Разговарала Зорица Бабић
Како је снимљено једно од најпотреснијих сведочанстава о страдању цивила у НДХ?
Позван сам да говорим на научном скупу у Загребу, који је одржан 6. септембра. Одбор за Јасеновац СПЦ обележава Новомученике Јасеновачке. Занима их моје искуство у раду са преживелима из НДХ логора. Иначе, филм „Завештање“ неколико пута је приказан у Загребу, о њему је говорио и њихов историчар Хрвоје Класић, али то су биле, да тако кажем, „небиоскопске“ пројекције. Филм је видело мало људи, каже у разговору за „Печат“ редитељ Иван Јовић.
Дирљиво је ваше искуство у раду с тим људима, у раду на том филму, начин на који сте модификовали тзв. Шоа метод… Осим тога, несумњиво реч је озбиљном „пројекту“ који је завредео историјску, психолошку и филмску студију. Но њу нико није до сада урадио.
Моји мотиви су били лични. Прабаба моје жене настрадала је у Јасеновцу, тако да је то лична прича, или како бих рекао „трансгенерацијско искуство“. Дакле, искуство које ће се пренети и на моју децу. Када смо зарадили нешто новца, а зарадили смо га као аутори најпродаванијег уџбеника у Србији, решили смо да нешто урадимо. Проучавали смо Спилбергов метод који се користио у интервјуисању преживелих жртава Холокауста, различиту литературу, консултовали се са стручњацима. Штреберски смо се припремили. А онда сам после десетог интервјуа схватио да то не иде, да то нису сведоци, него живи људи који имају своје животе. Нису само жртве, то нису једина њихова искуства.
Управо то и јесте највећи домет вашег филма: катарза, слављење живота, победа добра. И како је Владимир Коларић приметио, „естетика представљања тог страдања у досадашњим филмским пројектима често је била погрешна и без правог осећања за жртве“.
Већ унапред сам одбацио архивске снимке мучења. Њих су снимали џелати, на њима је жртва дехуманизована и инструментализована. Такође, нема ни историјских тумачења. Било ми је важно да саме жртве говоре о ономе што су доживеле. А то је тим пре било страшније или непосредније јер су они тада били деца. Било је тешко „приволети“ те људе да се отворе. Проблем је био и у томе што они као цивилне жртве нису били део нашег доминантног наратива сећања на Други светски рат, него су скрајнути. То је за њих било болније и дубље. Дакле, морали смо да одбацимо псеудоинтелектуална знања, променимо интервјуере (на крају је то била глумица Јелена Ангеловска), и да се и ми сами отворимо за њихова искуства, да на њих спонтано реагујемо. Питања су, наравно, била иста, али није било више припремних разговора. Почели смо непосредније да им се обраћамо, а онда су и они нас почели да доживљавају као децу. Осим тога, а то је оно што нама сада недостаје, они су победници. Они су после тога успели да изграде куће, изроде децу. И што је најважније, нисам ни код кога од њих осетио мржњу. Нису допустили да их такво искуство затрује.
Да је реч о великој количини зла и бола с којом су се ти људи носили говоре и ваша искуства.
После педесетог сведока екипа је осетила потребу да прекине, и да уради нешто друго. Тако је, између осталог, настао филм „Исцељење“ 2014. Било је тешко у монтажи гледати и преживљавати све поново.
Пронашли сте и интервјуисали деведесет четири сведока, што је око четиристо педесет сати сведочења. У филму који траје деведесетак минута појављује се њих педесет петоро. Неки од њих нису више међу живима.
„Завештање“ је део ширег пројекта „Усмена историја страдања цивила у НДХ“. Пројекат је независан. У финансијском смислу, Филмски центар Србије је подржао филм симболичном сумом. Оно је архивски пројекат: стварање базе података усмене историје. Таква архива може да послужи за даљу музејску и образовну употребу. Сведоци су пристали на то, тј. осетили су потребу да говоре јавно. Пошто су они на крају живота, то је чин суочавања са собом, али и с временом. То јесу њихови „видео-тестаменти“. А „Завештање“ је баш то. Тема чак није до краја ни научноисторијски обрађена (страдање деце у логорима). Комплетан материјал би требало да се чува у Музеју жртава геноцида, у Музеју „Јад Вашем“ у Израелу и у Музеју Холокауста у Вашингтону. Преговори нису још завршени. Засад права држи РТС.
У последње време тема Јасеновца се вратила у јавни дискурс. „Печат“ је објављивао разговоре са Гидеоном Грајфом, који је утврдио чак педесет седам начина убистава жртава, снимљен је филм о Диани Будисављевић, Кустурица такође снима филм. Ту је и Лордан Зафрановић.
Да, и тога треба да буде више. Није да се овде не зна за Јасеновац, али постоји известан одијум. Понекад сам се осећао као партибрејкер. Уосталом, кад сам се упустио, ни ја нисам знао у шта се упуштам. Ипак, решио сам у томе да устрајем, и то искуство ми је много значило. Осим тога, ово доживљавам као неки свој легат, легат своје породице и екипе која је радила на филму. Што се тиче убистава, мучења, схватио сам нешто друго. Тој деци је било много страшније што су их одвајали од родитеља, у многим случајевима, заувек.
Иако не постоји наратор, филм је хронолошки и јасно структуриран. „Отвара“ га и „затвара“ сведочење бака Цвијете, која је тада имала сто три године. Убијено јој је троје деце, а преживела је седам логора.
Не знам да ли је још жива. Изгубили смо контакт пре две године. Али је после рата родила сина, који се о њој бринуо тада. Живели су у Бањалуци.
Moja majka sa nas sedmero dece ustase su uhvatile u jednom malom hercegovackom gradicu i dveli su nas u mostarsku gimnaziju gde je bilo zatvoreno los 75 ćena i dece srpske nacionalnostti. ja sam tad imao 3 godina a moja mladja sestra 3 godine .tu su nas držali 7 dana dok su formirali kompoziciju od teretni vagona spremni za prevoz u logor jasenovac. dan uoci transporta moju majku je ugledao jedan od ustaski staresina koji je kod naseg strica ucio zanat ore rata odma je rekao majci da pozove decu i odveo nas u odrum gimnazije gde smo bili celu noc dok su sve ostale zarobljenike utroali u vagone i odvezli prema jasenovcu . sutrdan je taj covek koji nas je spasio dao majci propusnicu da se moćemo vratiti kuci . kroz nekoliko dana u isti gradic vertila se i jedna komsinica koja je bils sa nama u zatvoru koja je slucajno u slavomskom brodu ostala iza kompozicje i ona nam je rekla da su svi zatvorenici ivedeni iz vagona i pobijeni u gradini jer nije bil mesta u jasenovcu.