MAGARAC NATOVAREN DOLARIMA OBARA SVAKU VLAST

Devetnaest godina kasnije: Da li se 5. oktobra 2000. ponovio 27. mart 1941 (3)

Piše Ivan Miladinović

U NATO bazi u Berlinu pada dogovor da se primeni princip Filipa Makedonskog, koji je govorio da i najutvrđeniji grad može da osvoji samo s jednim magarcem natovarenim zlatom. Srpskoj opoziciji je poslata poruka: Pare naše – posao vaš!

Pripreme za ono što se dogodilo 5. oktobra trajale su mesecima. Posle bombardovanja opozicija se vraća na političku scenu. U avgustu 1999. godine u Bratislavi se održava prvi sastanak predstavnika svih opozicionih partija, sindikata, medija, nevladinog sektora, čak i preduzetnika, koji su bili protiv Slobodana Miloševića. To je ujedno bio i njihov prvi izlazak u inostranstvo posle NATO agresije na Jugoslaviju. Sive eminencije ovog skupa bili su Sonja Liht i Eduard Kukan, ministar inostranih poslova Slovačke. Organizatori i finansijeri bratislavskog procesa bili su Institut „Ist-vest“ i slovačko Ministarstvo inostranih poslova. Zaključak je da Slobodana Miloševića ne treba rušiti demonstracijama, nego na izborima…
Nekoliko nedelja posle Bratislave okupljaju se u Berlinu. Svima postaje jasno da se promenio stav međunarodne zajednice prema „srpskom pitanju“. Započet je novi politički proces, formira se neka vrsta „Trilateralne komisije“, koju čine predstavnici opozicije Srbije, crnogorske vlasti, i međunarodne zajednice, odnosno Evropske unije i SAD.
Sastanci „komisije“, koja će ubrzo postati „stalna institucija“, najpre se održavaju u Crnoj Gori, u Budvi i na Sv. Stefanu, gde se priključuju predstavnici ekspertske grupe G17. Glavnu reč vodi Ričard Gelbard, lični emisar američkog državnog sekretara Madlen Olbrajt. Potom se sele za Beograd i Budimpeštu. U našem glavnom gradu okupljaju se u Grčkoj ambasadi, 29. oktobra. Dolaze i svi ambasadori EU. Nekoliko dana kasnije, 2. novembra, u mađarskoj prestonici, u Finskoj ambasadi održava se novi sastanak. Sa ovih skupova šalju se poruke građanima Srbije da postoji politička alternativa za prevazilaženje međunarodne izolacije, ukidanje sankcija i izmirenja sa svetom.
Najvažniji sastanak „Trilaterale“, brižljivo isplaniran, održan je 17. decembra 1999. u Berlinu. Baš u vreme godišnjeg samita EU i SAD, na kome je stanje u Srbiji bila jedna od glavnih tačaka dnevnog reda. Skup je održan u Hotelu „Interkontinental“. Prisustvovali su: državni sekretar SAD Madlen Olbrajt sa saradnicima, visoki predstavnik EU Havijer Solana, komesar EU Kris Paten, nemački ministar inostranih poslova Joška Fišer i Milo Đukanović sa saradnicima. Iz Srbije su Zoran Ćinđić, Vuk Drašković, Dragoslav Avramović, Dragoljub Mićunović, Žarko Korać, Nenad Čanak…
Sledeći organizovan odlazak pojedinih lidera opozicije u inostranstvo dešava se polovinom februara 2000. godine. Madlen Olbrajt je insistirala da prisustvuju inauguraciji Stjepana Mesića, koji je posle Tuđmanove smrti pobedio na predsedničkim izborima.
U Zagrebu su se okupili Vladan Batić, Vuk Drašković, Vesna Pešić, Miki Savićević, Dušan Mihajlović, Nenad Čanak, Žarko Korać, Aca Stefanović…
Američka državna sekretarka, posle zvanične ceremonije, okupila ih je u Hotelu „Šeraton“. Pored nje su, uz priličan broj saradnika, bili Joška Fišer, nemački ministar inostranih poslova, i njegov kolega iz Holandije. Olbrajtova je bila direktna: „Draga gospodo, pre nekoliko meseci u ovoj istoj sali sam razgovarala s predstavnicima hrvatske opozicije koja je tada imala oko 5 odsto glasova, pred izbore. Vi ste danas videli šta su oni uradili i nadam se da ste shvatili ovu simboličnu poruku, što u istoj sali održavamo sastanak s vama.“
A to je zapravo značilo da zapadni svet i međunarodna zajednica očekuju pobedu opozicije na sledećim izborima. A samo dva meseca ranije za vreme samita EU i SAD u Berlinu, po tvrdnji Tima Maršala u knjizi „Igra senki“, u NATO bazi pada dogovor da se primeni princip Filipa Makedonskog, koji je govorio da i najutvrđeniji grad može da osvoji samo s jednim magarcem natovarenim zlatom. Srpskoj opoziciji je poslata poruka: Pare naše – posao vaš! Izbori postaju politička strategija opozicije.
Kolokvijum pred ovaj sudbonosni ispit je položen u Crnoj Gori, gde su probrani momci Zorana Đinđića pomogli Milu Đukanoviću da pobedi na izborima protiv Momira Bulatovića. Bili su uvežban tim, došli su u Podgoricu i rekli: „Treba nam to i to“, dobili su sve što su tražili i Đukanović je pobedio! Bili su spremni za izbore s Miloševićem. Znali su svaku slabu tačku režima, ništa nije moglo da im promakne.
Bili su spremni za pobedu i znali šta ih čeka…

[restrict]

OPOZICIJI 60 MILIONA DOLARA Velike sume novca godinama su ulazile u Srbiju. Prva šuškanja su počela kada su pojedini aktivisti drugog ešelona DOS-a naglo počeli da troše neuobičajeno velike novčane iznose. Već 26. novembra 2000. godine u „Njujork tajmsu“ je objavljeno da „nema preciznih podataka koliko je tačno para uloženo u svrgavanje Miloševića. Američka agencija za međunarodni razvoj (AID) kaže da je oko 25 miliona dolara uloženo samo te godine. Nekoliko stotina hiljada dolara je dato direktno ’Otporu’ za propagandni materijal – majice, bedževe i slično, rekao je Donald L. Prisli, pomoćnik upravnika. Lideri ’Otpora’ su suštinski priznali da su dobijali mnogo tajne pomoći, ali tu temu nisu hteli da komentarišu u Vašingtonu.“
U Međunarodnom republikanskom institutu, još jednoj od američkih nevladinih organizacija koju je delimično finansirao AID, jedan od zvaničnika Danijel Kalingart rekao je da se s liderima „Otpora“ sastao sedam do deset puta u Mađarskoj i Crnoj Gori, počev od oktobra 1999. Deo od 1,8 miliona dolara, koliko je Institut prošle godine potrošio u Srbiji, direktno je dat „Otporu“, rekao je Kalingart. „Već od ove jeseni ’Otpor’ nije više bio obična studentska organizacija već dobro podmazana mašina, podržana s nekoliko miliona dolara iz Amerike.“
A onda se pojavila knjiga Tima Maršala „Igra senki – petooktobarska smena vlasti u Srbiji“. Autor piše: „Amerika, Britanija i Nemačka potrošile su više od šezdeset miliona dolara na finansiranje opozicije… ’Bi-Bi-Si’ je omogućavao prenos programa Radija B92 na veću razdaljinu, a nemački ’Dojče vele’ je pomagao najmanje jednim opozicionim novinama tako što je plaćao papir i štampu.“
U jednom od retkih intervjua, koje je dao povodom objavljivanja ove senzacionalne knjige, novinar „Skaj njuza“ je rekao: „Događajima koji su se odigrali 5. oktobra 2000. prethodila je velika priprema. Niko od milion ljudi koji su tog dana bili u Beogradu nije se, tek tako, probudio i došao na ideju da dođe u prestonicu i spali zgradu parlamenta. To je moralo da bude dobro organizovano. U seoskoj kafani u Laktašima, u Republici Srpskoj, održan je 4. oktobra sastanak britanskih obaveštajaca, službenika CIA i predstavnika vojne obaveštajne službe Jugoslavije. Britanci su, kao zaštitu, poveli ekipu specijalaca iz SAS. Na tom, poslednjem sastanku trebalo je doneti konačne odluke o onome šta će se dešavati sledećeg dana. Ljudi iz vojne obaveštajne službe jasno su rekli: ’Čak i ako Milošević pozove vojsku da izađe na ulice, Vrhovna komanda neće poslušati.’“
Na pitanje odakle mu podatak da je Zapad potrošio 60 miliona na organizaciju 5. oktobra, Tim Maršal je bio izričit: „To nije nikakva tajna, dovoljno je videti dokumenta američkog Kongresa. To je ukupna suma koja je potrošena u Srbiji, na primer, za štampanje materijala, za obuku, trening, putovanja,izbore… U kreiranju ’Otpora’, na primer, direktno je učestvovao američki pukovnik, koji ih je u Mađarskoj snabdevao svim i svačim, a najviše parama. Bilo je i keš isplata! A ja mislim da vi u Srbiji sami možete tom novcu da uđete u trag.“
Jedan od bliskih operativnih saradnika pokojnog premijera Zorana Đinđića tvrdi da su nekoliko puta pokušavali da uđu u trag tom novcu utrošenom u pripremi 5. oktobra. I uspeli su da dešifruju puteve koji su odneli 40 miliona. Onih dvadeset se rasulo negde po Beogradu…

POTRAGA ZA NOVIM SLOBOM Što se kraj milenijuma više bližio, to je „Otpor“ sve čvršće razvijao svoju operaciju koja je trebalo da dovede do pada Miloševića. Sledeća prepreka bila je saglasnost oko imena čoveka koji će postati „kralj“, kako kaže Tim Maršal. I taj problem je rešavan kroz pripreme za izbore. Američke agencije NDI (Nacionalni demokratski institut) i IRI (Internacionalni republikanski institut), koje finansira američka vlada, bratski su podelile nadležnosti. Prva je bila zadužena za obuku i pripremu kontrolora prilikom glasanja, a druga je preuzela obavezu da srpske opozicionare obuči kako se vodi izborna kampanja. Centri za obuku bili su u Budimpešti, Segedinu, Banjaluci, Podgorici i Budvi. Stotine aktivista završilo je ove kurseve, a zatim su stečeno znanje, kao instruktori, prenosili po čitavoj Srbiji. Gotovo svi lideri stranaka prisustvovali su predavanjima najboljih američkih stručnjaka za izbore.
Upravo u trenutku kada se završava obuka opozicije Milošević vuče sudbonosan potez. Pravi poslednju grešku, menja savezni ustav, uvodi neposredne izbore za predsednika, raspisuje prevremene izbore.
Nacionalni demokratski institut ovlastio je američku kompaniju „Pen Skoun i Berland“ da ispita raspoloženje u Srbiji. Dag Skoun, prvi čovek agencije za ispitivanje javnog mnjenja, došao je u Budimpeštu da predstavnicima brojnih stranaka okupljenih oko DOS-a da poslednje instrukcije. Tvrdio je da istraživanja pokazuju kako će birači podržati jednog opozicionog kandidata samo pod uslovom ako ta ličnost ispunjava određene uslove. Drugim rečima, kandidat koji bi mogao da pobedi Miloševića morao je da ima čistu prošlost, da je nacionalista, da nikad nije imao veze s režimom i parama iz inostranstva i da nije učestvovao u sitnim gloženjima s opozicionim liderima. Ovi uslovi isključivali su gotovo sve poznate ljude iz opozicije.
„Nekoliko nedelja kasnije Skoun se vratio i ovoga puta doneo dokaze da se čovek koji odgovara iznetim kriterijumima, pa će stoga moći da smeni Miloševića na mestu predsednika, zove Vojislav Koštunica.“
Prisutni članovi opozicije bili su šokirani. Tvrdili su da je on praktično bio nepoznat izvan Beograda. Amerikanci su iznosili dokaze da to nije nikakav problem, i da je samo važno to što su ankete pokazale da oni koji su za njega čuli misle da je osoba dostojna poverenja.
„Nacionalni demokratski institut je odlučio i jasno saopštio: Koštunica odgovara – on je predsednički kandidat i mogućni pobednik“ – piše Tim Maršal i dodaje: „Drašković nije više bio u igri i jedini drugi veliki igrač bio je Zoran Đinđić, čelnik Demokratske stranke (DS). Neki njegovi najbliži saradnici su želeli da on bude predsednički kandidat, ali jedan od ljudi koji su bili prisutni kad su Đinđića obavestili o planu da se kandiduje Koštunica kaže da je on odmah shvatio valjanost te ideje.
„Jedan od njegovih savetnika se razbesneo: ’Niko ne zna ko je Koštunica, Zoran je poznat celom narodu, on mora biti kandidat!’ Ali Zoran je ćutao, a zatim rekao: ’Ne, Koštunica može to da uradi.’“
Po tom izvoru, Đinđić je prihvatio da se povuče korak unazad kako bi kasnije istupio dva koraka napred. Sklopljen je kompromis između njih dvojice: ako se sve bude odvijalo po planu, Koštunica će biti predsednik Jugoslavije, a Đinđić predsednik vlade Srbije. Đinđić je znao da ta pozicija može biti moćnija.

KORI AKINO LEPŠA OD AVRAMOVIĆA Potraga za „kraljem“ započela je još krajem 1999. godine kada je delegacija opozicije otišla u Vašington. Milan St. Protić knjizi „Izneverena revolucija“ piše:
U novembru iste godine čelnici Saveza za promene dobili su poziv da posete Vašington i priliku da se susretnu s najvažnijim američkim zvaničnicima u vladi i u Kongresu SAD. Na put su krenuli: pok. Dragoslav Avramović, Zoran Đinđić, Vladan Batić, Goran Svilanović, Velimir Ilić, Zoran Živković i Milan St. Protić.
U američkoj prestonici delegacija je dočekana s punim uvažavanjem i pažnjom, kao grupa ljudi spremna i sposobna da sruši Miloševićevu vlast. Posle razgovora u Senatu i Predstavničkom domu, i naročito s državnim sekretarom Madlen Olbrajt, Amerikanci su prvi put ponudili svesrdnu pomoć… Van protokola, poslednjeg dana boravka, na večeru nas je pozvao Ričard Holbruk. Đinđić je bio protiv odlaska, a ni ostali nisu delovali oduševljeno. Jedino sam ja iz sve snage bio za.
Večera je bila zakazana u jednom raskošnom vašingtonskom hotelu. Obed je upriličen u izdvojenoj sali s posebnom poslugom. Hrana – prava američka. Glavno jelo veliki goveđi biftek. Pilo se samo vino, bez aperitiva. Holbruk je stigao s gotovo pola sata zadocnjenja u pratnji Kristofera Hila i još dvojice svojih saradnika. Krupan, glasan, upadljivo dobrog raspoloženja. Bahati Amerikanac u ophođenju, neposredan do agresivnosti. Lažno ljubazan s jakom notom jetkosti. Superioran. Govorilo se na engleskom uz tih simultan prevod.
Holbruk je počeo ovako:
„Ja verujem da ste vi, gospodo, budućnost Srbije. Vi ste naša jedina nada. Siguran sam da večeras sedim s budućim predsednikom Srbije. Ne znam ko će to konkretno biti, ali znam da će biti jedan od vas.“
Zatim kratka pauza, pa nastavak:
„Vi naravno znate, gospodo, da Rezolucija SB 1244 predviđa u budućnosti konferenciju o Kosovu kao što je bila ona u Dejtonu. Mene zanima jedna stvar. Kakav ćete vi stav zastupati na toj konferenciji kao buduća srpska vlast.“
Holbruk je bacio udicu koju su svi prisutni lakomo progutali. Bila je to jasna provokacija. U sledećih pola sata pali su različiti, i mogući i nemogući, predlozi bez mnogo razložnosti, ali s mnogo strasti. Svilanović je vikao: „Oslobodite nas Kosova“, gotovo van sebe. Avramović je pričao svoju staru priču o Kosovu kao trećoj federalnoj jedinici, Đinđić o evropeizaciji Srbije, Kosova i Balkana.
… Razgovor se nastavio u malo boljoj atmosferi i o lakšim temama. Nešto docnije Holbruk se dohvatio svoje omiljene priče: jelovnik kod Miloševića. Ponovo smo slušali njegov traktat o jagnjetini. Kad je završio, nisam odoleo da ne komentarišem.
Rekoh:
„Dozvolite, gospodine, još samo jednu opasku. Da je Milošević potpisao sporazum iz Rambujea, ne biste vi gubili vreme s nama na večeri u Vašingtonu. Još biste u slast jeli jagnjetinu kod Miloševića u Beogradu“…
… Završno Holbrukovo slovo bilo je u njegovom stilu:
„Pošto je svako od vas izneo svoj stav, da vam kažem šta ja mislim. U Srbiji možete da pobedite samo filipinskim metodom. Treba vam ujedinjena opozicija i jedna ličnost kao simbol otpora. Tamo je to bila Kori Akino. A ko je vaša Kori Akino?“
Đinđić se prvi javio: „Sedi pored vas, to je profesor Avramović.“
„Da“, reče Holbruk zlurado, „priznajem g. Avramović je bolji ekonomista od Kori Akino, ali je ona ipak malo lepša, priznaćete.“
Niko ne odgovori.

[/restrict]

U SLEDEĆEM BROJU: Šta se dešavalo iza scene Petog oktobra: Vojska i policija se plaše građanskog rata