Балансирање на танкој жици

Договор о формирању Савета министара могао би се оценити као успех политике руководства Републике Српске јер је добило кључ за улазак у Савет министара не жртвујући за то прокламовани курс војне неутралности мањег БиХ ентитета

Више од годину дана након избора Босна и Херцеговина коначно ће добити нови Савет министара на чијем челу ће бити кандидат Милорада Додика Зоран Тегелтија. Мада су радови на формирању овог органа – поготово након неуспеле реализације августовског договора тројице националних лидера – све више подсећали на Сизифов посао, а чекање на његово конституисање личило на очекивање доласка Бекетовог Годоа, друга половина новембра је донела договор који би, ако ништа друго, требало да створи услове за извесно побољшање здравственог стања хроничног дејтонског болесника.

ПРОГРАМ РЕФОРМИ УМЕСТО АНП-а И овај компромис, попут свих сличних споразума, има ту предност или ману да само делимично задовољава интересе супротстављених страна које га, по правилу, накнадно широко тумаче у складу с властитим потребама. Ипак, овај договор би се – ако је судити по презентованој садржини која се односи на кључну тачку НАТО интеграција БиХ – могао оценити као успех политике руководства Републике Српске јер је добило кључ за улазак у Савез министара не жртвујући за то прокламовани курс војне неутралности мањег БиХ ентитета.
Августовски споразум Додика, Изетбеговића и Човића је, подсетимо, блокиран због накнадног инсистирања Бошњака да се у њему нађе место за Годишњи акциони план (АНП) за чланство у НАТО-у, што је било неприхватљиво за Републику Српску. У најновијем споразуму, који је – што сигурно није без значаја – стрпљиво кован уз медијаторску помоћ дипломата држава Квинте, АНП се нигде не спомиње, тачније речено уступио је место документу названом Програм реформи БиХ. Он ће бити прослеђен у седиште западне војне алијансе у Бриселу након што Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ потврди именовање Зорана Тегелтије за председника Савета министара.
Од промене имена документа је, међутим, много значајније то што се на његовој првој страни јасно наглашава како он „не прејудицира чланство у НАТО-у“, односно истиче да је „за сваку врсту и кретање ка чланству у Северноатлантској војној алијанси потребна нова одлука Председништва БиХ и Парламентарне скупштине ове државе, која ће бити донета у складу са ставовима свих органа власти“ (дакле и Народне скупштине РС!). Иако комплетан садржај усвојеног Програма реформи БиХ није до тренутка писања овог текста обелодањен јавности, из горенаведеног је очигледно да су Додик и његови сарадници најновијим споразумом добили жељени „осигурач“. Без њихове сагласности РС и БиХ се, бар како на папиру пише, више не могу угурати у НАТО.

[restrict]

КРИТИКЕ ОПОЗИЦИЈЕ Наравно, не треба да изненађује што је овај споразум дочекан на нож у опозиционим круговима како Сарајева, тако и Бањалуке, одакле су на рачун потписника договора упућене оптужбе о „капитулацији“ и „издаји националних и државних интереса“. Тако је лидер СДС-а и заступник „конструктивне“ пронатовске политике Мирко Шаровић прозвао Додика због „продаје Републике Српске“. Човек који ће, формирањем новог Савета министара, остати без дугогодишње функције министра спољне трговине и економских односа БиХ оценио је да је, „како год се управо усвојени документ звао“, српски члан Председништва БиХ пристанком на његово усвајање заправо „активирао МАП“ (акциони план за чланство у НАТО-у). Његов саборац, први човек ПДП-а Бранислав Бореновић је констатовао да „Резолуција о војној неутралности РС од данас представља празан папир“, те закључио како БиХ, „захваљујући помоћи преваранта Додика, крупним и снажним корацима иде ка западној војној алијанси“.
Много ближи истини у сецирању постигнутог споразума је, чини нам се, био критичар „уступака Сарајева“ Зукан Хелез, иначе потпредседник „левичарске“ Социјалдемократске партије БиХ. Најпре је замерио челницима СДА да „очигледну безуветну капитулацију пред жељама Милорада Додика покушавају замаскирати срамотним тумачењима о слању накарадног Програма реформи, уместо АНП-а у седиште НАТО-а“, а затим резигнирано констатовао како су „сада постале потпуно јасне најаве Бакира Изетбеговића да без Додиковог пристанка нема НАТО пута БиХ“.

РЕАКЦИЈЕ САД И РУСИЈЕ Западни „пријатељи БиХ“ поздравили су договор о рађању новог Савета министара, па је тако у саопштењу амбасаде САД у Сарајеву оцењено да се њиме „постижу кључни циљеви формирања власти и наставак партнерства и сарадње БиХ са НАТО-ом“, те „откључавају преко потребне реформе одбране“.
Оне који су у овим речима пронашли додатну аргументацију за тврдњу о Додиковој капитулацији пред НАТО-ом непријатно је, међутим, изненадила вест да је споразум о конституисању Савета министара позитивно оценио и амбасадор Русије у БиХ Петар Иванцов. Представник државе која сигурно нема интереса да подржава улазак РС и БиХ у Северноатлантски војни пакт јасно је саопштио како усвојени документ Програм реформи БиХ није повезан са Акционим планом за чланство у НАТО-у.
„Овај документ одражава чињеницу да нема унутрашњег јединства у БиХ у вези са чланством у НАТО-у. Добро је да ће даљи кораци у вези са сарадњом са НАТО-ом бити под контролом Парламентарне скупштине и Председништва БиХ. Земље Квинте које су помагале постизање тог споразума, такође, деле овај став о том документу“, рекао је Иванцов за Радио-телевизију РС и тако лупио својеврстан дипломатски „шамар“ одлазећем министру безбедности БиХ Драгану Мектићу, који је претходно у наводном изостанку реакције Русије нашао потврду за своју тезу да „у Москви добро знају да је Додик јучерашњим потезом погазио и оно што је њима обећао“.

Ко је Зоран Тегелтија

Зоран Тегелтија, човек око чијег именовања за председника Савета министара БиХ су се толико дуго ломила копља, рођен је 29. септембра 1961. године у Мркоњић Граду. Дипломирао је на Економском факултету у Сарајеву 1986, магистрирао 2004, да би три године касније докторирао на Универзитету „Јанићије и Даница Карић“ у Београду. Овај кадар Додиковог СНСД-а обављао је функцију начелника Општине Мркоњић Град, те био запослен у Рафинерији нафте, Пореској управи и Републичкој управи царина РС. Од 2010. у два мандата био је министар финансија Владе Републике Српске, а након именовања за председника Савета министара најавио је да ће његови приоритети на новом послу бити „економија и привредни развој“.

ПРОДУБЉИВАЊЕ САРАДЊЕ С НАТО-οм Мада је први политичар РС у последње време јавно наглашавао да „више неће иницирати преговоре са Изетбеговићем“, те поручивао да победнички блок из Бањалуке „има све мањи интерес да његови представници уђу у Савет министара“, ипак је, као одговоран државник, оставио одшкринута врата за могућност постизања споразума. Договором које је Председништво БиХ обелоданило 19. новембра добио је – не жртвујући заузврат војну неутралност Српске – могућност да његови људи, уместо досадашњих кадрова „конструктивне опозиције“, седе у Савету министара и утичу на важне одлуке донете у органима БиХ. Тиме, нажалост, није отклоњена опасност од увлачења дејтонског протектората у војну алијансу из Брисела пошто се компромисом о слању Програма реформи у главни град Белгије само одлаже, али не и дефинитивно скида с дневног реда питање уласка некадашње централне југословенске републике у НАТО.
Јер иако се постигнутим договором не прејудицира одлука о чланству БиХ у Северноатлантском савезу, њиме се предвиђа даље продубљивање сарадње с организацијом која не жели добро Србима с обе стране Дрине. Додикова најава – да ће РС и БиХ „пратити све облике сарадње које Србија има са НАТО-ом“ – показује да ће Бањалука, баш као и Београд, наставити да своје односе с агресивним силеџијом гради балансирајући на танкој жици. „Интензивирање сарадње“ донеће за интересе РС разне дугорочно гледано штетне ИПАП-е, без икакве гаранције да ће се ствари завршити на томе.
Проблем је, једноставно, у томе што не само Бошњаци већ и Хрвати (да не говоримо о њиховим глобалистичким „заштитницима“) третирају најновији споразум само као привремено тактичко одступање, а никако као трајно одустајање од „светог циља“ учлањења Босне и Херцеговине у Северноатлантску алијансу. Зато треба очекивати да ће, након привременог предаха који је добила Република Српска, уследити нови притисци на Бањалуку да промени досадашњи став. У контексту реализације циља – који је недавно Бакир Изетбеговић назвао „уверавањем Срба да је у њиховом интересу да земља уђе у НАТО“ – вероватно ће бити монтиране разне афере које би требало да компромитују или ослабе браниоце војне неутралности мањег ентитета БиХ.

ИГНОРИСАЊЕ СТАВОВА СКУПШТИНЕ РС Неће, наравно, бити заборављена ни „конструктивна опозиција“ из РС, која ће, иако остаје без досадашњих места у Савету министара, и даље бити коришћена као језичак на ваги у наношењу штете интересима Бањалуке. Да не би требало имати илузија о томе да ће Сарајево, након споразума с Додиком, променити однос према вишегодишњим партнерима, показала је подршка коју је СДА пружила захтеву СДС-а и ПДП-а да се измени и допуни Пословник о раду Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ. Предлог против којег се – као штетног за интересе Републике Српске – претходно јасно изјаснила Народна Скупштина РС добио је зелено светло у Сарајеву захваљујући гласовима посланика најјаче бошњачке странке. Остаје да се види хоће ли Шаровић и његови истомишљеници из ПДП-а наставити игнорисање ставова Скупштине РС и након што, највероватније у јануару, ступи на снагу кривични закон којим ће се свако непоштовање одлука највишег законодавног тела Српске правно санкционисати.
Пре споразума, обелодањеног у Сарајеву 19. новембра, Народна скупштина РС је усвојила Информацију о неуставној трансформацији дејтонске структуре БиХ и утицају на положај и права Републике Српске. Овај веома важан документ, изгласан захваљујући подршци посланика Додиковог већинског блока, најављује да ће Српска инсистирати на повратку отетих дејтонских надлежности, али и бити спремна да реагује на покушаје насилног увођења у НАТО и разградњу споразума рођеног у америчкој војној бази у Охају.
Тако се у тачки 6 поручује да ће „у случају изостанка реакције потписника Дејтонског споразума на покушаје његове разградње, Народна скупштина РС приступити изградњи новог Устава Републике Српске (на изворним принципима Дејтонског споразума) о коме ће се изјаснити грађани на референдуму“. Референдум је предвиђен и у тачки 20 као изнуђени одговор грађана на већ споменути сценарио насилног гурања РС (и БиХ) у западни војни савез.
На ове закључке Народне Скупштине РС, према очекивању, експресно је реаговао увек будни Савет за спровођење мира у БиХ (ПИК). Ово тело је, уз издвојени глас представника Русије, осудило „јеретичке“ ставове парламента у Бањалуци, закључивши да се они „заснивају на погрешном тумачењу Дејтонског споразума, који не предвиђа никакав суверенитет ентитета, већ само државе БиХ“. Јасно је наравно да је оваква одбрана „духа Дејтона“ од оних који упорно инсистирају на његовом изворном „слову“ заправо у функцији гашења овог „истрошеног документа“, тачније, стварања услова да он буде замењен новим „чедом“ – унитарном Републиком Босном и Херцеговином.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *