SRBIJO, POGLEDAJ SEBE U OČI I BUDI ISKRENA

 

Devetnaest godina kasnije: Da li se 5. oktobra 2000. ponovio 27. mart 1941

Piše Ivan Miladinović

Otkrića novih dokumenata pokazala su da su zapadne sile, odnosno njihove tajne službe pripremile, izvele, pa čak i platile dva najveća prevrata u srpskoj istoriji – 27. mart 1941. i 5. oktobar 2000. godine

Značajna dešavanja u istoriji jednog naroda često je neophodno nanovo procenjivati i ocenjivati. Pogotovu ako se posledice tih događaja osete tek mnogo, mnogo godina kasnije. Takav je slučaj i sa 27. martom 1941. i, po svemu sudeći, s događajima koji su se zbili 5. oktobra 2000. godine. Ispravno prevrednovanje istorijske uloge pojedinih velikih događaja biće zapravo zalog i za ispravne ocene gotovo svih glavnih tokova nacionalne istorije.
Nekoliko desetina knjiga objavljenih o svrgavanju kneza Pavla, što u zemlji, što u dijaspori, izuzetno su protivrečne. Jednu grupu autora činili su pučisti i njihovi simpatizeri, koji su branili svoju ulogu i relativizovali posledice. Podršku im je zdušno pružala komunistička vlast, neke je, kao generala Simovića, nagradila penzijom i bezbednim povratkom u Jugoslaviju. Drugu su činili članovi oborene vlade, koji su, iako malobrojni, uporno pokušavali da dokažu ispravnost svojih kapitalnih odluka. U trećoj grupi bili su zvanični jugoslovenski istoričari i publicisti koji su glorifikovali ulogu Komunističke partije Jugoslavije u dešavanjima oko 27. marta. Razlikuju se i u ocenama da li je to bio državni udar, puč, građanska revolucija ili čak teroristički akt.

Ko se plaši istine

Posebno je zanimljivo da se kod popriličnog broja autora insistira da se 27. marta 1941. godine dogodila revolucija, „nekakva građanska antifašistička revolucija“. Profesor Dragan Simeunović o tome piše: „Čak ni komunisti, koji su vešto više od pola veka stvarali mit o 27. martu kao antifašističkoj akciji koju su navodno oni organizovali, nisu bili skloni da u krivotvorenju događaja idu toliko daleko da označe 27. mart kao revolucionarni akt. Naprosto, kada je reč o događajima u Jugoslaviji 27. marta 1941. sve odlike revolucije su izostale u istoj meri u kojoj su prisutne odlike državnog udara. Isto tako, može se tek govoriti o nekim sadržajnim elementima terorističkog akta, na primer, u ponašanju prema knezu Pavlu, ali ne i o terorističkoj akciji već iz razloga što nije postojala teroristička organizacija, nego je celu operaciju vodila jedna strana obaveštajna služba preko svojih konfidenata, što ne znači da i druge obaveštajne službe, posebno američka i ruska, nisu uticale na tok tih događaja.“
Analiza ovog prevrata pokazuje da je reč o najmilitantnijoj formi državnog udara, dakle, o puču. Izveli su ga pripadnici nacionalnih oružanih snaga u tajnoj sprezi sa spoljnim snagama koje su u tom regionu imale svoje vojnopolitičke interese.

U vremenu u kome dominiraju krize (ekonomska, moralna i kriza sistema vrednosti) ne iznenađuje što su pojedina nova saznanja istraživača i publicista o nekim ključnim istorijskim datumima novije i najnovije političke istorije ostala izvan detaljnije pažnje medija i šire javnosti, kao što se desilo i s knjigama novinara britanskog „Skaj njuza“ Tima Maršala „Igra senki – Petooktobarska smena vlasti u Srbiji“, zatim funkcionera DOS-a Milana St. Protića „Izneverena revolucija“, Dušana Mihajlovića „Povlenske magle i vidici“ i Mileta Isakova „Para(Dos) – dočekalo je – ćutanje!“. U uvodu knjige „Lica i naličja – izneverena revolucija 2“ Protić doslovno piše: „Najzad, neprijatno me je iznenadila činjenica da je nekoliko beogradskih izdavača, suprotno svojoj reputaciji slobodoumnih, izbeglo da objavi prvu knjigu ’Izneverene revolucije’. I pored svih razočaranja, nisam očekivao da će moj rukopis biti do te mere sporan da ga je trebalo zaobići.“
Izostale su otvorenije političke analize naročito Maršalovih tvrdnji, a na njih se nisu osvrnuli, osim u sporadičnim slučajevima, ni „glavni junaci“ ove hronike… Prema ovom svedočenju pokazalo se da su zapadne sile, odnosno njihove tajne službe pripremile, izvele, pa čak i platile prevrat kojim je srpska opozicija smenila Slobodana Miloševića i njegov režim. Jedina poruka knjige Tima Maršala jeste: „Srbijo, pogledaj sebi u oči i budi iskrena!“
Slično je prošlo i otkriće saradnika Balkanološkog instituta SANU Miroslava Svirčevića, koji je u britanskim arhivama došao do seta nepoznatih dokumenata o 27. martu, a koji bacaju sasvim drugačije svetlo na ovaj značajan istorijski događaj.
Samo na prvi pogled ova dva otkrića srpskoj javnosti nemaju nikakve uzajamne veze. Naprotiv, ona potvrđuju smelu tezu o povezanosti događanja 27. marta 1941. i 5. oktobra 2000. godine.

27. mart 1941

„Srbi su ponovo pronašli svoju dušu“, uzviknuo je ser Vinston Čerčil, 27. marta negde oko podneva, kada mu je poslanik Kembel javio da je puč definitivno uspeo. To ushićenje Srbima neće dugo trajati. Već krajem te iste godine Siton Votson, britanski profesor univerziteta, reći će nešto drugo: „Mi smo ulazak Jugoslavije u rat platili pola miliona funti, pa ne dugujemo Srbima ništa.“
Nešto docnije oglasiće se i Vilijem Donovan, američki general, obaveštajac, otac Centralne obaveštajne agencije (CIA), s nadimkom Divlji Bil, čovek koji će se janura 1941. godine naći u Beogradu i upoznati ključne pučiste: „Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941. godine jer smo mi tu revoluciju kupili.“
A tri dana pre puča u Beograd stiže šifrovani telegram ambasadora u Kairu Lampsona Forin ofisu br. 709, od 24. marta. 1941. godine, upućen Beogradu, br. 137, ponovljen Forin ofisu br. 709, Atini br. 189 i Ankari br. 142: „Stav kneza-namesnika pokazuje takvo beznadno osećanje nerealnosti da se od njega ništa ne može očekivati. (…) Imate puno ovlašćenje za bilo koju meru koju smatrate da je ispravno da preduzmete da biste pomogli promenu vlade ili režima, čak i putem državnog udara.“
Šifrovani telegram poslanika iz Beograda Kembela u London, 26. marta, govori o povezanosti diplomata i pučista: „Na moj zahtev, jutros mi je upriličen razgovor sa generalom Simovićem (komandantom Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva). Kako je ovaj oficir na čelu organizacije koja namerava da izvede državni udar (…) oni žele da odbace Pakt i sadašnju vladu. Oni znaju da ovo skoro izvesno znači rat i da više vole tu mogućnost nego nastavak sadašnjom linijom…“
Motiv Britanaca da režiraju ove događaje najbolje ilustruje Čerčilov savremenik, vojni istoričar Lidl Hart, koji je napisao: „Čerčil je postao veliki samo zato što je umeo da za život jednog Engleza žrtvuje čitave narode“, što je inače crvena nit britanske spoljne politike.
U martu 1941. Jugoslavija je bila opkoljena. Nemačke trupe bile su u Rumuniji i Bugarskoj, a već su bile na putu da uđu u Grčku. Francuska je bila pala. Nije bilo nikakvog razloga da se misli na ma kakvu pomoć od strane Sovjetskog Saveza. Što se tiče Engleza, oni su mogli da ponude samo savete i borbeni duh; njihova obećanja pomoći negde u dalekoj budućnosti samo su ubeđivala kneza Pavla da bi napuštanje neutralnosti dovelo do uništenja ne samo države već celokupnog srpskog naroda. Dugogodišnja kneževa upozorenja i Britancima i Amerikancima na ekonomsku ekspanziju Nemačke prema Jugoslaviji, apeli za dodelu kredita za kupovinu naoružanja ostajali su bez odjeka. London će krajem tridesetih godina, „iz poštovanja prema knezu Pavlu, i kao znak dobre volje“, naručiti osamdeset komada ćuraka više (i brojkom 80, da ne bi bilo zabune). U to vreme Nemci od Jugoslavije kupuju žito i suve šljive po duplo većoj ceni nego što je bila na svetskom tržištu. Postaju glavni kupci ruda iz bosanskih rudnika. Po povlašćenim cenama prodaju svoju robu Jugoslaviji. Zapadni saveznici sve to mirno posmatraju, kao što ne reaguju na Hitlerovo širenje po Evropi, sve do pada Francuske.

Diplomatsko bojište

Pored ekonomskog, raste i politički Hitlerov pritisak. Berlin poručuje: stroga neutralnost nije održiva. Novoformirana Tajna obaveštajna služba Vojske Kraljevine Jugoslavije dolazi do fotokopije dokumenta o planu napada i rasparčavanja Jugoslavije upravo onako kako će i biti raskomadana posle aprilskog rata.
Knez Pavle je pomno pratio situacije i procenjivao poziciju. Iz Berlina i Londona su upućivane poruke za susrete, sporazumevanje i saradnju. S kneginjom Olgom otišao je za Nemačku, u Berlin. Prva sila sveta priredila je kneževskom paru veličanstven doček. I veličanstvenu vojnu paradu. Hitler je hteo da fascinira i istovremeno da uplaši čoveka koji vukao glavne konce u južnom komšiluku.
Manevarski prostor za dosledno držanje principa neutralnosti bivao je sve manji.
Pavle je pokušao da podnose ostavku, u dvoru je nastao haos, savetnici ga ubeđuju da odustane, „nije vreme za ostavke nego za teške odluke“. Shvata da nema kome da ostavi državu. Iz Moskve stižu nepogrešive informacije našeg ambasadora Milana Gavrilovića: napad Nemačke na sovjetsku Rusiju najkasnije u junu. Dakle, treba još malo odugovlačiti i Jugoslavija će biti sačuvana.
Svaki dan te 1941. godine postaje pravo diplomatsko bojište. Beograd taktizira, ali bliži se trenutak u kojem će konačno morati da bira. Ulaskom vojske Rajha u Rumuniju, kasnije i u Bugarsku svima postaje jasno da će se Nemci i Italijani uskoro spojiti u Grčkoj. Obruč fašizma steže se sve više. I konačno iz Berlina stiže zahtev: ili s Nemačkom ili protiv nje.
Usledila je i smena generala Milana Nedića s vrha vojske. Italijanska avijacija je, u kampanji na Grčku, bombardovala Bitolj. Jugoslovenska strana nije odgovorila… Međutim, javnost nije obaveštena o pravom uzroku smene već objašnjenjem o potrebi službe.
Sile osovine su zatvarala krug oko Jugoslavije. Zapadni saveznici su već otvoreno tražili otvaranje fronta na Balkanu. Ambasador Kembel je tu Čerčilovu poruku preneo knezu neposredno posle Božića 1941. godine. Pomoć u oružju nije spominjao. Nudio je eventualno jedan korpus britanske vojske. Ali je zato bio izdašan u sugestijama. Predlagao je da se Slovenija i Hrvatska prepuste Silama osovine. To je po svemu sudeći bila sinhronizovana ideja Londona i Vašingtona. I Ruzvelt je ubeđivao jugoslovenskog ambasadora Konstantina Fotića da je bolje za Srbiju da se reši trvenja s Hrvatima i postane jedinstvena država podelom Jugoslavije.

Amerika ulazi u igru

Šef Tajne službe Vojske KJ, potpukovnik Uglješa Popović ostavio je belešku o dolasku u Beograd Ruzveltovog izaslanika pukovnika Donovana, koji će među prvima uzviknuti: „27. mart je plaćen“. „Tih dana, konkretno 21. januara 1941. godine, stigao je u Beograd, Vilijem Džozef Donovan, lični izaslanik Ruzveltov. Imao je zadatak da obiđe mediteranske i balkanske zemlje u cilju provere i procene kakva je mogućnost svake zemlje, posebno u pogledu otpora eventualnoj agresiji od strane Nemaca koja je bila u izgledu, kao i kakva im je pomoć potrebna za ostvarenje određenih ciljeva. Prilikom dolaska u Beograd Donovan je posetio sve vrhovne rukovodioce građanskog i vojnog reda, izvestan broj vojnih škola, komandu vazduhoplovstva, mornarice itd. Pored toga organizovan je na njegovu inicijativu i jedan sastanak s predstavnicima savezničkih tajni službi iz oblasti vojske. Pri tome sastanku Donovan je, znalački i ukratko, ali potpuno jasno, obavestio prisutne o svetskoj situaciji i stanju na ratištima, a posebno o situaciji na Balkanu i Mediteranu i ubedio sve prisutne da je konačna pobeda na strani saveznika. Najzad, zahtevao je da mu se dostavi najhitnije plan svih mogućih potreba, kako bi se eventualna potrebna pomoć mogla ukazati što pre i što efikasnije.
„Bez sumnje sve je bilo izvanredno ohrabrenje rekao bih za romantičare, ali s gledišta tajne službe bilo je kasno za svaku neposrednu pomoć da bi se izbegla katastrofa jugoslovenske vojske. Jugoslavija je već bila stavljena na ’električnu stolicu’ i kao deseta žrtva Hitlerove agresije očekivala je izvršenje smrtne kazne, pa bilo pognute ili uzdignute glave i prkosno, kazna će biti izvršena.“
Donovan je bio vrlo nezadovoljan razgovorima s knezom Pavlom i predsednikom vlade Cvetkovićem, sreo se s generalom Simovićem i preneo mu stav svoje vlade: „Amerika, istina, nije u ratu, ali ona svim sredstvima pomaže Englesku i nikada neće pristati na nemačku prevlast u Evropi i po cenu rata. Simović je tom prilikom Donovana obavestio o pripremama državnog udara. (…) Donovan je zadovoljan obećao punu moralnu i materijalnu pomoć.“ Amerikanac je povezao Simovića s njihovim čovekom u Beogradu, advokatom Đorđem Radininom, inače američkim državljaninom.
Donovan u Beogradu ništa ne prepušta slučaju. Stupa u kontakt i s predstavnicima Komunističke partije, iako je bilo nelogično da se vođstvo jugoslovenskih komunista aktivno uključuje u državni udar protiv sila Osovine, u vreme kad je bio na snazi sporazum o prijateljstvu od 1939. godine (Molotov–Ribentrop). Međutim, upravo ovaj podatak nagoveštava da su u pripremanje puča u Beogradu 27. marta 1941. pored britanske obaveštajne službe bili uključeni i Sovjeti. Bio je to prvi istorijski korak u kasnijem savezu zapadnih sila i SSSR-a. Vilijem Stivenson u knjizi „A Man called Intrepid“ (Neustrašiv čovek), koja je objavljena 1976, opisao je susret Ruzveltovog ličnog izaslanika s Josipom Brozom. Tema razgovora je bila onemogućavanje pristupanja Jugoslavije nacističkom Trojnom paktu. Josip Broz je tada imao i falsifikovani pasoš na ime Spiridona Mekasa, kanadskog državljanina, grčkog porekla.

U sledećem broju: Britanci troše stotine hiljada funti zbog puča