ЉИЉАНА ХАБЈАНОВИЋ ЂУРОВИЋ – Светосавље – залог опстанка

Човек може да мења мишљење на основу нових сазнања, новог разумевања људи и света, које је последица његовог образовног, духовног и емоционалног узрастања. Може да мења укус и модни стил, што често буде последица нараслих материјалних могућности. Али част, достојанство, поштење, правдољубивост, патриотизам, слободољубље у најширем смислу, то су неке базичне вредности и оне се не могу мењати

Разговарала Мила Милосављевић

Поводом осам векова самосталности Српске православне цркве издавачка кућа Глобосино Александрија, у едицији „Посебна издања“, објавила је књигу беседа Љиљане Хабјановић Ђуровић под називом На путу ка Гори, као и посебна издања четири њена романа о српској националној историји од 12. до 17. века, о људима и догађајима који су одредили нашу судбину у прошлим временима а и данас. Књига беседа На путу ка Гори промишља дух народа, говори о моћи преображаја, о језику и писму, знамењима времена, о дугу прецима и потомцима, о светосављу и Видовдану, о традицији и наслеђу, посебно о Косовском завету.

„Српска православна црква је кров под којим се свила српска држава. Кроз дуге векове ропства Црква је била чувар националног сећања и народног опстанка. Црква је сабирала и водила људе, а вера их духовно снажила да се, упркос беди и патњама, смело супротставе и сили и лукавству. Да не забораве завете предака и да се не одрекну вере прадедовске. Кроз веру је сачувано биће народа. И душе појединаца. Такво упориште људима могла је да буде само једна самостална, а истовремено народна црква. Црква која је делила судбину народа. Његово страдање. Жељу за слободом. Црква чији су јерарси предводили народне ослободилачке устанке, и страдали мученичком смрћу. Црква Светог Саве. Тако је било током минулих осам векова. Тако је и данас“ – каже у интервјуу за „Печат“ писац Љиљана Хабјановић Ђуровић.
[restrict]

У славу осам векова самосталности СПЦ објавили сте специјално издање четири своја романа везана за националну историју и књигу својих беседа! Да ли је само обележавање великог јубилеја било подстицај за овај подухват?

Уверена сам да је светосавље било и остало залог народног опстанка. Да је светосавље онај траг светлости за којим смо ишли кроз таму векова. Траг који води ка Христу Богу. Угледањем на Светог Саву настала је, и одржава се, духовна вертикала српског народа. Та духовна вертикала тема је у мојим романима везаним за националну историју од 12. до 17. века. Зато сам одлучила да те романе објавим као специјално издање под заједничким насловом На путу ка Гори. Тај пут би се могао поделити у неколико деоница. Пут славе – време када су Немањићи стварали српску државу и Српску православну цркву. Пут љубави и жртве – време Лазаревића и настанка Косовског завета. Пут части и наде – време последњих Бранковића, деспота поробљене земље и избеглог народа. Пут страдања и вере – доба када је Свети Василије бранио свој народ од вукова у јагњећој кожи и спасавао им душе. И ево, три века касније ми смо и даље на тој деоници пута. Идеја за књигу беседа није била моја. У мају и јуну у два наврата говорила сам на духовним академијама везаним за обележавање осам векова наше цркве. Једном у Храму Светог Саве, други пут у Цркви Св. архангела Гаврила, и оба пута су ми учени теолози и православни публицисти саветовали да би то што сам рекла свакако требало објавити. Исто се поновило и када сам 13. јула добила „Беловодску розету“ и говорила о личној и националној симболици тог каменог цвета. Тако су ме слушаоци подстакли да прикупим текстове свих мојих јавних обраћања и промишљања и да их објавим у књизи коју ћу придодати романима у исти пакет и чији ће назив бити исти. У тим текстовима виде се и моји кораци на путу ка Гори.

У књигу На путу ка Гори уврстили сте и Писмо без одговора које сте за време бомбардовања упутили књижевници Ерики Џонг. По чему посебно памтите те дане од пре двадесет година? Како сте одлучили да напишете то писмо?

Те дане памтим најпре по недужним и трагичним жртвама које су немилосрдни и силни прогласили за колатералну штету. И по храбрости, солидарности и духовној снази нашег народа. Памтим један концерт класичне музике. Негде сам прочитала да су током немачке опсаде Лењинграда (када је 100.000 цивила умрло од глади) људи организовали концерте класичне музике. Злу су се супротстављали лепотом, духом, чаролијом уметности.

Угледајући се на њих, другог или трећег дана бомбардовања (дан пре него што су почели концерти на трговима), организовала сам концерт класичне музике у атријуму Народног музеја, уз подршку директорке Бојане Борић Брешковић. Позиву за учешће одазвали су се многи познати уметници, али и неколико чланова Филхармоније младих „Борислав Пашћан“. Пред почетак концерта мајка једног од младих музичара пришла ми је и питала да ли је дечак који стоји на улазу и дели програме мој син. Када сам потврдила, зачудила се. „Мислила сам да сте га негде склонили“, рекла је. „Ја не бих могла све вас да молим да доведете своју децу, да сам свог сина склонила“, одговорила сам. Погледале смо се, и обема су очи биле пуне сузе. Тај сусрет две уплашене мајке био је за мене један од најдирљивијих тренутака у тих 78 страшних дана. Памтим и један касни вечерњи позив Алена Капона, преводиоца књига многих значајнијих српских писаца на француски. Рекао ми је да он упорно покушава да у Француској говори у прилог Југославији. То ми је дало идеју да наши научници и уметници пишу научницима и уметницима у свету и замоле их да помогну да се у тој помами пропагандне лажи чује и понека реч истине. Одабрала сам да пишем Ерики Џонг. Писмо сам јавно прочитала на конференцији за новинаре коју је организовао издавач и њених и мојих књига Миличко Мијовић. Позвала сам је да покаже солидарност са својим читаоцима. То врло емотивно писмо преведено је на енглески језик и послато јој преко њеног књижевног агента. Никада није одговорила. И ни једном једином речју или гестом није подржала своје читаоце. Неколико година касније, тачније 2007, Ерика Џонг дошла је у Београд. Мада и даље читам њене књиге, нисам отишла на књижевно вече. Током бомбардовања, 6. априла 1999, уручена ми је Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу. Тада сам први пут јавно говорила, и тим обраћањем под насловом Дух народа почиње књига На путу ка Гори.

Новчани део награде поклонила сам Народној и универзитетској библиотеци у Приштини, као симбол моје наде да ће на Косову и Метохији бити књига на српском језику. И њихових читалаца.

Беседе у књизи На путу ка Гори сведоче о доследности у ставовима, мада су изречене у једном дугом периоду и у времену великих промена.

Човек може да мења мишљење на основу нових сазнања, новог разумевања људи и света, које је последица његовог образовног, духовног и емоционалног узрастања. Може да мења укус и модни стил, што често буде последица нараслих материјалних могућности. Али част, достојанство, поштење, правдољубивост, патриотизам, слободољубље у најширем смислу, то су неке базичне вредности и оне се не могу мењати. Не могу се релативизовати. Оне увек имају исто значење. И сваки покушај релативизације, превредновања, одступање од њих, последица је неке озбиљне промене у човеку, и то промене штетне по његову душу.

Угрожени су нам језик и писмо, култура и традиција. Такође, све су жешћи насртаји на наше наслеђе и светиње, поготово у Црној Гори и на Косову и Метохији.

Државе настају и опстају на језику, вери, писму, културном наслеђу, националном памћењу, историји, миту. Они који то благо немају, или новој политици не одговара оно што имају, покушавају да се снађу на друге начине.

Монтенегрини кривотворе историју и традицију Црне Горе и поричу националну и црквену припадност највећих међу Црногорцима. А да би своје кривотворине утемељили, они проглашавају својим оно што никада није било њихово. И братиме се са онима који никада нису били њихови.

Као да владика Раде никада није у дворишту Биљарде чувао топ који је украсио својим стиховима: „Црногорци кад оно витешки / Жабљак тврди турски похараше / онда мене старца заробише / на Цетиње српско довукоше.“

Као да књаз Никола никада није спевао „Српску марсељезу“ (коју сам први пут чула пре пет и по деценија од своје бабе) и у њој стихове: „Онамо, намо, да виђу Призрен / та то је моје, дома ћу доћ! / Старина мила тамо ме зове,/ ту морам једном оружан поћ.“

Има много сличних примера који говоре о српском идентитету Црногораца, и они би због бројности могли бити тема засебне студије. Посебна тема су догађања у лажној држави циљано крњег имена (јер област коју су окупирали не зове се Косово већ Косово и Метохија) дрско отимају туђе. Мисле ваљда, побили су људе, отели су земљу, гробља, стоку, опљачкали туђе куће и имања, па могу и цркве и манастире. Што да се муче, да зидају и чекају да њихове светиње напуне 600, 700, 800 година, кад могу да отму оно што је створио неко други ко је ту од давнина.

На нама је да бранимо и чувамо оно што је наше. Као што нас је мудро упозорио наследник Светог Саве Његова светост патријарх Иринеј: „Оно што нам отму, једном можемо да повратимо. Оно што дамо добровољно, никада више неће бити наше.“ Владика Раде певао је: „Надање је наше закопано на Косово у једну гробницу“, а његов наследник у цетињској студени митрополит Амфилохије протумачио је ове стихове речима: „Надање, а не безнађе. Јер Бог није у сили него у правди!“

На путу ка Гори завршава се беседом коју сте изговорили када сте добили „Беловодску розету“. Овим признањем 2015. одликован је Петер Хандке, овогодишњи нобеловац…

Драго ми је што је Хандке добио највећу књижевну награду, што су људи из Нобеловог комитета вредновали књижевно дело, а не политичке ставове писца. За то је у ово време потребна интелектуална и морална храброст која је њему била потребна кад је бранио Србе.

„Беловодска розета“ је једно од најугледнијих признања у Србији. О томе сведочи избор досадашњих добитника. За мене је овај камени цвет много више од почасти мом стваралаштву, он има превасходни значај као симбол неких важних места, сећања и појмова. Симбол припадности онима који знају да је „земаљско за малена царство, а Небеско увек и довека“. Због тог симболичког значења, усуђујем се да верујем да није случајно што сам „Беловодску розету“ добила баш ове године, када прослављамо осам векова самосталности наше цркве.  

[/restrict]   

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *