачић и председник Вучић и ми их у томе апсолутно подржавамо.
СВЕТИ САВА КУПИО КУЋУ У КОЈОЈ ЈЕ БИЛА ПОСЛЕДЊА ВЕЧЕРА
Културна сарадња и односи Србије и Палестине датирају још од времена Светог Саве. Свети Сава је путовао у Палестину два пута и тамо је боравио укупно три године. Боравио је у Јерусалиму, у манастиру који носи његово име и који је удаљен око 20 километара од Витлејема. Постоји легенда, жива и данас, да је Марсаба или Просвећени, који се звао Сава, а који је у 5. веку подигао тај манастир пре него што је умро, рекао да ће доћи неко ко носи његово име и да ће пред њим пасти његов штап. То се догодило када је Свети Сава, тада принц, стигао у манастир. Управо зато је Свети Сава у Палестини тада посебно дочекан. Дата му је сва могућа почаст као принцу. Мало је познато да је Палестина до 15, 16. века била хришћанска земља, јер арапски муслимани нису освајали Палестину. Они су добили кључеве Јерусалима на чување. У уговору између њих и патријарха јерусалимског пише шта то муслимани смеју, а шта не смеју. Тај документ постоји и данас, а у њему пише прво да муслимани не смеју да сруше ниједан верски објекат у Палестини. Друго, кад је Омер, трећи човек после Мухамеда, примио кључеве Јерусалима и хтео да се моли, патријарх му је понудио да се моли у Цркви Исусовог гроба, што он није хтео, већ је отишао сто метара даље и тамо и данас стоји џамија. Свети Сава је обилазио читаву Палестину, и Назарет, и Јерусалим, и Јерихон. Купио је кућу у којој је била Последња вечера. То није много познато овде, али када су избили Крсташки ратови и када је војни поход кренуо, Србија није допустила да крсташи пређу преко њене територије, Србија им је то забранила, јер је за Србију Палестина била хришћанска земља. Зато су у то време између наше две земље постојале веома блиске везе. Недавно сам имао састанак с једним владиком Српске православне цркве који је доста дуго боравио у Јерусалиму, проучавајући наше старе записе и документа. Он каже да наши народи имају много тога заједничког. Владика је одлучио да преводи неке књиге и записе, јер каже да су веома битни за СПЦ. Ми подстичемо вашу цркву да поврати све оно што је Србија имала у Јерусалиму, а Србија је имала један конак у Јерусалиму у Милошево време, као и кућу коју је купио Свети Сава. Грци то држе и не допуштају повраћај. Наша држава је понудила Грцима бесплатно плац да подигну своју цркву, а да СПЦ врате оно што је њено, међутим, они то одбијају. Наши односи на пољу сарадње у култури и другим доменима настављени су и у време Југославије.
„ТАЈНА ВЕЧЕРА“ ЗА КРАЉА ОСЛОБОДИОЦА
Када сам био на Опленцу, видео сам дуборез „Тајну вечеру“, коју је наш патријарх поклонио краљу Петру. Када је створена друга Југославија, Србија је нестала, али ми смо имали сјајне односе, наши студенти су код вас студирали, имали смо сарадњу у области економије и свим битним пољима. За време бомбардовања СРЈ особље наше амбасаде је остало у Србији, нисмо се повукли као што су то многи учинили. У то време сам радио у кабинету председника Арафата. Неке арапске земље су повукле службенике, али Арафат је био јасан и рекао је да службеници амбасаде морају да остану у Београду и да деле судбину српског народа. У част нашег празника, Дана независности, који је пре тридесет година проглашен у Алжиру, као и Међународног дана солидарности с палестинским народом, који се обележава 29. новембра, организовали смо низ културних дешавања у Србији, у Београду, у оквиру којег наступају бројни уметници из свих сфера уметности.