ЖУТИ АНТИПЕТАР У ХОЛИВУДУ

Номинација за Оскара за филм на страном говорном подручју

Због чега верујемо да филм Краљ Петар Први Лазара Ристовског нема шта да тражи у „фабрици снова“, нити да ће Србија ишта добити његовим присуством на парапројекцијама, и због чега смо сигурни да око 4.000 чланова Америчке филмске академије неће гледати Краља Петра (како то наивно замишља Ристовски), нити ће популација око забавног парка на Беверли булевару уопште констатовати прилику старог краља

Већ више од месец дана отац и син Ристовски ликују после одлуке Стручног одбора Академије за филмску уметност и науку, а коју су схватили као победу свог филма Краљ Петар Први, и припремају се за пут у „фабрику снова“ како би остварили свој недосањани сан – номинацију за Оскара за филм на страном говорном подручју 2020. године. „Правда је задовољена!“, кличе Лазар Ристовски. „Ми вероватно нећемо добити Оскара за овај филм, као што га нису добили многи српски филмови пре нас, али смо изборили шансу да Краља Петра види велики део света и свакако око 4.000 чланова Америчке филмске академије … Комисија наше академије, у којој је било двадесет еминентних и признатих стваралаца из свих области… одлучила је у нашу корист и хвала им на том поверењу.“ Из овога произлази да је речена комисија донела одлуку да је филм Ристовских Краљ Петар Први најдостојнији да нас представља на холивудском конкурсу и да то представља њен (барем већински) избор за најбољег међу кандидатима.
Није било баш тако.

[restrict]

БЕЗ ИЈЕДНОГ СТРУЧНОГ ПРИЗНАЊА Дотична комисија дала је само десет гласова реченом филму, док је једанаест гласова отишло другим филмовима, што значи да је Краљ Петар био далеко од поверења на коме би Ристовски да захваљује. Већина Комисије, дакле једанаест еминентних и признатих стваралаца, није дала поверење филму Ристовског него неким другим филмовима, што не пружа разлог за нарочито задовољство. То могу да тврдим јер сам председавао раду ове комисије и бројањем гласова, који су ме, мора се признати, изненадили. Резултат је био прилично зачуђујући, јер у стручној јавности дотле нисам чуо ниједан глас у корист овог филма, нисам прочитао ниједну позитивну критику (напротив, памтим лавине негодовања на друштвеним мрежама и у штампаним медијима због злоупотребе историје у филму Ристовских), а на фестивалима на којима је учествовао није добио ниједно стручно признање! На другој страни „конкуренти“ овом филму награђивани су и овде и у Кану, Берлину и другде, а само један од њих, Шавови – апсолутни морални победник свих домаћих фестивала и убедљиво најбољи српски филм у овој години – добио је на престижном Берлиналу награду за најбољи европски филм, док га је Европска филмска академија номиновала за „европског Оскара“ 2019. године, што је истински успех и велика нада. Осим у случају једне епизоде, Краљ Петар није добио ниједну награду, а мршав аплауз у Нишу говори о правом расположењу публике.
Какви су онда критеријуми пресудили у гласању Стручног одбора АФУН-а за Оскара заиста не знам. Не могу ништа да кажем о политичкој позадини ове одлуке, јер не желим да доводим у питање тајно гласање и лични интегритет чланова комисије. А да је притисака било, знамо сви. Зато сам одмах по завршетку рада Стручног одбора дао следећу изјаву: „Нисам гласао за филм који је добио највећи број гласова. И не мислим да ће он на најбољи начин заступати ову земљу, али поштујем принцип демократичности овог гласања. Сада могу само да честитам филму који је добио највећи број гласова и тиме завршим ову причу.“ Сви медији који су пренели ову изјаву осетили су да овим није све речено и да више остаје за другу прилику.
Ево је.

НЕ САМО БАЧЕНЕ ПАРЕ Из свега што сам написао о филму Краљ Петар Први и на овим страницама (а писао сам довољно, више него и о једном другом филму у овој сезони) могло се сазнати зашто мислим да нас он неће заступати на најбољи начин. Не само зато што филм ни по чему не одговара захтевима вашара таштине и политичке коректности америчке дубоке државе, која влада индустријом забаве у овој земљи (тако је, уосталом, било одувек, само што су филмови некад били бољи), па ће бескорисна шетња по Холивуду Ристовских српске пореске обвезнике коштати најмање пет милиона. Овај филм нема тамо шта да тражи, нити ће Србија ишта добити његовим присуством на парапројекцијама. Неће око 4.000 чланова Америчке филмске академије гледати Краља Петра, како то наивно замишља Лаза Ристовски, нити ће популација око забавног парка на Беверли булевару уопште констатовати прилику старог краља како се ломата по неким удаљеним балканским планинама, а камоли глумца Ристовског, за кога никада у животу нису чули. С те тачке гледишта сасвим је сигурно да су српски народни новци – бачени. Као и додатни које Ристовски тек има намеру да узме, што у свом „ауторском тексту“ најављује („Потрудићемо се да нађемо паре“), у шта (благодарећи његовим познатим перформансама) ни најмање не сумњамо. Ствар је у томе што ће се том неком свету нудити један лош фалсификат историје, искривљена слика догађаја од пре сто година која не служи никоме, а најмање народу и држави из које долази.
Догодило се да уместо светлости добијемо таму: у овом кривом огледалу лик и дело краља Србије Петра Првог Карађорђевића историјски и људски су изобличени. Фикција, која је у замену понуђена, површна је и лоше срочена, с несхватљивим рупама у радњи и низом сценаристичко-редитељских промашаја. Сценариста овог филма Милован Витезовић, у свом обраћању јавности, ову ујдурму назива „веома скупим покушајем да се незнањем, веома великим незнањем, промени историјска матрица српског почетка двадесетог века и да се наружи најславнији мирнодопски период српске историје“. Ако Холивуд не даје пет пара за ово „ружење српског народа“, ми дајемо и питамо се – зашто?
Филм уопште није сниман по Витезовићевом роману „Чарапе краља Петра“ него по замислима косценариста Ристовског и Ћосића и пун је странпутица, наивности, промашаја, те шокантних извртања историје. Та фикција, коју аутори називају уметничком, а која с уметношћу нема много везе, слаба је и неуверљива. Њу творе схематски постављени, дрвенасти карактери, у радњи равној као даска, почетнички немушта режија (супротна основама организације простора, углова и праваца), уз погрешну музику и слаб рад с глумцима. Али најважније је то што се она на сваки начин труди да умањи значај, обезвреди, разгради и сведе на нижи степен неспорна сазнања о српској победи у Првом светском рату и да „да историјску снагу сумњивим, несигурним и фалсификованим чињеницама“, каже сценариста Витезовић.

ЛАЖ НАД ЛАЖИМА Низ кривотворина сам таксативно набрајао и анализирао у својим критикама. Најдрастичнији од тих фалсификата је убијање ненаоружаног непријатеља који се већ предао, што српска војска никада није чинила. У Великом рату нисмо видели српског војника који убија заробљенике, него их је вукао за собом и хранио преко Албаније како-тако и кад сам није имао шта да једе, о чему пишу Арчибалд Рајс и Џон Рид, наводећи дирљиве примере хуманог односа Срба према заробљеницима. Такав злочин, који никада није био забележен, измислила је аутошовинистичка, накнадна памет. Лаж је над лажима да је српска војска убијала беспомоћне непријатељске рањенике. Тако нешто једноставно се није догађало и за то дело, зна се, следовао би преки суд и кратак поступак. Десетине хиљада непријатељских заробљеника предати су савезницима живи и здрави на албанској обали и били су евакуисани пре српских војника у логоре на Сардинији и другде. Шта треба Ристовском да данас спинује сасвим супротну слику?
Истакнути српски издавач Зоран Колунџија има речит одговор: „Фаворизује се фикција, а занемарују се или стављају у други план чињенице. Како је могуће да српски војник у два нова филма о Србији и Првом светском рату (други је Заспанка за војника Предрага Антонијевића, прим Б. З.) убија заробљеног противника? Ко је имало пратио литературу зна да је то немогуће“, а затим додаје нешто нарочито значајно: „Запазио сам да досетљиве филмаџије користе фразу: наш је филм избалансираног приступа. Ваља га продати ван Србије, треба мислити на могуће конкурсе код странаца… а онда је пожељно да нисмо баш добри.“ Пожељно је, дакле, да смо и ми вршили ратне злочине, да смо као и наши душмани убијали заробљенике и, уопште, да делимо исту кривицу с нашим непријатељима. То се и Ристовскима учинило политички опортуним и то су одучили да Западу, за милионе српских пара, испоруче као своју уметничку истину. Али сва је прилика да Беверли хилс и тамошња булумента то неће ни приметити.
Пропаст, уместо победу српског војника, илуструје још један фалсификат, који је наводно изрекао краљ Петар неком војнику у албанској голготи: „Врати се, војниче, док је још време. Ово је ионако само моја битка.“ По свему што је био, ово Петар није могао никад изговорити, никад ни помислити. Да Петар Карађорђевић Ослободилац шаље своју војску кући из албанске епопеје – „док је још време“ – могао је смислити само загрижени заточеник новог, другосрбијанског профила: то је потпуна негација свега што је српски краљ осећао и творио у тренутку највеће националне драме.

ПОПУШЕНИ САН Ристовски свој филм хоће да заврши неком фантазмагоријом у којој се расплићу безнадно смршени конци ове приче. На самртном крфском жалу треба да лежи цела очајна Србија, али ми видимо само неке бледе, насумице разбацане сенке с Петром као главном утваром, која тумара кроз овај кошмар. Он чак и тоне у морске дубине заједно с наслаганим лешевима Плаве гробнице! Петар на Крфу (нa коме, иначе, никада није био!) доживљава свој трагични патос, али та слика почива на пролазности и ништавилу, на поништењу идеје водиље старог краља, идеје коју је изразио у свом преводу дела Џона Стјуарта Мила „О слободи“ још као млад човек (1868).
У старости, на арбанашкој уској стази којом се улази у вечност, Петар у делу Милована Витезовића каже: „Само је слободан човек властан над самим собом, може развијати своја својства, усавршити врлине којима је обдарен, доћи до свести којом ће појмити, познати и вршити свој задатак, своја права, своје дужности. Ја сам своје завршио и сад сам слободан да по својој вољи умрем.“ Цео један људски живот и краљевски пут стиче се на овој страници која се као светло појављује на крају једног трагичног искушења. Овакво читање најутицајнијег филозофа 19. века енглеског говорног подручја и „једног од најуспешнијих заступника либералног погледа на човека и друштво“ можда још живи и тамо, у америчком искуству. Можда би се и у Холивуду нашао још понеко ко се сећа ове максиме, давно уткане у амерички сан. Али не, Ристовски се не позива на тај сан, него показује како је све то отишло у прах и пепео и да је Џон Стјуарт Мил – одавно попушен.
Петров превод сна о слободи је у арнаутском блату нашао страсни пушач, наредник Живота, и целог га, сасвим либерално, употребио. На крају филма он умире с пикавцем који виси на његовој већ помодрелој усни. Преврћући празне Милове корице, резигнирани Петар каже отприлике: „Драго ми је да је ова књига некоме за нешто послужила.“ Несрећна и депласирана иронија, која потире и унижава целог Петра. Шта ово треба да значи на крају приче о Краљу Слободи, како су га звали савременици? Откуд овај етички дебакл Петра Карађорђевића, који се никада и нигде није догодио, осим у зломисли Ристовског и његових сценариста? На основу чега се, онда, Србија дигла из пепела, што видимо у серији историјских разгледница које следе? Како се десио васкрс Србије кад је већ потонула у бездно? Све то Ристовског не занима, он деградира и Петра па, ако хоћете, и корене америчког сна и на крају одлази у Америку да јој то прикаже. Све то Америка, наравно, неће ни приметити, али српске паре односи жути Антипетар да их тамо списка у наше здравље.

[/restrict]

Текст се објављујe као део пројекта који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства

Један коментар

  1. slavko radovanovic

    Nisam sturčan da ocjenjujem vrijednost filmova.Filmovi se meni ili svidjaju ili ne svidjaju.Dalje od toga nikada nisam išao.Film kralj Petar I nisam mogao da odgledam.Užasan film.A Karodjordjevići na čijem je čelu na početku XX viejka bio kralj Petar I uvela je srpski naroid u nevidjena stradanja koje i dans traje.Tako bezočno uništavanje valstitog naroda nije vidjeno u dvadesetom vijeku.Nužno je da se napiše potpuno nova istorija srpskog naroda dvadesetog vijeka.

    1
    2

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *