Balansiranje na tankoj žici

Dogovor o formiranju Saveta ministara mogao bi se oceniti kao uspeh politike rukovodstva Republike Srpske jer je dobilo ključ za ulazak u Savet ministara ne žrtvujući za to proklamovani kurs vojne neutralnosti manjeg BiH entiteta

Više od godinu dana nakon izbora Bosna i Hercegovina konačno će dobiti novi Savet ministara na čijem čelu će biti kandidat Milorada Dodika Zoran Tegeltija. Mada su radovi na formiranju ovog organa – pogotovo nakon neuspele realizacije avgustovskog dogovora trojice nacionalnih lidera – sve više podsećali na Sizifov posao, a čekanje na njegovo konstituisanje ličilo na očekivanje dolaska Beketovog Godoa, druga polovina novembra je donela dogovor koji bi, ako ništa drugo, trebalo da stvori uslove za izvesno poboljšanje zdravstvenog stanja hroničnog dejtonskog bolesnika.

PROGRAM REFORMI UMESTO ANP-a I ovaj kompromis, poput svih sličnih sporazuma, ima tu prednost ili manu da samo delimično zadovoljava interese suprotstavljenih strana koje ga, po pravilu, naknadno široko tumače u skladu s vlastitim potrebama. Ipak, ovaj dogovor bi se – ako je suditi po prezentovanoj sadržini koja se odnosi na ključnu tačku NATO integracija BiH – mogao oceniti kao uspeh politike rukovodstva Republike Srpske jer je dobilo ključ za ulazak u Savez ministara ne žrtvujući za to proklamovani kurs vojne neutralnosti manjeg BiH entiteta.
Avgustovski sporazum Dodika, Izetbegovića i Čovića je, podsetimo, blokiran zbog naknadnog insistiranja Bošnjaka da se u njemu nađe mesto za Godišnji akcioni plan (ANP) za članstvo u NATO-u, što je bilo neprihvatljivo za Republiku Srpsku. U najnovijem sporazumu, koji je – što sigurno nije bez značaja – strpljivo kovan uz medijatorsku pomoć diplomata država Kvinte, ANP se nigde ne spominje, tačnije rečeno ustupio je mesto dokumentu nazvanom Program reformi BiH. On će biti prosleđen u sedište zapadne vojne alijanse u Briselu nakon što Predstavnički dom Parlamentarne skupštine BiH potvrdi imenovanje Zorana Tegeltije za predsednika Saveta ministara.
Od promene imena dokumenta je, međutim, mnogo značajnije to što se na njegovoj prvoj strani jasno naglašava kako on „ne prejudicira članstvo u NATO-u“, odnosno ističe da je „za svaku vrstu i kretanje ka članstvu u Severnoatlantskoj vojnoj alijansi potrebna nova odluka Predsedništva BiH i Parlamentarne skupštine ove države, koja će biti doneta u skladu sa stavovima svih organa vlasti“ (dakle i Narodne skupštine RS!). Iako kompletan sadržaj usvojenog Programa reformi BiH nije do trenutka pisanja ovog teksta obelodanjen javnosti, iz gorenavedenog je očigledno da su Dodik i njegovi saradnici najnovijim sporazumom dobili željeni „osigurač“. Bez njihove saglasnosti RS i BiH se, bar kako na papiru piše, više ne mogu ugurati u NATO.

[restrict]

KRITIKE OPOZICIJE Naravno, ne treba da iznenađuje što je ovaj sporazum dočekan na nož u opozicionim krugovima kako Sarajeva, tako i Banjaluke, odakle su na račun potpisnika dogovora upućene optužbe o „kapitulaciji“ i „izdaji nacionalnih i državnih interesa“. Tako je lider SDS-a i zastupnik „konstruktivne“ pronatovske politike Mirko Šarović prozvao Dodika zbog „prodaje Republike Srpske“. Čovek koji će, formiranjem novog Saveta ministara, ostati bez dugogodišnje funkcije ministra spoljne trgovine i ekonomskih odnosa BiH ocenio je da je, „kako god se upravo usvojeni dokument zvao“, srpski član Predsedništva BiH pristankom na njegovo usvajanje zapravo „aktivirao MAP“ (akcioni plan za članstvo u NATO-u). Njegov saborac, prvi čovek PDP-a Branislav Borenović je konstatovao da „Rezolucija o vojnoj neutralnosti RS od danas predstavlja prazan papir“, te zaključio kako BiH, „zahvaljujući pomoći prevaranta Dodika, krupnim i snažnim koracima ide ka zapadnoj vojnoj alijansi“.
Mnogo bliži istini u seciranju postignutog sporazuma je, čini nam se, bio kritičar „ustupaka Sarajeva“ Zukan Helez, inače potpredsednik „levičarske“ Socijaldemokratske partije BiH. Najpre je zamerio čelnicima SDA da „očiglednu bezuvetnu kapitulaciju pred željama Milorada Dodika pokušavaju zamaskirati sramotnim tumačenjima o slanju nakaradnog Programa reformi, umesto ANP-a u sedište NATO-a“, a zatim rezignirano konstatovao kako su „sada postale potpuno jasne najave Bakira Izetbegovića da bez Dodikovog pristanka nema NATO puta BiH“.

REAKCIJE SAD I RUSIJE Zapadni „prijatelji BiH“ pozdravili su dogovor o rađanju novog Saveta ministara, pa je tako u saopštenju ambasade SAD u Sarajevu ocenjeno da se njime „postižu ključni ciljevi formiranja vlasti i nastavak partnerstva i saradnje BiH sa NATO-om“, te „otključavaju preko potrebne reforme odbrane“.
One koji su u ovim rečima pronašli dodatnu argumentaciju za tvrdnju o Dodikovoj kapitulaciji pred NATO-om neprijatno je, međutim, iznenadila vest da je sporazum o konstituisanju Saveta ministara pozitivno ocenio i ambasador Rusije u BiH Petar Ivancov. Predstavnik države koja sigurno nema interesa da podržava ulazak RS i BiH u Severnoatlantski vojni pakt jasno je saopštio kako usvojeni dokument Program reformi BiH nije povezan sa Akcionim planom za članstvo u NATO-u.
„Ovaj dokument odražava činjenicu da nema unutrašnjeg jedinstva u BiH u vezi sa članstvom u NATO-u. Dobro je da će dalji koraci u vezi sa saradnjom sa NATO-om biti pod kontrolom Parlamentarne skupštine i Predsedništva BiH. Zemlje Kvinte koje su pomagale postizanje tog sporazuma, takođe, dele ovaj stav o tom dokumentu“, rekao je Ivancov za Radio-televiziju RS i tako lupio svojevrstan diplomatski „šamar“ odlazećem ministru bezbednosti BiH Draganu Mektiću, koji je prethodno u navodnom izostanku reakcije Rusije našao potvrdu za svoju tezu da „u Moskvi dobro znaju da je Dodik jučerašnjim potezom pogazio i ono što je njima obećao“.

Ko je Zoran Tegeltija

Zoran Tegeltija, čovek oko čijeg imenovanja za predsednika Saveta ministara BiH su se toliko dugo lomila koplja, rođen je 29. septembra 1961. godine u Mrkonjić Gradu. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Sarajevu 1986, magistrirao 2004, da bi tri godine kasnije doktorirao na Univerzitetu „Janićije i Danica Karić“ u Beogradu. Ovaj kadar Dodikovog SNSD-a obavljao je funkciju načelnika Opštine Mrkonjić Grad, te bio zaposlen u Rafineriji nafte, Poreskoj upravi i Republičkoj upravi carina RS. Od 2010. u dva mandata bio je ministar finansija Vlade Republike Srpske, a nakon imenovanja za predsednika Saveta ministara najavio je da će njegovi prioriteti na novom poslu biti „ekonomija i privredni razvoj“.

