Ima li Sajam knjiga budućnost?

Merkantilistička smotra i dolazeća epoha usamljenosti

Ova izdavačka i knjižarska manifestacija, jedna od retkih u kojima se kultura i masovnost susreću na plodotvoran način, i ove, 2019. godine, 64. put, potvrđuje izvesnu vrstu geopoetičkog prestiža kojim bivša prestonica Jugoslavije odiše. Kao što i dalje presudnu potvrdu književnog statusa donosi objavljivanje knjige u Beogradu, tako i njeno prisustvo na Sajmu ima izvesnu draž

Oktobar u Beogradu trenutno je nezamisliv bez Sajma knjiga (pun naziv: Međunarodni beogradski sajam knjiga). Ova manifestacija, jedna od retkih u kojima se kultura i masovnost susreću na plodotvoran način, i ove, 2019. godine, 64. put, potvrđuje izvesnu vrstu geopoetičkog prestiža kojim bivša prestonica Jugoslavije odiše. Kao što i dalje presudnu potvrdu književnog statusa donosi objavljivanje knjige u Beogradu, tako i njeno prisustvo na Sajmu ima izvesnu draž. Ta draž, razume se, ima i kvazitržišnu isplativost, pa tako već godinama postoje izdavačke kuće koje primaju novac od autora da bi im knjiga bila izložena na Sajmu, no to je samo jedna od nuspojava merkantilizacije kulture, koja je najdoslednije izvedena na polju književnosti.
U ekonomskoj teoriji, taj proces se zove monetizacija. Neko proceni da je određena vrsta kapitala (u ovom slučaju simboličkog) „zarobljena“ i onda se stvar iznese na tržište: ako je zgrada, prodate je, ako je sajamski prostor, isparcelišete ga, produžite vreme trajanja Sajma, prenamenite kompletan izložbeni prostor u prodajni i eto rezultata. Doduše, vremenom su sa Sajma izbačeni kiosci s pljeskavicama, a njihovo mesto zauzeli su bilbordi – s knjigama, naravno, ali kakvim?
U tom smislu Sajam knjiga je verni prikaz knjižarskog tržišta u Srbiji danas. Najprofitabilniji prostor ravnopravno (još uvek) dele monopolski izdavači – „Laguna“ i „Vulkan“, oko njih su raspoređeni manje veliki, dok određeni starosedeoci srca „arene“, poput Srpske književne zadruge, stoje u senci dvospratnih montažnih građevina sećajući se boljih vremena. Ali ovaj tekst neće biti jeremijada, kao niz tekstova različitih izdavača koji se serijski objavljuju ovih dana u listovima „Politika“ i „Danas“ već neka vrsta trezvene procene. Jer duh tržišta je pušten iz boce, izdavačke kuće su mu se prilagodile i teško je i zamisliti da može biti povratka nazad. Zašto bi, naime, izdavači plaćali ionako paprenu cenu zakupa štandova na Sajmu ako ne mogu sve vreme da prodaju knjige? Takođe, zašto bi i sam Sajam odustao od zarade tako što bi smanjio cenu zakupa (koja lagano raste svake godine), a sve u sinergijskom kretanju ka rekultivizaciji? Čak i da se tako nešto desi (u šta sumnjamo), takvu cenu sebi bi mogli da priušte samo najveći, ili državno sponzorisani izdavači, pa bi efekat bio još gori. Konačno, ako bi, kojim slučajem, odbor Sajma odlučio da smanji megalomanske površine najvećih štandova, da li bi mogao da bude sasvim siguran da najveći izdavači takođe ne bi proglasili bojkot, kao njihove manje kolege koje to već godinama rade? Koliko novca bi tada Sajam izgubio? Ukratko, jednom kada kulturnu vrednost pretvorite u monetarnu, proces je nepovratan.
Međutim, može da se popravi rad na motivisanju posetilaca Sajma knjiga da na njega dođu. Bez obzira na statističke podatke, onaj ko bi više dana proveo na Sajmu golim okom bi mogao da uvidi da broj posetilaca opada. To se posebno vidi u salama (u aneksu Hale 1) gde se održavaju inače veoma interesantni književni programi, i koji u sedam dana Sajma nude zapravo ono što je njegovo kulturno i književno srce: komunikaciju autora i kritičara s publikom. U marketing ovih događaja se malo ulaže (oni gotovo da ne postoje npr. na društvenim mrežama), ne snimaju se (što je šteta, jer bi posle mogli da se pregledaju na Jutjubu) i ostaju neopravdano zaboravljeni – kao da se, bez obzira na trud urednika književnih programa, s njima ne računa ozbiljno već tek dekorativno. (S tim u vezi, nekada je bio običaj da se na kraju sajamskog dana začuje spontani aplauz onih koji su preživeli ceo dan na Sajmu. Sadašnja tišina kao da poručuje: „U redu, odradili smo, idemo kući.“)
Internet kao prostor kupoprodaje knjiga je u dobroj meri poremetio puls Sajma, što se najbolje vidi po demotivisanosti antikvara na galeriji Hale 4 da značajnije unaprede svoje prisustvo – knjiga koja kod njih košta 500 dinara, na internetu se može kupiti i za 100, nekad i bez troškova dostave. O svemu tome trebalo bi da razmisli neko ko ima moć da utiče na sajamsku dinamiku, dok ne bude kasno. Možda deluje sasvim nevažno, ali oznaka #sajamknjiga na društvenoj mreži Instagram ima manje od 10.000 objava, što pokazuje da pažnju generacija koje dolaze na Sajam knjiga neće zaokupljati. Tek tada, naime, čitava „monetizacija“ Sajma pokazaće se kao dugoročno promašena strategija, ali biće kasno. Kolone posetilaca već sada lutaju od štanda do štanda ponašajući se kao u virtuelnom prostoru: dezorijentisano, bez komunikacije, tražeći bolje i primamljivije za nižu cenu. Slika posetioca Sajma koji izlazi natovaren kesama ni po čemu se ne razlikuje, dakle, od slike posetioca nekog tržnog centra. Kada bi u tim kesama, međutim, bili sadržaji koji oplemenjuju ličnost a ne samo zadovoljavaju nekakvu vrstu potrebe, onda bi to nešto značilo. Ali već godinama su najprodavaniji naslovi na Sajmu knjiga oni koji su najprodavaniji i mimo njega, uz naslove na rasprodaji, koji nisu imali tu sreću da budu „najprodavaniji“ na vreme.
Poznajući ovdašnji mentalitet, tek ćemo slušati jeremijade i tugovanke, s tim što će buduća „bolja vremena Sajma“ biti ova sada, komercijalizovana do same granice. Otuda, ako dugoročno želi da živi, Sajam knjiga mora da promeni svoj lik jer dolazi epoha usamljenosti. Knjige će čitaocima stizati na kućnu adresu (kao što već sada masovno stižu), a virtuelne književne promocije, u kojima se autor uživo obraća publici putem profila ili stranica izdavača na društvenim mrežama, dok jedan administrator kontroliše pitanja i komentare koji takođe simultano pristižu – zameniće one klasične. Aktuelni trend zamene kulturnih prostora alternativnim (npr. skupina kafea u Cetinjskoj ulici u Beogradu kao neka vrsta postmoderne Skadarlije) samo je odlaganje neizbežnog.
Paradoksalno, nadolazeće vreme nužno će dovesti ovaj i ovakav Sajam knjiga pred svršen čin. U vremenu interneta, merkantilistički Sajam knjiga postaće bespredmetan. Jedini njegov kvalitet koji može preživeti jeste ona neutaživa dinamika ličnog, fizičkog susreta pisaca, kritičara i izdavača s publikom, koje sve više nema! Sajam knjiga mora da se transformiše, postepeno, u mesto susreta i autentične, ljudske komunikacije kao nečega suštinski različitog od pulsa vremena. Takva komunikacija je među najdubljim vrednostima književne umetnosti i ključna mogućnost saglasja između Sajma knjiga i književnosti. Dakle, treba nam staro u novom ruhu, neka vrsta arheofuturističke sinteze. Da li za ovo postoji sluha, ako već postoji potreba? Ili ako sluha nema, možda da počnemo da zamišljamo oktobar bez Sajma, makar u Beogradu…