ŽUTI ANTIPETAR U HOLIVUDU

Nominacija za Oskara za film na stranom govornom području

Zbog čega verujemo da film Kralj Petar Prvi Lazara Ristovskog nema šta da traži u „fabrici snova“, niti da će Srbija išta dobiti njegovim prisustvom na paraprojekcijama, i zbog čega smo sigurni da oko 4.000 članova Američke filmske akademije neće gledati Kralja Petra (kako to naivno zamišlja Ristovski), niti će populacija oko zabavnog parka na Beverli bulevaru uopšte konstatovati priliku starog kralja

Već više od mesec dana otac i sin Ristovski likuju posle odluke Stručnog odbora Akademije za filmsku umetnost i nauku, a koju su shvatili kao pobedu svog filma Kralj Petar Prvi, i pripremaju se za put u „fabriku snova“ kako bi ostvarili svoj nedosanjani san – nominaciju za Oskara za film na stranom govornom području 2020. godine. „Pravda je zadovoljena!“, kliče Lazar Ristovski. „Mi verovatno nećemo dobiti Oskara za ovaj film, kao što ga nisu dobili mnogi srpski filmovi pre nas, ali smo izborili šansu da Kralja Petra vidi veliki deo sveta i svakako oko 4.000 članova Američke filmske akademije … Komisija naše akademije, u kojoj je bilo dvadeset eminentnih i priznatih stvaralaca iz svih oblasti… odlučila je u našu korist i hvala im na tom poverenju.“ Iz ovoga proizlazi da je rečena komisija donela odluku da je film Ristovskih Kralj Petar Prvi najdostojniji da nas predstavlja na holivudskom konkursu i da to predstavlja njen (barem većinski) izbor za najboljeg među kandidatima.
Nije bilo baš tako.

[restrict]

BEZ IJEDNOG STRUČNOG PRIZNANJA Dotična komisija dala je samo deset glasova rečenom filmu, dok je jedanaest glasova otišlo drugim filmovima, što znači da je Kralj Petar bio daleko od poverenja na kome bi Ristovski da zahvaljuje. Većina Komisije, dakle jedanaest eminentnih i priznatih stvaralaca, nije dala poverenje filmu Ristovskog nego nekim drugim filmovima, što ne pruža razlog za naročito zadovoljstvo. To mogu da tvrdim jer sam predsedavao radu ove komisije i brojanjem glasova, koji su me, mora se priznati, iznenadili. Rezultat je bio prilično začuđujući, jer u stručnoj javnosti dotle nisam čuo nijedan glas u korist ovog filma, nisam pročitao nijednu pozitivnu kritiku (naprotiv, pamtim lavine negodovanja na društvenim mrežama i u štampanim medijima zbog zloupotrebe istorije u filmu Ristovskih), a na festivalima na kojima je učestvovao nije dobio nijedno stručno priznanje! Na drugoj strani „konkurenti“ ovom filmu nagrađivani su i ovde i u Kanu, Berlinu i drugde, a samo jedan od njih, Šavovi – apsolutni moralni pobednik svih domaćih festivala i ubedljivo najbolji srpski film u ovoj godini – dobio je na prestižnom Berlinalu nagradu za najbolji evropski film, dok ga je Evropska filmska akademija nominovala za „evropskog Oskara“ 2019. godine, što je istinski uspeh i velika nada. Osim u slučaju jedne epizode, Kralj Petar nije dobio nijednu nagradu, a mršav aplauz u Nišu govori o pravom raspoloženju publike.
Kakvi su onda kriterijumi presudili u glasanju Stručnog odbora AFUN-a za Oskara zaista ne znam. Ne mogu ništa da kažem o političkoj pozadini ove odluke, jer ne želim da dovodim u pitanje tajno glasanje i lični integritet članova komisije. A da je pritisaka bilo, znamo svi. Zato sam odmah po završetku rada Stručnog odbora dao sledeću izjavu: „Nisam glasao za film koji je dobio najveći broj glasova. I ne mislim da će on na najbolji način zastupati ovu zemlju, ali poštujem princip demokratičnosti ovog glasanja. Sada mogu samo da čestitam filmu koji je dobio najveći broj glasova i time završim ovu priču.“ Svi mediji koji su preneli ovu izjavu osetili su da ovim nije sve rečeno i da više ostaje za drugu priliku.
Evo je.

