Амерички кабловски гигант ХБО крајем септембра избацио је нови документарац о легендарном аргентинском фудбалеру Дијегу Арманду Марадони чиме је овог контроверзног и прослављеног спортисту вратио у жижу светске јавности
Аутор најновијег документарца о Дијегу Арманду Марадони је Асиф Кападија, реномирани британски режисер индијско-муслиманског порекла, који је већ снимио врло запажене документарце о две трагично преминуле иконе, бразилском возачу Формуле 1 Ајртону Сени и британској соул певачици Ејми Вајнхаус. За разлику од нашег Емира Кустурице, који се у свом документарцу о Марадони из 2008. више бавио политичким и друштвеним аспектима његове личности, Кападија бира да се фокусира искључиво на Марадонина постигнућа на терену. Вероватно је проценио да америчка публика, којој је превасходно намењен овај документарац, не би тако лако сварила слике Марадоне како са стиснутом песницом отпоздравља Фиделу Кастру или Угу Чавезу, док они у ватреним говорима осуђују амерички империјализам који је по Латинској Америци и широм света посејао толико смрти и несреће. Највећа вредност овог новог сагледавања Марадонине каријере и биографије су сати и сати претходно неемитованог документарног материјала чијим обликовањем аутор, без икакве нарације (осим повремених Марадониних коментара из офа), хронолошки трасира Марадонин пут, од суперталентованог аргентинског „златног дечка“ из Фиорита, сиромашног предграђа Буенос Ајреса, преко велике позорнице и владавине на Мундијалу у Мексику и теренима Серије А до ноћних клубова, стриптиз барова и мафијашких јазбина Форчеле у Напуљу у којима је, како поетски казује Звонко Михајловски, „кудрави гаучос кренуо кривудавом стазом кокаинских ноћи“ и пре времена сахранио своју блиставу каријеру.
Иако аутор свесно бежи од политичких импликација и инсинуација, ни он није могао да заобиђе значај вероватно најславније утакмице у историји Мундијала. Када су се 22. јуна 1986. у четвртфиналу Светског првенства у Мексику, на стадиону Астека пред више од сто хиљада гледалаца, састали Аргентина и Енглеска, улог је био далеко већи од пуког проласка даље и задржавања шанси за освајање трофеја. За Аргентинце, дуел са Енглезима био је прилика за повратак националног поноса и равнање рачуна за војни пораз претрпљен у рату око Фокландских острва четири године раније. То су они ретки тренуци, као што је, на пример, кошаркашки Мундијал у Америци 2002. и наш меч с домаћинима такође у четвртфиналу, када спорт превазилази своју баналну, забављачку функцију и прелази у сферу националне епике и мита, односно метафизичке симболике.
На тој утакмици, која је била фонклаузевицевски „продужетак рата спортским средствима“, Марадона је прво постигао најконтроверзнији погодак свих времена, када је, у маниру искусног наполитанског џепароша и варалице, руком убацио лопту преко истрчалог енглеског голмана Шилтона, да би затим био стрелац званично „најлепшег гола XX века“ када је у слалому кроз енглеску одбрану нанизао пет противничких играча, укључујући ту и Шилтона, након чега је послао лопту у небрањену мрежу. Хрватски колумниста и писац Борис Дежуловић написао је једном приликом, помало, али не превише хиперболично, да би само то друго полувреме против Енглеске било довољно да Марадону одмах прогласимо за највећег фудбалера свих времена. Али он се није ту зауставио, након Енглеске пред Марадоном у полуфиналу пала је и друга велика колонијална сила, Белгија, а он је био двоструки стрелац на мечу. У финалу против Западне Немачке је на делу демантовао чувену изјаву Гарија Линекера да је „фудбал игра у коме 22 одрасла мушкарца трче око лопте и у којој увек на крају побеђују Немци“ када је савршеним пасом из дубине избацио Буручагу у шансу из које је Аргентина дошла до трећег гола и победе којом је коначно освојена статуа златне богиње. Ако је до тада било икакве дилеме, од тог тренутка постаје свима јасно да је Марадона најбољи фудбалер света, а начин на који је готово сам „вукао“ до титуле једну сасвим просечну екипу Аргентине биће уписан у историју фудбала као нешто невиђено и јединствено.
ДИЈЕГО НАПОЛИТАНАЦ Поред Марадониних херојских партија с Мундијала у Мексику, окосницу Кападијевог филма чини његов однос с градом Напуљом у коме је провео најбоље године своје каријере и коме је подарио две титуле. Из данашње перспективе у којој искључиво финансијска моћ диктира фудбалске трендове, Марадонин долазак у Напуљ делује потпуно ирационално и збуњујуће. Тада најталентованији и најскупљи играч света, после само две одигране сезоне, напустио је велику и богату Барселону (у којој је пројектован за Кројфовог наследника) како би заиграо за клуб скромне традиције са сиромашног италијанског југа (пре Марадониног доласка освојили су само два купа Италије). То је отприлике као када би Меси данас, из чистог хира, отишао у Палермо и почео с њим да доминира у Серији А. Али Марадона је тим неочекиваним потезом показао, по ко зна који пут, да је рођени бунтовник који не иде утабаним стазама и да га у животу не воде превасходно паре већ срце и жеља за доказивањем. Освојити трофеје с Наполијем, који је до тада био навикнут на грчевиту борбу за опстанак у елитном рангу, био је много већи изазов и „штос“ него бити шампион с Барселоном.
Наводно, новац за откупну клаузулу председник Ферлаино прикупио је уз помоћ злогласне наполитанске мафијашке организације Каморе, с којом је Марадона од тог тренутка стално повезиван. На његово представљање на стадиону Сан Пауло дошло је више од 80.000 Наполитанаца који су били нестрпљиви да виде свог новог идола. Између Марадоне и Напуља догодила се „љубав на први поглед“, а карневалска, узаврела атмосфера с трибина убрзо се пренела и на терен где је Наполи почео да ниже добре резултате и да игра узбудљив, нападачки фудбал. Иако је прва сезона почела прилично траљаво с неколико пораза, Наполи је ту сезону 1984–1985 завршио на пристојном осмом месту, а Марадона је био најбољи стрелац првенства. Већ следеће сезоне, у новембру 1985, Марадониним голом из индиректа побеђен је тадашњи европски првак, моћни Јувентус с Платинијем и Боњеком, а читав Напуљ је у омаленом Аргентинцу почео да види потенцијалног спасиоца и чудотворца који би могао да прекине доминацију богатих клубова са Севера.
Да би се адекватно дочарао контекст, треба рећи да је у то време италијански калчо био вероватно најјача лига на свету. Када је Марадона стигао у Напуљ, Италија је била првак света, а сваки тим је имао по тројицу странаца који су представљали сам крем светског фудбала. Јувентус је имао Платинија, Боњека и звезду претходног Мундијала Паола Росија, Немац Румениге је играо у Интеру, а касније су дошли његови сународници Матеус, Бреме и Клинсман, Милан је под амбициозним и богатим новим власником Берлусконијем правио тим будућности са холандским тројцем Гулит – Ван Бастен – Рајкард, док је чак и „мали“ клуб са Севера, Удинезе, имао звезду светског калибра, Бразилца Зика. У таквој констелацији снага за Наполи и за остале клубове с Југа била је намењена само епизодна улога вечитих губитника.
Економска неједнакост између Севера и Југа била је толико драстична у корист северних, индустријских центара Италије да су Наполитанце и друге јужњаке на трибинама стадиона у Торину и Милану дочекивале понижавајуће, расистичке поруке и повици да су „губавци“, „колераши“, „просјаци“ и да треба да се оперу пре доласка на фини, углађени Север. Вероватно да је највећи контраст, у идентитетском и културолошком смислу, владао баш између Јувентуса и Наполија, а те супротности су се преносиле и на стил игре. Јувентус, као творевина „Фијата“ и најтрофенији клуб на Апенинском полуострву, гајио је стил, у складу са девизом клуба коју симболишу три слова С (Semplicita, Serieta, Sobrieta – једноставност, озбиљност, скромност), у коме доминирају индустријска строгост, дисциплина и покоравање чврстим тактичким правилима, док је наполитанском менталитету увек била ближа јужноамеричка филозофија игре која афирмише осећај за спектакл и сценску културу, машта, жеља за лепотом и надигравањем, као и обавезна доза намазаности и спортске дрскости. Управо због тога је та прва победа над Јувентусом била толико важна прекретница за Наполитанце, јер им је донекле излечила наталожене комплексе инфериорности, враћајући понос и веру у њихов доживљај фудбала и живота.
Прва титула првака Италије у до тада шездесет година дугој историји Наполија, фамозни scudetto стигао је на крају треће Марадонине сезоне. Тог 10. маја 1987. на крцатом стадиону Сан Пауло у претпоследњем колу, голом Карневалеа, на додавање Марадоне, обезбеђен је реми с Фиорентином и сачувана је предност од три бода у односу на другопласирани Јувентус, а након што је судија одсвирао за крај меча, чинило се да је сам Везув поново прокључао јер је дошло до незапамћене ерупције вулканског одушевљења и радости који су се с трибина прелили на градске улице. Славило се и оргијало у Напуљу неколико дана и ноћи без престанка и без кочница, а полиција је на крају могла само да преброји мртве и повређене и да попише штету на разним продавницама и градским објектима. Од тог тренутка Марадона је за племениту наполитанску сиротињу престао да буде „само“ спортски херој; он је тада постао божанство, што траје до данашњих дана, па у многим кућама уз иконе Богородице и градског свеца заштитника Сан Ђенара и даље стоје и слике „светог Дијега“. У документарцу Асифа Кападије постоји чак и снимак како су, када је, под жезлом Светога Дијега, Наполи први пут освојио првенство, живи тифози, у духу црног хумора својственог том граду, на зиду великог градског гробља написали поруку „зазубице“ покојнима: Е CHI VI SITE PERSO! (Ех, шта сте пропустили!).
НЕДОСТИЖНИ ВРХОВИ Овакве сцене служе да подсете данашње љубитеље фудбала колико је заправо велики и генијалан Дијего био на свом врхунцу и колико је депласирано поредити га с било којим савременим фудбалером. Уз дужно поштовање за све Месијеве трофеје и оборене рекорде у Барселони, треба рећи да је поређење Марадоне и њега помало неумесно, као да поредите Френка Синатру и Џастина Бибера. Ако се оградимо унапред да је незахвално правити компарације играча из различитих епоха, због константног напретка физичких и тактичких аспеката фудбалске игре, може се ипак констатовати да је Марадона обележио своје време много убедљивије него Меси ово у коме тренутно живимо, а то је пре ствар сложености и ширине Марадониног карактера него играчке вештине. Просто, харизма и снага личности су неупоредиве, на страну чисто фудбалско умеће које је неоспорно врхунско код обојице, као и чињеница да је Марадона, за разлику од Месија, увек био најбољи када је то било најпотребније, што је његовој Аргентини донело титулу првака света. Можда је Меси константнији у Барселони и његова владавина дуже траје, али Марадонини звездани врхови су недостижни за било кога другог, чак и за Пелеа, док му његови драматични падови и посртања само дају додатну димензију људскости и живописног шарма, баш као и његов антиглобалистички, антиколонијални и антиимперијални политички ангажман. Уосталом, за разлику од Месија који је корпоративни манекен пар екселанс и фронтмен маркетиншких кампања за „најки“ патике, газиране напитке и чипс, о Марадони се и дан-данас у народу, и аргентинском и наполитанском, певају праве правцате фолклорне песме, као да се ради о Боливару или Панчо Виљи. Једноставно, неко је рођен да уђе у легенду као „народна радост“ и „фудбалски Робин Худ“, који отима трофеје и славу од богатих и моћних и дарује их сиромашним и потлаченим, а неко други да буде безлична корпоративна машина за зарађивање новца. На крају, остаје само питање без одговора, а које је сам Марадона поставио у Кустуричином филму: „Колико бих тек добар био да сам тренирао како треба и да се нисам дрогирао?“
Текст се објављујe као део пројекта који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
Можда је са Кустиним филмом заокружен истинит мит о великом Дијегу Арманду Марадони.