Бакирова замка

Може ли БиХ да буде увучена у НАТО и без пристанка Републике Српске?

Бакир Изетбеговић је још једном, у свом добро познатом маниру, покушао да изненади босанскохерцеговачку, али и међународну јавност саопштивши да је бошњачка страна спремна да одустане од инсистирања на уласку дејтонске творевине у НАТО. Пошто је најпре нагласио како „у овој земљи нико никоме ништа више неће наметати“, „великодушно“ је обећао да, „ако Република Српска не жели у Северноатлантску алијансу, онда ни БиХ неће ићи у НАТО“.

АНП И МАП Да је ово био крај Бакирове приче о споменутој теми – о којој је, иначе, говорио на телевизији Републике Српске – могло би се можда, мада наравно с опрезом, и понадати да је лидер СДА спреман да коригује досадашњи курс. На жалост, „ситница“ на којој је, у наставку свог излагања, Изетбеговић инсистирао као на услову за одустајању од пута у западну војну алијансу, показала је да он и даље стоји на старим позицијама. А та „ситница“, тачније речено „услов свих услова“, јесте слање у Брисел Годишњег националног плана (АНП) за НАТО који се – како је објаснио – мора реализовати „ради поштовања раније усвојених законских обавеза БиХ“: „Морамо прихватити АНП који значи поштовање ранијих закона, а питање је до које ће мере бити редукован. Такође морамо прихватити да нема чланства у НАТО без новог договора. То је сасвим довољно да изађемо из ове ситуације, па ћемо се договарати даље. Ја не знам шта ће бити за 10 година.“
Он је, наравно, „заборавио“ да напомене да би слање АНП-а значило фактичко активирање Акционог плана за чланство у НАТО-у (МАП-а), после чега – на шта с правом упозорава Милорад Додик – челнике Републике Српске нико више ништа не би ни питао у вези с пријемом БиХ у Северноатлантску алијансу. Што би бошњачки лидер, јасно, први одушевљено поздравио, заборављајући на претходно обећање дато „наивним Власима“.
А пошто „Власи“ нису толико наивни, државник из Лакташа је – прозревши да се иза примамљиве понуде с једним малим условом заправо крије слабо скривена замка – још једном поновио да руководство РС „тај први корак (слања АНП-а) неће направити“. Тачније, прецизирао је да „БиХ може усвојити документ у вези са НАТО само ако он не може да се протумачи као Акциони план и основа за активацију Акционог плана“.

[restrict]

САВЕТ МИНИСТАРА Од првог функционера најјаче бошњачке странке чули смо још једну, на први поглед, важну ствар. Изетбеговић је поручио да Савет министара неће бити формиран без изборних победника из Републике Српске, односно одбацио је могућност да СДА на нивоу БиХ поново направи коалицију с опозиционим партијама из мањег ентитета бивше централне југословенске републике. Обећање да ће се уважити изборни победник у РС, а самим тим воља њених грађана, заиста лепо звучи. Само, може ли се веровати човеку који је већ много пута показао да – бар кад је политика у питању – попут свог рахметли бабе једно збори, друго мисли, а треће чини?
Тешко, али чак и под претпоставком да овај пут – рецимо и због тврдог става Драгана Човића да ХДЗ неће улазити у Савет министара уколико у њему не буде места за представнике Додиковог СНСД-а – стварно намерава да оствари најављено, то још увек не мора да значи да ће истрајати на изреченом обећању. Јер уколико од „виших инстанци“ из Вашингтона добију „савет“ да у органе власти БиХ укључе „конструктивне српске кадрове из СДС-а и ПДП-а“, готово је извесно да ће не само Изетбеговић већ вероватно и Човић одустати од намере да формирају Савет министара с изборним победницима из РС.
А да су Американци већ нешто слично чинили, минирајући договор три национална лидера БиХ – постигнут уз присуство тадашњег шефа делегације ЕУ у БиХ Ларса Гунара Вигемарка – потврдио је Милорад Додик подсећајући на не тако давне догађаје у Сарајеву: „Након два дана из америчке амбасаде или од Палмера дође питање где је ту Годишњи национални план (АНП). И то је био знак да је све пропало. Оно што је било искреирано, искреирали смо нас тројица. А били смо договорили све, сва постављања и министре и помоћнике министара и онда неко каже да хоће тај Акциони план.“

КОНСТРУКТИВНА ОПОЗИЦИЈА Колико већ споменута „конструктивна опозиција“ из РС жели да се наметне као незаобилазан фактор и језичак на ваги, потврдио је и недавни предлог Клуба посланика СДС-а и ПДП-а у Представничком дому парламента БиХ о измени и допуни Пословника овог дома. Циљ овог захтева Драгана Мектића, Мирка Шаровића, Бранислава Бореновића и Мире Пекић јесте формирање парламентарних комисија без којих Парламент БиХ не би могао да ради. Суштински, формирањем ових комисија би, у одсуству посланика СНСД-а и Српског клуба, била ослабљена позиција победничке коалиције, а самим тим и власти из Бањалуке у парламенту дејтонске творевине.
С обзиром на овакав курс опозиције, није изненађење што је Додик најавио да ће на седници Народне скупштине РС 11. новембра бити предложене измене и допуне Кривичног закона РС. Предвиђено је да убудуће „свако одступање од званично утврђених ставова Републике Српске (њеног парламента, Владе и председника) буде третирано као кривично дело за које извршиоцу прети казна“. Остаје да се види хоће ли ове законске мере утицати на понашање оних који свој имиџ граде игнорисањем ставова Бањалуке, као и да ли ће уз подршку српских министара у техничком мандату – Мирка Шаровића, Драгана Мектића и Игора Црнадака – на предстојећој седници Савета министара бити реализована „операција“ слања Годишњег националног плана (АНП) у НАТО.

ПОВРАТАК ДЕЈТОНУ На ванредној седници Народне скупштине РС требало би да се разматрају и предлози о враћању отетих дејтонских надлежности. Мада се не либи да саопшти како би у овом тренутку „10 држава признало независност Српске“, Додик, као реалан политичар, стално инсистира на томе да „Бањалука нема сепаратистичке планове, већ жели повратак изворном Дејтону“. Свестан је он, наравно, да ни Сарајево ни кључне западне престонице немају овакву слику будућности БиХ, међутим, као што није спреман да потпуно залупи врата евентуалном договору о формирању Савета министара, не жели ни да својим потезима даје додатну аргументацију онима који га оптужују да руши државу.

ИНЦКОВ ИЗВЕШТАЈ А један од тих западних дипломата који сталним подсећањем на „српску опасност“ добро зарађује у Сарајеву, подсетио је говором одржаним пред Саветом безбедности на Ист Риверу да још није отишао у „заслужену пензију“. Високи представник Валентин Инцко је у свом годишњем извештају о стању у протекторату као највећи проблем означио „говор сепаратизма који долази из Републике Српске“, док је декларацији СДА о унитаризацији БиХ дао знатно мањи значај, оценивши је „као контрапродуктиван потез“. Такође, најавио је да ће се у наредном периоду „више ангажовати“ на послу усвајања закона (у парламенту БиХ) о „негирању геноцида у Сребреници и величања осуђених ратних злочинаца“.
Са Инцковим тврдњама се, према очекивању, није сложио амбасадор Русије у Уједињеним нацијама Василиј Небензија. Представник Москве је, поновивши захтев Кремља за затварање Канцеларије високог представника у БиХ, замерио аустријском дипломати да „пристрасно и без основа оптужује Србе и Хрвате за антидејтонске активности иако су Милорад Додик и Драган Човић јавно показали приврженост миру и дејтонским принципима“.
Поред тога што, уз помоћ западних заштитника настоје да сачувају статус једине жртве у рату, Бошњаци покушавају да преко својих лобиста у САД изврше нови притисак на Републику Српску. Циљ је да се, позивањем на наводну дискриминацију некадашњих Муслимана у мањем ентитету БиХ, у америчком Конгресу усвоји резолуција против РС, али и да се БиХ нађе заједно с Косовом у пакету мера Вашингтона предвиђених за Балкан. Иако се БиХ од почетка деведесетих година није ни скидала са америчких радара, још један додатни удар на непослушног Додика и његове сараднике очигледно није наодмет.

Темпирана бомба

Тврдња француског председника Емануела Макрона да је „БиХ темпирана бомба“ и „земља суочена с повратком џихадиста“ изазвала је жестоке негативне реакције у Сарајеву. Хрват босанске оријентације Жељко Комшић најавио је да ће позвати француског амбасадора Гијома Русона како би му овај у Председништву БиХ разјаснио Макронове ставове, а Бакир Изетбеговић оценио је да је његова тврдња „тешка и неутемељена“, те поручио да она, баш као и Макронови судови о садашњем стању НАТО-а, „нису оно што смо научили да Француска ради у Европи и на Балкану“.

[/restrict]