NE SAMO BAČENE PARE Iz svega što sam napisao o filmu Kralj Petar Prvi i na ovim stranicama (a pisao sam dovoljno, više nego i o jednom drugom filmu u ovoj sezoni) moglo se saznati zašto mislim da nas on neće zastupati na najbolji način. Ne samo zato što film ni po čemu ne odgovara zahtevima vašara taštine i političke korektnosti američke duboke države, koja vlada industrijom zabave u ovoj zemlji (tako je, uostalom, bilo oduvek, samo što su filmovi nekad bili bolji), pa će beskorisna šetnja po Holivudu Ristovskih srpske poreske obveznike koštati najmanje pet miliona. Ovaj film nema tamo šta da traži, niti će Srbija išta dobiti njegovim prisustvom na paraprojekcijama. Neće oko 4.000 članova Američke filmske akademije gledati Kralja Petra, kako to naivno zamišlja Laza Ristovski, niti će populacija oko zabavnog parka na Beverli bulevaru uopšte konstatovati priliku starog kralja kako se lomata po nekim udaljenim balkanskim planinama, a kamoli glumca Ristovskog, za koga nikada u životu nisu čuli. S te tačke gledišta sasvim je sigurno da su srpski narodni novci – bačeni. Kao i dodatni koje Ristovski tek ima nameru da uzme, što u svom „autorskom tekstu“ najavljuje („Potrudićemo se da nađemo pare“), u šta (blagodareći njegovim poznatim performansama) ni najmanje ne sumnjamo. Stvar je u tome što će se tom nekom svetu nuditi jedan loš falsifikat istorije, iskrivljena slika događaja od pre sto godina koja ne služi nikome, a najmanje narodu i državi iz koje dolazi.
Dogodilo se da umesto svetlosti dobijemo tamu: u ovom krivom ogledalu lik i delo kralja Srbije Petra Prvog Karađorđevića istorijski i ljudski su izobličeni. Fikcija, koja je u zamenu ponuđena, površna je i loše sročena, s neshvatljivim rupama u radnji i nizom scenarističko-rediteljskih promašaja. Scenarista ovog filma Milovan Vitezović, u svom obraćanju javnosti, ovu ujdurmu naziva „veoma skupim pokušajem da se neznanjem, veoma velikim neznanjem, promeni istorijska matrica srpskog početka dvadesetog veka i da se naruži najslavniji mirnodopski period srpske istorije“. Ako Holivud ne daje pet para za ovo „ruženje srpskog naroda“, mi dajemo i pitamo se – zašto?
Film uopšte nije sniman po Vitezovićevom romanu „Čarape kralja Petra“ nego po zamislima koscenarista Ristovskog i Ćosića i pun je stranputica, naivnosti, promašaja, te šokantnih izvrtanja istorije. Ta fikcija, koju autori nazivaju umetničkom, a koja s umetnošću nema mnogo veze, slaba je i neuverljiva. Nju tvore shematski postavljeni, drvenasti karakteri, u radnji ravnoj kao daska, početnički nemušta režija (suprotna osnovama organizacije prostora, uglova i pravaca), uz pogrešnu muziku i slab rad s glumcima. Ali najvažnije je to što se ona na svaki način trudi da umanji značaj, obezvredi, razgradi i svede na niži stepen nesporna saznanja o srpskoj pobedi u Prvom svetskom ratu i da „da istorijsku snagu sumnjivim, nesigurnim i falsifikovanim činjenicama“, kaže scenarista Vitezović.

LAŽ NAD LAŽIMA Niz krivotvorina sam taksativno nabrajao i analizirao u svojim kritikama. Najdrastičniji od tih falsifikata je ubijanje nenaoružanog neprijatelja koji se već predao, što srpska vojska nikada nije činila. U Velikom ratu nismo videli srpskog vojnika koji ubija zarobljenike, nego ih je vukao za sobom i hranio preko Albanije kako-tako i kad sam nije imao šta da jede, o čemu pišu Arčibald Rajs i Džon Rid, navodeći dirljive primere humanog odnosa Srba prema zarobljenicima. Takav zločin, koji nikada nije bio zabeležen, izmislila je autošovinistička, naknadna pamet. Laž je nad lažima da je srpska vojska ubijala bespomoćne neprijateljske ranjenike. Tako nešto jednostavno se nije događalo i za to delo, zna se, sledovao bi preki sud i kratak postupak. Desetine hiljada neprijateljskih zarobljenika predati su saveznicima živi i zdravi na albanskoj obali i bili su evakuisani pre srpskih vojnika u logore na Sardiniji i drugde. Šta treba Ristovskom da danas spinuje sasvim suprotnu sliku?
Istaknuti srpski izdavač Zoran Kolundžija ima rečit odgovor: „Favorizuje se fikcija, a zanemaruju se ili stavljaju u drugi plan činjenice. Kako je moguće da srpski vojnik u dva nova filma o Srbiji i Prvom svetskom ratu (drugi je Zaspanka za vojnika Predraga Antonijevića, prim B. Z.) ubija zarobljenog protivnika? Ko je imalo pratio literaturu zna da je to nemoguće“, a zatim dodaje nešto naročito značajno: „Zapazio sam da dosetljive filmadžije koriste frazu: naš je film izbalansiranog pristupa. Valja ga prodati van Srbije, treba misliti na moguće konkurse kod stranaca… a onda je poželjno da nismo baš dobri.“ Poželjno je, dakle, da smo i mi vršili ratne zločine, da smo kao i naši dušmani ubijali zarobljenike i, uopšte, da delimo istu krivicu s našim neprijateljima. To se i Ristovskima učinilo politički oportunim i to su odučili da Zapadu, za milione srpskih para, isporuče kao svoju umetničku istinu. Ali sva je prilika da Beverli hils i tamošnja bulumenta to neće ni primetiti.
Propast, umesto pobedu srpskog vojnika, ilustruje još jedan falsifikat, koji je navodno izrekao kralj Petar nekom vojniku u albanskoj golgoti: „Vrati se, vojniče, dok je još vreme. Ovo je ionako samo moja bitka.“ Po svemu što je bio, ovo Petar nije mogao nikad izgovoriti, nikad ni pomisliti. Da Petar Karađorđević Oslobodilac šalje svoju vojsku kući iz albanske epopeje – „dok je još vreme“ – mogao je smisliti samo zagriženi zatočenik novog, drugosrbijanskog profila: to je potpuna negacija svega što je srpski kralj osećao i tvorio u trenutku najveće nacionalne drame.

