LJILJANA HABJANOVIĆ ĐUROVIĆ – Svetosavlje – zalog opstanka

Čovek može da menja mišljenje na osnovu novih saznanja, novog razumevanja ljudi i sveta, koje je posledica njegovog obrazovnog, duhovnog i emocionalnog uzrastanja. Može da menja ukus i modni stil, što često bude posledica naraslih materijalnih mogućnosti. Ali čast, dostojanstvo, poštenje, pravdoljubivost, patriotizam, slobodoljublje u najširem smislu, to su neke bazične vrednosti i one se ne mogu menjati

Razgovarala Mila Milosavljević

Povodom osam vekova samostalnosti Srpske pravoslavne crkve izdavačka kuća Globosino Aleksandrija, u ediciji „Posebna izdanja“, objavila je knjigu beseda Ljiljane Habjanović Đurović pod nazivom Na putu ka Gori, kao i posebna izdanja četiri njena romana o srpskoj nacionalnoj istoriji od 12. do 17. veka, o ljudima i događajima koji su odredili našu sudbinu u prošlim vremenima a i danas. Knjiga beseda Na putu ka Gori promišlja duh naroda, govori o moći preobražaja, o jeziku i pismu, znamenjima vremena, o dugu precima i potomcima, o svetosavlju i Vidovdanu, o tradiciji i nasleđu, posebno o Kosovskom zavetu.

„Srpska pravoslavna crkva je krov pod kojim se svila srpska država. Kroz duge vekove ropstva Crkva je bila čuvar nacionalnog sećanja i narodnog opstanka. Crkva je sabirala i vodila ljude, a vera ih duhovno snažila da se, uprkos bedi i patnjama, smelo suprotstave i sili i lukavstvu. Da ne zaborave zavete predaka i da se ne odreknu vere pradedovske. Kroz veru je sačuvano biće naroda. I duše pojedinaca. Takvo uporište ljudima mogla je da bude samo jedna samostalna, a istovremeno narodna crkva. Crkva koja je delila sudbinu naroda. Njegovo stradanje. Želju za slobodom. Crkva čiji su jerarsi predvodili narodne oslobodilačke ustanke, i stradali mučeničkom smrću. Crkva Svetog Save. Tako je bilo tokom minulih osam vekova. Tako je i danas“ – kaže u intervjuu za „Pečat“ pisac Ljiljana Habjanović Đurović.
[restrict]

U slavu osam vekova samostalnosti SPC objavili ste specijalno izdanje četiri svoja romana vezana za nacionalnu istoriju i knjigu svojih beseda! Da li je samo obeležavanje velikog jubileja bilo podsticaj za ovaj poduhvat?

Uverena sam da je svetosavlje bilo i ostalo zalog narodnog opstanka. Da je svetosavlje onaj trag svetlosti za kojim smo išli kroz tamu vekova. Trag koji vodi ka Hristu Bogu. Ugledanjem na Svetog Savu nastala je, i održava se, duhovna vertikala srpskog naroda. Ta duhovna vertikala tema je u mojim romanima vezanim za nacionalnu istoriju od 12. do 17. veka. Zato sam odlučila da te romane objavim kao specijalno izdanje pod zajedničkim naslovom Na putu ka Gori. Taj put bi se mogao podeliti u nekoliko deonica. Put slave – vreme kada su Nemanjići stvarali srpsku državu i Srpsku pravoslavnu crkvu. Put ljubavi i žrtve – vreme Lazarevića i nastanka Kosovskog zaveta. Put časti i nade – vreme poslednjih Brankovića, despota porobljene zemlje i izbeglog naroda. Put stradanja i vere – doba kada je Sveti Vasilije branio svoj narod od vukova u jagnjećoj koži i spasavao im duše. I evo, tri veka kasnije mi smo i dalje na toj deonici puta. Ideja za knjigu beseda nije bila moja. U maju i junu u dva navrata govorila sam na duhovnim akademijama vezanim za obeležavanje osam vekova naše crkve. Jednom u Hramu Svetog Save, drugi put u Crkvi Sv. arhangela Gavrila, i oba puta su mi učeni teolozi i pravoslavni publicisti savetovali da bi to što sam rekla svakako trebalo objaviti. Isto se ponovilo i kada sam 13. jula dobila „Belovodsku rozetu“ i govorila o ličnoj i nacionalnoj simbolici tog kamenog cveta. Tako su me slušaoci podstakli da prikupim tekstove svih mojih javnih obraćanja i promišljanja i da ih objavim u knjizi koju ću pridodati romanima u isti paket i čiji će naziv biti isti. U tim tekstovima vide se i moji koraci na putu ka Gori.

U knjigu Na putu ka Gori uvrstili ste i Pismo bez odgovora koje ste za vreme bombardovanja uputili književnici Eriki Džong. Po čemu posebno pamtite te dane od pre dvadeset godina? Kako ste odlučili da napišete to pismo?

Te dane pamtim najpre po nedužnim i tragičnim žrtvama koje su nemilosrdni i silni proglasili za kolateralnu štetu. I po hrabrosti, solidarnosti i duhovnoj snazi našeg naroda. Pamtim jedan koncert klasične muzike. Negde sam pročitala da su tokom nemačke opsade Lenjingrada (kada je 100.000 civila umrlo od gladi) ljudi organizovali koncerte klasične muzike. Zlu su se suprotstavljali lepotom, duhom, čarolijom umetnosti.

Ugledajući se na njih, drugog ili trećeg dana bombardovanja (dan pre nego što su počeli koncerti na trgovima), organizovala sam koncert klasične muzike u atrijumu Narodnog muzeja, uz podršku direktorke Bojane Borić Brešković. Pozivu za učešće odazvali su se mnogi poznati umetnici, ali i nekoliko članova Filharmonije mladih „Borislav Pašćan“. Pred početak koncerta majka jednog od mladih muzičara prišla mi je i pitala da li je dečak koji stoji na ulazu i deli programe moj sin. Kada sam potvrdila, začudila se. „Mislila sam da ste ga negde sklonili“, rekla je. „Ja ne bih mogla sve vas da molim da dovedete svoju decu, da sam svog sina sklonila“, odgovorila sam. Pogledale smo se, i obema su oči bile pune suze. Taj susret dve uplašene majke bio je za mene jedan od najdirljivijih trenutaka u tih 78 strašnih dana. Pamtim i jedan kasni večernji poziv Alena Kapona, prevodioca knjiga mnogih značajnijih srpskih pisaca na francuski. Rekao mi je da on uporno pokušava da u Francuskoj govori u prilog Jugoslaviji. To mi je dalo ideju da naši naučnici i umetnici pišu naučnicima i umetnicima u svetu i zamole ih da pomognu da se u toj pomami propagandne laži čuje i poneka reč istine. Odabrala sam da pišem Eriki Džong. Pismo sam javno pročitala na konferenciji za novinare koju je organizovao izdavač i njenih i mojih knjiga Miličko Mijović. Pozvala sam je da pokaže solidarnost sa svojim čitaocima. To vrlo emotivno pismo prevedeno je na engleski jezik i poslato joj preko njenog književnog agenta. Nikada nije odgovorila. I ni jednom jedinom rečju ili gestom nije podržala svoje čitaoce. Nekoliko godina kasnije, tačnije 2007, Erika Džong došla je u Beograd. Mada i dalje čitam njene knjige, nisam otišla na književno veče. Tokom bombardovanja, 6. aprila 1999, uručena mi je Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu. Tada sam prvi put javno govorila, i tim obraćanjem pod naslovom Duh naroda počinje knjiga Na putu ka Gori.

Novčani deo nagrade poklonila sam Narodnoj i univerzitetskoj biblioteci u Prištini, kao simbol moje nade da će na Kosovu i Metohiji biti knjiga na srpskom jeziku. I njihovih čitalaca.

Besede u knjizi Na putu ka Gori svedoče o doslednosti u stavovima, mada su izrečene u jednom dugom periodu i u vremenu velikih promena.

Čovek može da menja mišljenje na osnovu novih saznanja, novog razumevanja ljudi i sveta, koje je posledica njegovog obrazovnog, duhovnog i emocionalnog uzrastanja. Može da menja ukus i modni stil, što često bude posledica naraslih materijalnih mogućnosti. Ali čast, dostojanstvo, poštenje, pravdoljubivost, patriotizam, slobodoljublje u najširem smislu, to su neke bazične vrednosti i one se ne mogu menjati. Ne mogu se relativizovati. One uvek imaju isto značenje. I svaki pokušaj relativizacije, prevrednovanja, odstupanje od njih, posledica je neke ozbiljne promene u čoveku, i to promene štetne po njegovu dušu.

Ugroženi su nam jezik i pismo, kultura i tradicija. Takođe, sve su žešći nasrtaji na naše nasleđe i svetinje, pogotovo u Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji.

Države nastaju i opstaju na jeziku, veri, pismu, kulturnom nasleđu, nacionalnom pamćenju, istoriji, mitu. Oni koji to blago nemaju, ili novoj politici ne odgovara ono što imaju, pokušavaju da se snađu na druge načine.

Montenegrini krivotvore istoriju i tradiciju Crne Gore i poriču nacionalnu i crkvenu pripadnost najvećih među Crnogorcima. A da bi svoje krivotvorine utemeljili, oni proglašavaju svojim ono što nikada nije bilo njihovo. I bratime se sa onima koji nikada nisu bili njihovi.

Kao da vladika Rade nikada nije u dvorištu Biljarde čuvao top koji je ukrasio svojim stihovima: „Crnogorci kad ono viteški / Žabljak tvrdi turski poharaše / onda mene starca zarobiše / na Cetinje srpsko dovukoše.“

Kao da knjaz Nikola nikada nije spevao „Srpsku marseljezu“ (koju sam prvi put čula pre pet i po decenija od svoje babe) i u njoj stihove: „Onamo, namo, da viđu Prizren / ta to je moje, doma ću doć! / Starina mila tamo me zove,/ tu moram jednom oružan poć.“

Ima mnogo sličnih primera koji govore o srpskom identitetu Crnogoraca, i oni bi zbog brojnosti mogli biti tema zasebne studije. Posebna tema su događanja u lažnoj državi ciljano krnjeg imena (jer oblast koju su okupirali ne zove se Kosovo već Kosovo i Metohija) drsko otimaju tuđe. Misle valjda, pobili su ljude, oteli su zemlju, groblja, stoku, opljačkali tuđe kuće i imanja, pa mogu i crkve i manastire. Što da se muče, da zidaju i čekaju da njihove svetinje napune 600, 700, 800 godina, kad mogu da otmu ono što je stvorio neko drugi ko je tu od davnina.

Na nama je da branimo i čuvamo ono što je naše. Kao što nas je mudro upozorio naslednik Svetog Save Njegova svetost patrijarh Irinej: „Ono što nam otmu, jednom možemo da povratimo. Ono što damo dobrovoljno, nikada više neće biti naše.“ Vladika Rade pevao je: „Nadanje je naše zakopano na Kosovo u jednu grobnicu“, a njegov naslednik u cetinjskoj studeni mitropolit Amfilohije protumačio je ove stihove rečima: „Nadanje, a ne beznađe. Jer Bog nije u sili nego u pravdi!“

Na putu ka Gori završava se besedom koju ste izgovorili kada ste dobili „Belovodsku rozetu“. Ovim priznanjem 2015. odlikovan je Peter Handke, ovogodišnji nobelovac…

Drago mi je što je Handke dobio najveću književnu nagradu, što su ljudi iz Nobelovog komiteta vrednovali književno delo, a ne političke stavove pisca. Za to je u ovo vreme potrebna intelektualna i moralna hrabrost koja je njemu bila potrebna kad je branio Srbe.

„Belovodska rozeta“ je jedno od najuglednijih priznanja u Srbiji. O tome svedoči izbor dosadašnjih dobitnika. Za mene je ovaj kameni cvet mnogo više od počasti mom stvaralaštvu, on ima prevashodni značaj kao simbol nekih važnih mesta, sećanja i pojmova. Simbol pripadnosti onima koji znaju da je „zemaljsko za malena carstvo, a Nebesko uvek i doveka“. Zbog tog simboličkog značenja, usuđujem se da verujem da nije slučajno što sam „Belovodsku rozetu“ dobila baš ove godine, kada proslavljamo osam vekova samostalnosti naše crkve.  

[/restrict]