PRODUBLJIVANJE SARADNJE S NATO-οm Mada je prvi političar RS u poslednje vreme javno naglašavao da „više neće inicirati pregovore sa Izetbegovićem“, te poručivao da pobednički blok iz Banjaluke „ima sve manji interes da njegovi predstavnici uđu u Savet ministara“, ipak je, kao odgovoran državnik, ostavio odškrinuta vrata za mogućnost postizanja sporazuma. Dogovorom koje je Predsedništvo BiH obelodanilo 19. novembra dobio je – ne žrtvujući zauzvrat vojnu neutralnost Srpske – mogućnost da njegovi ljudi, umesto dosadašnjih kadrova „konstruktivne opozicije“, sede u Savetu ministara i utiču na važne odluke donete u organima BiH. Time, nažalost, nije otklonjena opasnost od uvlačenja dejtonskog protektorata u vojnu alijansu iz Brisela pošto se kompromisom o slanju Programa reformi u glavni grad Belgije samo odlaže, ali ne i definitivno skida s dnevnog reda pitanje ulaska nekadašnje centralne jugoslovenske republike u NATO.
Jer iako se postignutim dogovorom ne prejudicira odluka o članstvu BiH u Severnoatlantskom savezu, njime se predviđa dalje produbljivanje saradnje s organizacijom koja ne želi dobro Srbima s obe strane Drine. Dodikova najava – da će RS i BiH „pratiti sve oblike saradnje koje Srbija ima sa NATO-om“ – pokazuje da će Banjaluka, baš kao i Beograd, nastaviti da svoje odnose s agresivnim siledžijom gradi balansirajući na tankoj žici. „Intenziviranje saradnje“ doneće za interese RS razne dugoročno gledano štetne IPAP-e, bez ikakve garancije da će se stvari završiti na tome.
Problem je, jednostavno, u tome što ne samo Bošnjaci već i Hrvati (da ne govorimo o njihovim globalističkim „zaštitnicima“) tretiraju najnoviji sporazum samo kao privremeno taktičko odstupanje, a nikako kao trajno odustajanje od „svetog cilja“ učlanjenja Bosne i Hercegovine u Severnoatlantsku alijansu. Zato treba očekivati da će, nakon privremenog predaha koji je dobila Republika Srpska, uslediti novi pritisci na Banjaluku da promeni dosadašnji stav. U kontekstu realizacije cilja – koji je nedavno Bakir Izetbegović nazvao „uveravanjem Srba da je u njihovom interesu da zemlja uđe u NATO“ – verovatno će biti montirane razne afere koje bi trebalo da kompromituju ili oslabe branioce vojne neutralnosti manjeg entiteta BiH.

IGNORISANJE STAVOVA SKUPŠTINE RS Neće, naravno, biti zaboravljena ni „konstruktivna opozicija“ iz RS, koja će, iako ostaje bez dosadašnjih mesta u Savetu ministara, i dalje biti korišćena kao jezičak na vagi u nanošenju štete interesima Banjaluke. Da ne bi trebalo imati iluzija o tome da će Sarajevo, nakon sporazuma s Dodikom, promeniti odnos prema višegodišnjim partnerima, pokazala je podrška koju je SDA pružila zahtevu SDS-a i PDP-a da se izmeni i dopuni Poslovnik o radu Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine BiH. Predlog protiv kojeg se – kao štetnog za interese Republike Srpske – prethodno jasno izjasnila Narodna Skupština RS dobio je zeleno svetlo u Sarajevu zahvaljujući glasovima poslanika najjače bošnjačke stranke. Ostaje da se vidi hoće li Šarović i njegovi istomišljenici iz PDP-a nastaviti ignorisanje stavova Skupštine RS i nakon što, najverovatnije u januaru, stupi na snagu krivični zakon kojim će se svako nepoštovanje odluka najvišeg zakonodavnog tela Srpske pravno sankcionisati.
Pre sporazuma, obelodanjenog u Sarajevu 19. novembra, Narodna skupština RS je usvojila Informaciju o neustavnoj transformaciji dejtonske strukture BiH i uticaju na položaj i prava Republike Srpske. Ovaj veoma važan dokument, izglasan zahvaljujući podršci poslanika Dodikovog većinskog bloka, najavljuje da će Srpska insistirati na povratku otetih dejtonskih nadležnosti, ali i biti spremna da reaguje na pokušaje nasilnog uvođenja u NATO i razgradnju sporazuma rođenog u američkoj vojnoj bazi u Ohaju.
Tako se u tački 6 poručuje da će „u slučaju izostanka reakcije potpisnika Dejtonskog sporazuma na pokušaje njegove razgradnje, Narodna skupština RS pristupiti izgradnji novog Ustava Republike Srpske (na izvornim principima Dejtonskog sporazuma) o kome će se izjasniti građani na referendumu“. Referendum je predviđen i u tački 20 kao iznuđeni odgovor građana na već spomenuti scenario nasilnog guranja RS (i BiH) u zapadni vojni savez.
Na ove zaključke Narodne Skupštine RS, prema očekivanju, ekspresno je reagovao uvek budni Savet za sprovođenje mira u BiH (PIK). Ovo telo je, uz izdvojeni glas predstavnika Rusije, osudilo „jeretičke“ stavove parlamenta u Banjaluci, zaključivši da se oni „zasnivaju na pogrešnom tumačenju Dejtonskog sporazuma, koji ne predviđa nikakav suverenitet entiteta, već samo države BiH“. Jasno je naravno da je ovakva odbrana „duha Dejtona“ od onih koji uporno insistiraju na njegovom izvornom „slovu“ zapravo u funkciji gašenja ovog „istrošenog dokumenta“, tačnije, stvaranja uslova da on bude zamenjen novim „čedom“ – unitarnom Republikom Bosnom i Hercegovinom.

[/restrict]