POPUŠENI SAN Ristovski svoj film hoće da završi nekom fantazmagorijom u kojoj se raspliću beznadno smršeni konci ove priče. Na samrtnom krfskom žalu treba da leži cela očajna Srbija, ali mi vidimo samo neke blede, nasumice razbacane senke s Petrom kao glavnom utvarom, koja tumara kroz ovaj košmar. On čak i tone u morske dubine zajedno s naslaganim leševima Plave grobnice! Petar na Krfu (na kome, inače, nikada nije bio!) doživljava svoj tragični patos, ali ta slika počiva na prolaznosti i ništavilu, na poništenju ideje vodilje starog kralja, ideje koju je izrazio u svom prevodu dela Džona Stjuarta Mila „O slobodi“ još kao mlad čovek (1868).
U starosti, na arbanaškoj uskoj stazi kojom se ulazi u večnost, Petar u delu Milovana Vitezovića kaže: „Samo je slobodan čovek vlastan nad samim sobom, može razvijati svoja svojstva, usavršiti vrline kojima je obdaren, doći do svesti kojom će pojmiti, poznati i vršiti svoj zadatak, svoja prava, svoje dužnosti. Ja sam svoje završio i sad sam slobodan da po svojoj volji umrem.“ Ceo jedan ljudski život i kraljevski put stiče se na ovoj stranici koja se kao svetlo pojavljuje na kraju jednog tragičnog iskušenja. Ovakvo čitanje najuticajnijeg filozofa 19. veka engleskog govornog područja i „jednog od najuspešnijih zastupnika liberalnog pogleda na čoveka i društvo“ možda još živi i tamo, u američkom iskustvu. Možda bi se i u Holivudu našao još poneko ko se seća ove maksime, davno utkane u američki san. Ali ne, Ristovski se ne poziva na taj san, nego pokazuje kako je sve to otišlo u prah i pepeo i da je Džon Stjuart Mil – odavno popušen.
Petrov prevod sna o slobodi je u arnautskom blatu našao strasni pušač, narednik Života, i celog ga, sasvim liberalno, upotrebio. Na kraju filma on umire s pikavcem koji visi na njegovoj već pomodreloj usni. Prevrćući prazne Milove korice, rezignirani Petar kaže otprilike: „Drago mi je da je ova knjiga nekome za nešto poslužila.“ Nesrećna i deplasirana ironija, koja potire i unižava celog Petra. Šta ovo treba da znači na kraju priče o Kralju Slobodi, kako su ga zvali savremenici? Otkud ovaj etički debakl Petra Karađorđevića, koji se nikada i nigde nije dogodio, osim u zlomisli Ristovskog i njegovih scenarista? Na osnovu čega se, onda, Srbija digla iz pepela, što vidimo u seriji istorijskih razglednica koje slede? Kako se desio vaskrs Srbije kad je već potonula u bezdno? Sve to Ristovskog ne zanima, on degradira i Petra pa, ako hoćete, i korene američkog sna i na kraju odlazi u Ameriku da joj to prikaže. Sve to Amerika, naravno, neće ni primetiti, ali srpske pare odnosi žuti Antipetar da ih tamo spiska u naše zdravlje.

[/restrict]

Tekst se objavljuje kao deo projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva