Ivan Jović / Video-testament

Razgovarala Zorica Babić

Kako je snimljeno jedno od najpotresnijih svedočanstava o stradanju civila u NDH?

Pozvan sam da govorim na naučnom skupu u Zagrebu, koji je održan 6. septembra. Odbor za Jasenovac SPC obeležava Novomučenike Jasenovačke. Zanima ih moje iskustvo u radu sa preživelima iz NDH logora. Inače, film „Zaveštanje“ nekoliko puta je prikazan u Zagrebu, o njemu je govorio i njihov istoričar Hrvoje Klasić, ali to su bile, da tako kažem, „nebioskopske“ projekcije. Film je videlo malo ljudi, kaže u razgovoru za „Pečat“ reditelj Ivan Jović.

Dirljivo je vaše iskustvo u radu s tim ljudima, u radu na tom filmu, način na koji ste modifikovali tzv. Šoa metod… Osim toga, nesumnjivo reč je ozbiljnom „projektu“ koji je zavredeo istorijsku, psihološku i filmsku studiju. No nju niko nije do sada uradio.
Moji motivi su bili lični. Prababa moje žene nastradala je u Jasenovcu, tako da je to lična priča, ili kako bih rekao „transgeneracijsko iskustvo“. Dakle, iskustvo koje će se preneti i na moju decu. Kada smo zaradili nešto novca, a zaradili smo ga kao autori najprodavanijeg udžbenika u Srbiji, rešili smo da nešto uradimo. Proučavali smo Spilbergov metod koji se koristio u intervjuisanju preživelih žrtava Holokausta, različitu literaturu, konsultovali se sa stručnjacima. Štreberski smo se pripremili. A onda sam posle desetog intervjua shvatio da to ne ide, da to nisu svedoci, nego živi ljudi koji imaju svoje živote. Nisu samo žrtve, to nisu jedina njihova iskustva.

Upravo to i jeste najveći domet vašeg filma: katarza, slavljenje života, pobeda dobra. I kako je Vladimir Kolarić primetio, „estetika predstavljanja tog stradanja u dosadašnjim filmskim projektima često je bila pogrešna i bez pravog osećanja za žrtve“.
Već unapred sam odbacio arhivske snimke mučenja. Njih su snimali dželati, na njima je žrtva dehumanizovana i instrumentalizovana. Takođe, nema ni istorijskih tumačenja. Bilo mi je važno da same žrtve govore o onome što su doživele. A to je tim pre bilo strašnije ili neposrednije jer su oni tada bili deca. Bilo je teško „privoleti“ te ljude da se otvore. Problem je bio i u tome što oni kao civilne žrtve nisu bili deo našeg dominantnog narativa sećanja na Drugi svetski rat, nego su skrajnuti. To je za njih bilo bolnije i dublje. Dakle, morali smo da odbacimo pseudointelektualna znanja, promenimo intervjuere (na kraju je to bila glumica Jelena Angelovska), i da se i mi sami otvorimo za njihova iskustva, da na njih spontano reagujemo. Pitanja su, naravno, bila ista, ali nije bilo više pripremnih razgovora. Počeli smo neposrednije da im se obraćamo, a onda su i oni nas počeli da doživljavaju kao decu. Osim toga, a to je ono što nama sada nedostaje, oni su pobednici. Oni su posle toga uspeli da izgrade kuće, izrode decu. I što je najvažnije, nisam ni kod koga od njih osetio mržnju. Nisu dopustili da ih takvo iskustvo zatruje.
Da je reč o velikoj količini zla i bola s kojom su se ti ljudi nosili govore i vaša iskustva.
Posle pedesetog svedoka ekipa je osetila potrebu da prekine, i da uradi nešto drugo. Tako je, između ostalog, nastao film „Isceljenje“ 2014. Bilo je teško u montaži gledati i preživljavati sve ponovo.
Pronašli ste i intervjuisali devedeset četiri svedoka, što je oko četiristo pedeset sati svedočenja. U filmu koji traje devedesetak minuta pojavljuje se njih pedeset petoro. Neki od njih nisu više među živima.
„Zaveštanje“ je deo šireg projekta „Usmena istorija stradanja civila u NDH“. Projekat je nezavisan. U finansijskom smislu, Filmski centar Srbije je podržao film simboličnom sumom. Ono je arhivski projekat: stvaranje baze podataka usmene istorije. Takva arhiva može da posluži za dalju muzejsku i obrazovnu upotrebu. Svedoci su pristali na to, tj. osetili su potrebu da govore javno. Pošto su oni na kraju života, to je čin suočavanja sa sobom, ali i s vremenom. To jesu njihovi „video-testamenti“. A „Zaveštanje“ je baš to. Tema čak nije do kraja ni naučnoistorijski obrađena (stradanje dece u logorima). Kompletan materijal bi trebalo da se čuva u Muzeju žrtava genocida, u Muzeju „Jad Vašem“ u Izraelu i u Muzeju Holokausta u Vašingtonu. Pregovori nisu još završeni. Zasad prava drži RTS.

U poslednje vreme tema Jasenovca se vratila u javni diskurs. „Pečat“ je objavljivao razgovore sa Gideonom Grajfom, koji je utvrdio čak pedeset sedam načina ubistava žrtava, snimljen je film o Diani Budisavljević, Kusturica takođe snima film. Tu je i Lordan Zafranović.
Da, i toga treba da bude više. Nije da se ovde ne zna za Jasenovac, ali postoji izvestan odijum. Ponekad sam se osećao kao partibrejker. Uostalom, kad sam se upustio, ni ja nisam znao u šta se upuštam. Ipak, rešio sam u tome da ustrajem, i to iskustvo mi je mnogo značilo. Osim toga, ovo doživljavam kao neki svoj legat, legat svoje porodice i ekipe koja je radila na filmu. Što se tiče ubistava, mučenja, shvatio sam nešto drugo. Toj deci je bilo mnogo strašnije što su ih odvajali od roditelja, u mnogim slučajevima, zauvek.
Iako ne postoji narator, film je hronološki i jasno strukturiran. „Otvara“ ga i „zatvara“ svedočenje baka Cvijete, koja je tada imala sto tri godine. Ubijeno joj je troje dece, a preživela je sedam logora.
Ne znam da li je još živa. Izgubili smo kontakt pre dve godine. Ali je posle rata rodila sina, koji se o njoj brinuo tada. Živeli su u Banjaluci.