Оживљавање (не)довршене приче о репарацијама

Дуг који морално (а и правно?) не застарева: Захтеви за плаћање ратне одштете, испостављени Немачкој за сада (само) с грчке и пољске стране, добијају посебну политичку тежину у часу обележавања 80. годишњице од почетка Другог светског рата. А у том контексту и наша (готово заборављена) и фамозна „Брионска формула“, око чијег правог значења се својевремено много нагађало и спекулисало

Историјске околности, и не само оне, чине предстојеће путовање немачког шефа државе Франка Валтера Штајнмајера у Варшаву (31. август – 1. септембар) посебно деликатним: 1. септембра пре 80 година почео је Други светски рат, најстравичнији у историји, управо нацистичким, разарајућим и пустошним, нападом на Пољску.

ХОД ПО МУКАМА Иако је Штајнмајер иницијативом (прошле године) да се ова годишњица (а свака је, посебно оне „округле“, за Немце, и посебно за њихове најодговорније политичаре, велико и тешко искушење) заједнички обележи на пољском тлу – где би у исто време били и гост и домаћин – покушао да, колико-толико, неутралише негативне набоје и неизбежне реминисценције, биће то опет, и неизбежно, његов „ход по мукама“.
У програму Штајнмајеровог боравка је, најпре, заједничка посета, у цик зоре, са домаћином, пољским председником Анджејом Дудом, Вилну, првој жртви нацистичког разарајућег бомбардовања, вароши без војске и индустрије, тада на само двадесетак километара од немачке границе, сада у дубини пољске територије пошто је пољска граница осетно померена на запад после рата. Немачки председник ће потом, уз друге званице, у Варшави присуствовати централним свечаностима уприличеним поводом велике (и трагичне) годишњице.

ВАРНИЧАВЕ ТЕМЕ Званични односи Берлина и Варшаве су последњих година, посебно након (апсолутне) победе на парламентарним изборима 2015. евроскептичне Партије правде и права Јарослава Качинског, упадљиво захладили. Политичка варничења почела су, истина, знатно раније, а кулминирала су у канцеларско време Герхарда Шредера због руско-немачког енергетског пројекта „Северни ток“. Гневни Пољаци су га упоређивали с оним, не само по њих, трагичним споразумом између Хитлера и Стаљина!
Садашњи (високи) гост Пољске био је у то време шеф канцеларовог уреда. У међувремену се само увећавао број варничавих тема и проблема, укључујући, дакако, „Северни ток 2“. Једна од њих, посебно запаљива, темпирана (нимало случајно) пред обележавање осамдесете годишњице Хитлеровог похода на Пољску, управо је „на столу“: питање неизмиреног немачког дуга на рачун ратне одштете.
Њу је, иако још не у форми званичног захтева, политички лансирао пољски шеф дипломатије Јацек Чапутович. Није праведно, упозорио је министар, да је земља која је у рату, у односу на број становника, највише страдала (шест милиона убијених, од тога три милиона пољских Јевреја) а најмање добила.
Пољска је и раније потезала (безуспешно) ову тему. Сада једна посебна парламентарна комисија, уз помоћ експерата, своди рачун – Немачка би требало да плати Пољској између осам стотина милијарди и билион евра!

[restrict]

СТРАХ ОД ЛАВИНЕ Уз Пољаке су се јавно огласили (још) и Грци, чиме изнова оживљава (не)заборављена прича о репарацијама, иако званични Берлин за њу, одавно и све време, неће ни да чује. Не само из политичких разлога изазваних поновним отварањем прича о зверствима почињеним (нацистичком) руком и у немачко име.
У питању је страх од финансијске лавине: немачки историчари Карл Хајнц Рот и Хермут Руебнер су, у недавно објављеној књизи, дошли до податка да би Немачка морала да плати на рачун ратне одштете (само) 21 држави (а Трећи рајх је био у рату са више од педесет) астрономских 7,5 билиона евра, двоструко више од годишњег БДП-а најснажније европске привреде, што би било немогуће. По њима би билион евра, који би поделило петнаест држава (међу првима на списку жртава увек је фигурирала и бивша Југославија) био такође огроман износ, али реалан захтев.
Споменути Карл Хајнц Рот, историчар у Фондацији за социјалну историју 20. века у Бремену, упозорио је у једном интервјуу да Немачка, упркос свему, има обавезу да плати одштету. И влада зна да репарациони дуг не застарева, да је и даље отворен. У притиску на Немачку био би делотворан заједнички наступ више држава, чега се званични Берлин највише прибојава. Могло би да се учини преко ОЕБС-а. Ова организација има, за то подесну, арбитражну комисију

СПОРАЗУМ „2 ПЛУС 4“ Да питање ратне одштете ипак није, упркос непопустљивом и искључивом ставу власти у Берлину, довршене прича, упозорава и најновија анализа научног тима Бундестага сачињена на посланичко питање и захтев странке Левице. Експерти су констатовали да је владино становиште да је питање репарација правно и политички дефинитивно уређено и решено – легитимно, али не и једино могуће. И да се налазимо на правно „клизавом терену“.
Тачно је да се у споразуму о такозваним спољним аспектима немачког уједињења и формули „2 плус 4“, две тада још постојеће немачке државе, Западна и Источна Немачка, и четири силе ратне победнице, Совјетски Савез, Сједињене Америчке Државе, Велика Британија и Француска, споразуму који званични Берлин сматра мировним уговором, репарације не спомињу. Тадашњи немачки канцелар Хелмут Кол је, иначе, уложио огромну енергију и политички капитал, посебно успешно код западних савезника, да се то по сваку цену избегне.
За „треће земље“, које нису потписнице споразума што је омогућио поновно уједињење Немачке, он, међутим, није обавезујући. Евентуална застарелост репарационог дуга: то питање, примећују експерти Бундестага, није у међународном праву до данас јасно уређено. Шта је, по њима, могуће решење? Међународни суд у Хагу. Услов: да неко (нека држава) тужи Немачку и да се Немачка, у том случају, подвргне суду, што она, бар засад, енергично одбија.

ПОЗИВАЊЕ НА ЛОНДОНСКИ УГОВОР У годинама које су претходиле овом споразуму Западна Немачка је одбијала сваки разговор о репарацијама позивајући се на Лондонски споразум из 1953. На преговорима у Лондону САД и Велика Британија су подржале инсистирање немачког представника, искусног банкара Хермана Јозефа Абса, да се питање репарација одложи до коначног потписивања мировног уговора, до чега, иначе, никад није дошло. У Лондону је Немачка успела да преполови износ укупног дуга: са 29 милијарди (ондашњих) на 14,5 милијарди.
Иако мировни уговор никад није склопљен, поражена Немачка је, ипак, плаћала, једним делом и неким државама, ратну одштету. Израелу, на пример. Четири ратне победнице су поделиле Немачку на окупационе зоне из којих су се, свака на свој начин (најчешће демонтажом индустријских постројења), донекле намиривале. За нас је, у том контексту, посебно занимљива „југословенска прича“, о чему нешто касније.
Кад се чинило да је, раније споменутим споразумом „2 плус 4“, на питање репарација коначно и дефинитивно стављена тачка, а власт у Берлину признавала моралну кривицу за злочине и разарања у Другом светском рату, али не и финансијске обавезе, политички запаљива тема репарација је (неочекивано) васкрсла 2015. захтевима Грчке (био је то део изборних обећања „Сиризе“, али је малерозни Алексис Ципрас дигао од тога руке под жестоким притиском Берлина) и Пољске, а ових дана је, више у Варшави него у Атини (нови грчки премијер Кирјакос Мицотакис се још званично о томе не изјашњава), актуелизована.
Последњи грчки захтев, иако не и дефинитиван, а који је Берлин глатко одбио, баратао је, иначе, цифром од 280 милијарди евра. Превише за историчара Улриха Херберта из Фрајбурга: ако Грчка тражи 300 милијарди, онда би Русија, проценио је, могла да захтева 100 билиона евра!
До „грчке цифре“ дошао је, иначе, посебан експертски тим стручњака за платни промет. Они су прегледали 50.000 докумената и саставили прецизну листу уништења и заплена, укључујући кредите које је Грчка била принуђена да даје окупатору. И они који у Немачкој одмахују главом кад се спомене исплата репарационог дуга Атини, сагласни су у томе да је враћање принудно узетих кредита било праведно и изводљиво.

Вили Брант у мемоарима пише како је Тито покренуо тему ратне одштете и потребу да се та тема скине с дневног реда… Између савезног канцелара Бранта и председника Тита постигнута је сагласност да се питање обештећења више неће постављати

ШТА СУ (ЗАИСТА) ДОГОВОРИЛИ ТИТО И БРАНТ У разлозима за жустро одбијање досадашњих захтева Варшаве Берлин се позивао на чињеницу да се Пољска два пута одрекла репарација. Пољаци то не поричу, али подсећају како је то учињено на притисак Москве па те одлуке сматрају ништавним.
Да, коначно, подсетимо у недовршеној причи о репарацијама и на југословенски случај и фамозну, увелико заборављену, „Брионску формулу“ око које се годинама исплитало много мистерија и спекулација. Ради се, иначе, о договору двојице државника који су касније преточени у један финансијски споразум између две земље. Иако се радило о тајним разговорима, зна се да је југословенски председник током сусрета с немачким канцеларом покренуо питање ратне одштете.
Брант је упозорио на околности и аргументе с којима је званични Бон до тада баратао, одбијајући не само исплату репарација него и било какве преговоре о тој теми. Радило се о подсећању на раније споменути Лондонски уговор, на основу којег је прича о репарацијама одгођена до потписивања мировног споразума.
Брант у мемоарима пише како је Тито покренуо тему ратне одштете и потребу да се та тема скине с дневног реда. Предложио сам тада, подсећа Брант, формулацију која је потом, у сличном облику, ушла у коминике. Та формулација, по Бранту, гласила је: обе стране дошле су до уверења како су односи (између две земље) достигли степен који допушта дугорочну сарадњу на привредном пољу и која би заменила раније разматрање решавања отворених питања из прошлости.

КРЕДИТ, НЕ РЕПАРАЦИЈЕ Белешка југословенског Савезног секретаријата за иностране послове о томе је нешто прецизнија. Она саопштава да су се две стране сагласиле, након „дугих и тешких преговора и консултација“, да преостала отворена питања из прошлости, у која „спада и обештећење“, треба решавати кроз дугорочну сарадњу на економском подручју и другим пољима.
Први конкретан корак у томе били су споразуми о наменском кредиту из 1972. и 1974. године, први у износу од 300 милиона марака, други 700 милиона, укупно милијарду марака, под веома повољним условима (с роком враћања од тридесет година и каматом од 2,5 одсто), кредиту који није био „намењен задовољењу индивидуалних потраживања жртава нацистичких злочина и ратних заробљеника“. Био је, по споразуму, искључиво намењен изградњи енергетских постројења и других који „повезују привреду целе Југославије“. У том контексту (повезивање привреде) од тих средстава изграђен је кружни далековод од 380 кw, док је већина средстава, како се спекулисало, отишла на изградњу атомске централе „Кршко“.
Иако се радило о посебној врсти кредита, али ипак кредиту („помоћ у капиталу“) у јавности се, својевремено, жустро расправљало о томе да ли је с тих милијарду марака Немачка скинула с дневног реда питање репарација. Немачка влада је очигледно стајала на становишту да јесте. О томе говори једно њено саопштење које је унело додатну конфузију у целу причу. У њему се констатује да је Југославија, на основу репарација (!), од Савезне Републике Немачке примила 1972. и 1974. милијарду марака у виду помоћи у капиталу. И још директније: између савезног канцелара Бранта и председника Тита постигнута је сагласност да се питање обештећења више неће постављати. Ово је учињено, додаје се, у име сарадње и пријатељства у будућности. Али (ипак мало одшкринута врата), писало је у саопштењу, ако се коначно потпише уговор о миру, онда би се питање обештећења могло поставити.

ДИПЛОМАТСКЕ ВЕШТИНЕ И НЕМИЛОСРДНИ ПРИТИСЦИ Наше власти су, по свему судећи, потписивање споразума „2 плус 4“ протумачиле као мировни уговор (на чему Берлин, кад му треба, инсистира) па су 5. децембра 1991. године (Југославија је још постојала) упутиле ноту Немачкој, покушавајући да је, о питању репарација, врате за преговарачки сто. Учиниле су то и 23. априла 1992, четири дана пре него што је формално настала Савезна Република Југославија у чији састав су ушле Србија и Црна Гора. Званични Берлин је и једну и другу ноту реско одбио.
Немачка се, иначе, у избегавању, и одбијању, разговора (и евентуалних преговора) о репарацијама користила мешавином дипломатске вештине и лукавства у односу с већим и моћнијим, и немилосрдног притиска кад се радило о мањим и немоћнијим државама. Нема сумње да ће с том тактиком, и стратегијом, наставити, покушавајући да, по сваку цену, спречи успостављање фронта удружених жртава и, потом, лавину, макар закаснелих, захтева за плаћање ратне одштете која би, и у најнижим износима, била неизбежно астрономска.
Тест за то биће судбина, и коначан исход, за сада још усамљених (размишљају ли о томе уопште власти у Београду?) грчких и пољских потраживања. Она су бар у једном успела: вратила су на политичку сцену, иако не и на формалан, званичан дневни ред, недовршену причу репарација…

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *