Oživljavanje (ne)dovršene priče o reparacijama

Dug koji moralno (a i pravno?) ne zastareva: Zahtevi za plaćanje ratne odštete, ispostavljeni Nemačkoj za sada (samo) s grčke i poljske strane, dobijaju posebnu političku težinu u času obeležavanja 80. godišnjice od početka Drugog svetskog rata. A u tom kontekstu i naša (gotovo zaboravljena) i famozna „Brionska formula“, oko čijeg pravog značenja se svojevremeno mnogo nagađalo i spekulisalo

Istorijske okolnosti, i ne samo one, čine predstojeće putovanje nemačkog šefa države Franka Valtera Štajnmajera u Varšavu (31. avgust – 1. septembar) posebno delikatnim: 1. septembra pre 80 godina počeo je Drugi svetski rat, najstravičniji u istoriji, upravo nacističkim, razarajućim i pustošnim, napadom na Poljsku.

HOD PO MUKAMA Iako je Štajnmajer inicijativom (prošle godine) da se ova godišnjica (a svaka je, posebno one „okrugle“, za Nemce, i posebno za njihove najodgovornije političare, veliko i teško iskušenje) zajednički obeleži na poljskom tlu – gde bi u isto vreme bili i gost i domaćin – pokušao da, koliko-toliko, neutrališe negativne naboje i neizbežne reminiscencije, biće to opet, i neizbežno, njegov „hod po mukama“.
U programu Štajnmajerovog boravka je, najpre, zajednička poseta, u cik zore, sa domaćinom, poljskim predsednikom Andžejom Dudom, Vilnu, prvoj žrtvi nacističkog razarajućeg bombardovanja, varoši bez vojske i industrije, tada na samo dvadesetak kilometara od nemačke granice, sada u dubini poljske teritorije pošto je poljska granica osetno pomerena na zapad posle rata. Nemački predsednik će potom, uz druge zvanice, u Varšavi prisustvovati centralnim svečanostima upriličenim povodom velike (i tragične) godišnjice.

VARNIČAVE TEME Zvanični odnosi Berlina i Varšave su poslednjih godina, posebno nakon (apsolutne) pobede na parlamentarnim izborima 2015. evroskeptične Partije pravde i prava Jaroslava Kačinskog, upadljivo zahladili. Politička varničenja počela su, istina, znatno ranije, a kulminirala su u kancelarsko vreme Gerharda Šredera zbog rusko-nemačkog energetskog projekta „Severni tok“. Gnevni Poljaci su ga upoređivali s onim, ne samo po njih, tragičnim sporazumom između Hitlera i Staljina!
Sadašnji (visoki) gost Poljske bio je u to vreme šef kancelarovog ureda. U međuvremenu se samo uvećavao broj varničavih tema i problema, uključujući, dakako, „Severni tok 2“. Jedna od njih, posebno zapaljiva, tempirana (nimalo slučajno) pred obeležavanje osamdesete godišnjice Hitlerovog pohoda na Poljsku, upravo je „na stolu“: pitanje neizmirenog nemačkog duga na račun ratne odštete.
Nju je, iako još ne u formi zvaničnog zahteva, politički lansirao poljski šef diplomatije Jacek Čaputovič. Nije pravedno, upozorio je ministar, da je zemlja koja je u ratu, u odnosu na broj stanovnika, najviše stradala (šest miliona ubijenih, od toga tri miliona poljskih Jevreja) a najmanje dobila.
Poljska je i ranije potezala (bezuspešno) ovu temu. Sada jedna posebna parlamentarna komisija, uz pomoć eksperata, svodi račun – Nemačka bi trebalo da plati Poljskoj između osam stotina milijardi i bilion evra!

[restrict]

STRAH OD LAVINE Uz Poljake su se javno oglasili (još) i Grci, čime iznova oživljava (ne)zaboravljena priča o reparacijama, iako zvanični Berlin za nju, odavno i sve vreme, neće ni da čuje. Ne samo iz političkih razloga izazvanih ponovnim otvaranjem priča o zverstvima počinjenim (nacističkom) rukom i u nemačko ime.
U pitanju je strah od finansijske lavine: nemački istoričari Karl Hajnc Rot i Hermut Ruebner su, u nedavno objavljenoj knjizi, došli do podatka da bi Nemačka morala da plati na račun ratne odštete (samo) 21 državi (a Treći rajh je bio u ratu sa više od pedeset) astronomskih 7,5 biliona evra, dvostruko više od godišnjeg BDP-a najsnažnije evropske privrede, što bi bilo nemoguće. Po njima bi bilion evra, koji bi podelilo petnaest država (među prvima na spisku žrtava uvek je figurirala i bivša Jugoslavija) bio takođe ogroman iznos, ali realan zahtev.
Spomenuti Karl Hajnc Rot, istoričar u Fondaciji za socijalnu istoriju 20. veka u Bremenu, upozorio je u jednom intervjuu da Nemačka, uprkos svemu, ima obavezu da plati odštetu. I vlada zna da reparacioni dug ne zastareva, da je i dalje otvoren. U pritisku na Nemačku bio bi delotvoran zajednički nastup više država, čega se zvanični Berlin najviše pribojava. Moglo bi da se učini preko OEBS-a. Ova organizacija ima, za to podesnu, arbitražnu komisiju

SPORAZUM „2 PLUS 4“ Da pitanje ratne odštete ipak nije, uprkos nepopustljivom i isključivom stavu vlasti u Berlinu, dovršene priča, upozorava i najnovija analiza naučnog tima Bundestaga sačinjena na poslaničko pitanje i zahtev stranke Levice. Eksperti su konstatovali da je vladino stanovište da je pitanje reparacija pravno i politički definitivno uređeno i rešeno – legitimno, ali ne i jedino moguće. I da se nalazimo na pravno „klizavom terenu“.
Tačno je da se u sporazumu o takozvanim spoljnim aspektima nemačkog ujedinjenja i formuli „2 plus 4“, dve tada još postojeće nemačke države, Zapadna i Istočna Nemačka, i četiri sile ratne pobednice, Sovjetski Savez, Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija i Francuska, sporazumu koji zvanični Berlin smatra mirovnim ugovorom, reparacije ne spominju. Tadašnji nemački kancelar Helmut Kol je, inače, uložio ogromnu energiju i politički kapital, posebno uspešno kod zapadnih saveznika, da se to po svaku cenu izbegne.
Za „treće zemlje“, koje nisu potpisnice sporazuma što je omogućio ponovno ujedinjenje Nemačke, on, međutim, nije obavezujući. Eventualna zastarelost reparacionog duga: to pitanje, primećuju eksperti Bundestaga, nije u međunarodnom pravu do danas jasno uređeno. Šta je, po njima, moguće rešenje? Međunarodni sud u Hagu. Uslov: da neko (neka država) tuži Nemačku i da se Nemačka, u tom slučaju, podvrgne sudu, što ona, bar zasad, energično odbija.

POZIVANJE NA LONDONSKI UGOVOR U godinama koje su prethodile ovom sporazumu Zapadna Nemačka je odbijala svaki razgovor o reparacijama pozivajući se na Londonski sporazum iz 1953. Na pregovorima u Londonu SAD i Velika Britanija su podržale insistiranje nemačkog predstavnika, iskusnog bankara Hermana Jozefa Absa, da se pitanje reparacija odloži do konačnog potpisivanja mirovnog ugovora, do čega, inače, nikad nije došlo. U Londonu je Nemačka uspela da prepolovi iznos ukupnog duga: sa 29 milijardi (ondašnjih) na 14,5 milijardi.
Iako mirovni ugovor nikad nije sklopljen, poražena Nemačka je, ipak, plaćala, jednim delom i nekim državama, ratnu odštetu. Izraelu, na primer. Četiri ratne pobednice su podelile Nemačku na okupacione zone iz kojih su se, svaka na svoj način (najčešće demontažom industrijskih postrojenja), donekle namirivale. Za nas je, u tom kontekstu, posebno zanimljiva „jugoslovenska priča“, o čemu nešto kasnije.
Kad se činilo da je, ranije spomenutim sporazumom „2 plus 4“, na pitanje reparacija konačno i definitivno stavljena tačka, a vlast u Berlinu priznavala moralnu krivicu za zločine i razaranja u Drugom svetskom ratu, ali ne i finansijske obaveze, politički zapaljiva tema reparacija je (neočekivano) vaskrsla 2015. zahtevima Grčke (bio je to deo izbornih obećanja „Sirize“, ali je malerozni Aleksis Cipras digao od toga ruke pod žestokim pritiskom Berlina) i Poljske, a ovih dana je, više u Varšavi nego u Atini (novi grčki premijer Kirjakos Micotakis se još zvanično o tome ne izjašnjava), aktuelizovana.
Poslednji grčki zahtev, iako ne i definitivan, a koji je Berlin glatko odbio, baratao je, inače, cifrom od 280 milijardi evra. Previše za istoričara Ulriha Herberta iz Frajburga: ako Grčka traži 300 milijardi, onda bi Rusija, procenio je, mogla da zahteva 100 biliona evra!
Do „grčke cifre“ došao je, inače, poseban ekspertski tim stručnjaka za platni promet. Oni su pregledali 50.000 dokumenata i sastavili preciznu listu uništenja i zaplena, uključujući kredite koje je Grčka bila prinuđena da daje okupatoru. I oni koji u Nemačkoj odmahuju glavom kad se spomene isplata reparacionog duga Atini, saglasni su u tome da je vraćanje prinudno uzetih kredita bilo pravedno i izvodljivo.

ŠTA SU (ZAISTA) DOGOVORILI TITO I BRANT U razlozima za žustro odbijanje dosadašnjih zahteva Varšave Berlin se pozivao na činjenicu da se Poljska dva puta odrekla reparacija. Poljaci to ne poriču, ali podsećaju kako je to učinjeno na pritisak Moskve pa te odluke smatraju ništavnim.
Da, konačno, podsetimo u nedovršenoj priči o reparacijama i na jugoslovenski slučaj i famoznu, uveliko zaboravljenu, „Brionsku formulu“ oko koje se godinama isplitalo mnogo misterija i spekulacija. Radi se, inače, o dogovoru dvojice državnika koji su kasnije pretočeni u jedan finansijski sporazum između dve zemlje. Iako se radilo o tajnim razgovorima, zna se da je jugoslovenski predsednik tokom susreta s nemačkim kancelarom pokrenuo pitanje ratne odštete.
Brant je upozorio na okolnosti i argumente s kojima je zvanični Bon do tada baratao, odbijajući ne samo isplatu reparacija nego i bilo kakve pregovore o toj temi. Radilo se o podsećanju na ranije spomenuti Londonski ugovor, na osnovu kojeg je priča o reparacijama odgođena do potpisivanja mirovnog sporazuma.
Brant u memoarima piše kako je Tito pokrenuo temu ratne odštete i potrebu da se ta tema skine s dnevnog reda. Predložio sam tada, podseća Brant, formulaciju koja je potom, u sličnom obliku, ušla u kominike. Ta formulacija, po Brantu, glasila je: obe strane došle su do uverenja kako su odnosi (između dve zemlje) dostigli stepen koji dopušta dugoročnu saradnju na privrednom polju i koja bi zamenila ranije razmatranje rešavanja otvorenih pitanja iz prošlosti.

KREDIT, NE REPARACIJE Beleška jugoslovenskog Saveznog sekretarijata za inostrane poslove o tome je nešto preciznija. Ona saopštava da su se dve strane saglasile, nakon „dugih i teških pregovora i konsultacija“, da preostala otvorena pitanja iz prošlosti, u koja „spada i obeštećenje“, treba rešavati kroz dugoročnu saradnju na ekonomskom području i drugim poljima.
Prvi konkretan korak u tome bili su sporazumi o namenskom kreditu iz 1972. i 1974. godine, prvi u iznosu od 300 miliona maraka, drugi 700 miliona, ukupno milijardu maraka, pod veoma povoljnim uslovima (s rokom vraćanja od trideset godina i kamatom od 2,5 odsto), kreditu koji nije bio „namenjen zadovoljenju individualnih potraživanja žrtava nacističkih zločina i ratnih zarobljenika“. Bio je, po sporazumu, isključivo namenjen izgradnji energetskih postrojenja i drugih koji „povezuju privredu cele Jugoslavije“. U tom kontekstu (povezivanje privrede) od tih sredstava izgrađen je kružni dalekovod od 380 kw, dok je većina sredstava, kako se spekulisalo, otišla na izgradnju atomske centrale „Krško“.
Iako se radilo o posebnoj vrsti kredita, ali ipak kreditu („pomoć u kapitalu“) u javnosti se, svojevremeno, žustro raspravljalo o tome da li je s tih milijardu maraka Nemačka skinula s dnevnog reda pitanje reparacija. Nemačka vlada je očigledno stajala na stanovištu da jeste. O tome govori jedno njeno saopštenje koje je unelo dodatnu konfuziju u celu priču. U njemu se konstatuje da je Jugoslavija, na osnovu reparacija (!), od Savezne Republike Nemačke primila 1972. i 1974. milijardu maraka u vidu pomoći u kapitalu. I još direktnije: između saveznog kancelara Branta i predsednika Tita postignuta je saglasnost da se pitanje obeštećenja više neće postavljati. Ovo je učinjeno, dodaje se, u ime saradnje i prijateljstva u budućnosti. Ali (ipak malo odškrinuta vrata), pisalo je u saopštenju, ako se konačno potpiše ugovor o miru, onda bi se pitanje obeštećenja moglo postaviti.

DIPLOMATSKE VEŠTINE I NEMILOSRDNI PRITISCI Naše vlasti su, po svemu sudeći, potpisivanje sporazuma „2 plus 4“ protumačile kao mirovni ugovor (na čemu Berlin, kad mu treba, insistira) pa su 5. decembra 1991. godine (Jugoslavija je još postojala) uputile notu Nemačkoj, pokušavajući da je, o pitanju reparacija, vrate za pregovarački sto. Učinile su to i 23. aprila 1992, četiri dana pre nego što je formalno nastala Savezna Republika Jugoslavija u čiji sastav su ušle Srbija i Crna Gora. Zvanični Berlin je i jednu i drugu notu resko odbio.
Nemačka se, inače, u izbegavanju, i odbijanju, razgovora (i eventualnih pregovora) o reparacijama koristila mešavinom diplomatske veštine i lukavstva u odnosu s većim i moćnijim, i nemilosrdnog pritiska kad se radilo o manjim i nemoćnijim državama. Nema sumnje da će s tom taktikom, i strategijom, nastaviti, pokušavajući da, po svaku cenu, spreči uspostavljanje fronta udruženih žrtava i, potom, lavinu, makar zakasnelih, zahteva za plaćanje ratne odštete koja bi, i u najnižim iznosima, bila neizbežno astronomska.
Test za to biće sudbina, i konačan ishod, za sada još usamljenih (razmišljaju li o tome uopšte vlasti u Beogradu?) grčkih i poljskih potraživanja. Ona su bar u jednom uspela: vratila su na političku scenu, iako ne i na formalan, zvaničan dnevni red, nedovršenu priču reparacija…

[/restrict]