Немци између (све удаљеније) Беле куће и (ближег) Кремља

Иран као досад најозбиљније искушење у трансатлантским односима: Ко ће се сврстати под америчко-британски барјак ако дође до слања ратних лађа у Персијски залив и хоће ли страх од могућег исхода предстојећих парламентарних избора у три источнонемачке покрајине, Бранденбургу, Саксонији и Тирингији, натерати званични Берлин да „ресетује“ тврду политику према Русији

И политичари, најчешће, одлазе на летње ферије, али не и политика. Посебно она међународна. А она би могла лако учинити да након никад врелијег лета, уследи још, политички, врелија јесен. И то највише, уверени су немачки медији и политичари, због тога што, стицајем, по њима, крајње неповољних прилика, двема „најстаријим демократијама на свету владају популисти“ („Шпигл“).
„Опасни“ људи и отворени, одвајкада, противници, чак непријатељи, Европске уније: Доналд Трамп и Борис Џонсон. Први је циљеве Уније упоредио с Хитлеровим, други Брисел с пакленом јазбином. И ништа у томе није морало бити посебно забрињавајућег док су ови „англосаксонски кловнови“ (наслов из једног „Шпигловог“ уводника) били (само) један трговац некретнинама (Трамп), други новински колмуниста. Сад су, међутим, челни људи тако важних и (глобално) утицајних земаља, Сједињених Америчких Држава и Велике Британије. И што је, из визуре Европљана, најгоре, спремни су, или тврдо решени, да у спољној политици делују на штету Европске уније.

Опасни ортаци

Иако тај ортаклук двојице „опасних популиста“ може деловати необично, и за Џонсона политички рискантно (већини Британаца Трамп, у најмању руку, није симпатичан, а погоднији би за то био неки јачи израз), он је за новог британског премијера, очигледно, исплатив. Ако Велика Британија на јесен заиста напусти Европску унију без споразума (Брисел, бар засад, одлучно одбија преговоре о новом споразуму), у неизбежном хаосу с којим ће се суочити, Џонсону би Трамп могао да буде полиса животног (политичког) осигурања: Уједињено Краљевство биће, у том случају, принуђено на (очекује се: повлашћени) трговински „дил“ са Сједињеним Америчким Државама.
Ако то Европљане и не би морало превише да брине, шта то онда ових ужарених летњих дана у неким престоницама на Старом континенту (у Берлину, на пример) тера политичку температуру до усијања?
Немачки медији упозоравају да ће ионако оптерећени трансатлантски односи бити стављени на драматичну пробу, и досад најрискантније искушење, и то у најопаснијем региону на свету, Блиском истоку. Не само због тога што је, како се сумња, Џонсон, за разлику од малерозне Терезе Меј (нико, кажу, није на том положају доживео толико понижења, због брегзита, у парламенту као она) спреман да Велику Британију „извуче“ из нуклеарног споразума с Ираном.

[restrict]

Високоризична мисија

Џонсон је већ решен да се, беспоговорно, стави под Трампов ратни барјак у високоризичној „мисији“ слања ратних бродова у (експлозивни) Ормуски теснац (мореуз), што ће континенталне Европљане неминовно ставити у искушење попут оног с којим су се суочили 2003. године. И тада је британски премијер, а био је то Тони Блер, пожурио да на позив Џорџа Буша (Млађег) крене, такође беспоговорно, у ратну авантуру и разарајући поход на Ирак.
Тадашњи француски председник Жак Ширак и тадашњи немачки канцелар Герхард Шредер одбили су да то учине, што је изазвало расцеп у трансатлантским односима и (дотад непомућеном) савезништву. Потез који је Европи (Европској унији) донео, упркос љутњи Американаца, углед и поштовање у свету, захваљујући чињеници да су њене две водеће земље деловале сложно и удружено – антиратно. Поводом рата у Ираку први пут је, иначе, склопљен моћан тријумвират противника (овог) рата који су чинили први људи Француске, Немачке и Русије, Жак Ширак, Герхард Шредер и Владимир Путин. Првој двојици се из тог (неочекиваног) савезништва родило, досад непомућено, лично пријатељство.

Притисак на Берлин

Шта ће Немачка сада учинити? На владином столу у Берлину налази се већ захтев Лондона да се и Немачка прикључи (засад само у плановима), мисији у Персијском заливу чији циљ је да се, уз помоћ ратних бродова, обезбеди несметано кретање танкера натоварених нафтом, после (до краја неразјашњених) инцидената који су транспорт најмање петине нафте која се троши у свету кроз Ормуски теснац учинили опасним.
Пре него што је формулисан званичан, и дефинитиван, одговор Берлина у великој коалицији конзервативаца и социјалдемократа на позив за учешће у рискантном подухвату, који би лако могао да испровоцира директан ратни сукоб с Ираном, шеф немачке дипломатије (социјалдемократа) Хајко Мас изјаснио се против слања немачких ратних лађа у центар (тренутно) најопаснијег конфликта на свету.
Хоће ли то бити и коначан, званичан одговор, тек ће се видети. Иако би у Берлину очигледно највише желели да до такве „мисије“ уопште не дође, расту притисци и у самој земљи да се Немачка овога пута придружи Сједињеним Америчким Државама и Великој Британији. Када, ако не сада, поставила је питање Кристијане Хофман у „Шпигловом“ уводнику (број од 27. јула).
Набрајајући све могуће опасности таквог подухвата, од тога да захтев за немачким учешћем у њему стиже од „политичког шарлатана“ Бориса Џонсона, који се, ето, уортачио с Доналдом Трампом „против остатка Европе“, до тога да би, у најгорем случају, Европа, а тиме и Бундесвер, могли да буду увучени у опасни ратни сукоб са Ираном. У питању је, упозорава новинарка, легитимна одбрана, чак и уз употребу силе, међународног права на слободну и несметану пловидбу, уз опаску да Иран користи трговински планетарно важан Ормуски теснац у вођењу „асиметричног рата“.

Малерозни Хорст Келер

Јесу ли се у Немачкој заиста времена и политичка расположења у међувремену толико променила. Пре (само) девет година, због такве идеје, у том часу само хипотетички могућег ангажмана, да Немачка посегне и за војним средствима како би заштитила своје економске интересе, спомињући управо слободне трговинске путеве, дигла се таква политичка бура да тадашњем (малерозном, већ заборављеном) шефу државе Хорсту Келеру, коју је ту идеју лансирао у спонтаном разговору с новинарима, није остало ништа друго него да се, с горчином и пре времена (31. маја 2010), повуче с председничког трона.
И док раселина у трансатлантским односима бива из дана у дан све рескија и дубља, а Бела кућа немачкој (званичној) политици све удаљенија (све је мање прижељкиване наде у Берлину да би демократе могле да ускрате други мандат Доналду Трампу), као да, из политичке нужде, Кремљ бива све ближи.
Влада у Берлину се, наиме, први пут сада суочава са озбиљним политичким притиском да неизоставно поправи односе с Москвом и испослује укидање санкција уведених због украјинске драме и анексије Крима. Власт се, иначе, у том контексту, суочавала са снажним притисцима, из економских разлога, и раније. Моћни немачки концерни су несустало испостављали губитнички цех због санкција које су Европске уније завеле Русији на (изричито) америчко инсистирање.

Игра на (спасоносну) „руску карту“

Сада је на сцени снажан политички притисак на званични Берлин, чији се „епицентар“ налази у источним покрајинама, на територији бивше (и угашене) Немачке Демократске Републике. Мада мотивисан прагматичним политичким разлозима – страх да би на предстојећим изборима у неколико источнонемачких покрајина, Бранденбургу, Тирингији и Саксонији, екстремна десница, Алтернатива за Немачку, и радикална левица, странка са тим именом, могле озбиљно да помрсе рачуне партијама владајуће коалиције на федералном нивоу, управо играјући на „руску карту“.
Демоскопска предвиђања о могућем исходу парламентарних избора у овим покрајинама делују у Берлину забрињавајуће и чак алармантно. По тим предсказањима, на изборима у Бранденбургу (1. септембар) Алтернатива за Немачку могла би да остави иза себе, и то озбиљно, две традиционално најмоћније немачке странке, Хришћанско-демократску унију (ЦДУ) и Социјалдемократску партију Немачке (СПД).

Офанзива „алтернативаца“

Алтернативци би, по овим предвиђањима, скочили са 12,2 одсто гласова, колико су остварили на минулим изборима (2014), на 21 одсто, док би се СПД драматично суновратио с некадашњих 31,8 одсто на 18 процената, а ЦДУ би пала са 23 на 17 процената. Иако нешто блажи, пад би забележила и Левица, са 18,6 на 14 одсто, док би највише профитирали Зелени: скочили би са 6,2 процента из 2014. на 17 процената!
Алтернативци би могли да остваре још убедљивији тријумф на изборима у Саксонији (такође 1. септембра): са 9,7 одсто гласова остварених на минулим изборима стигли би до (фантастичних и узнемирујућих) 26 процената. Изједначили би се тако са ЦДУ, која је на изборима 2014. у овој покрајини освојила готово 40 одсто (прецизније: 39,4) гласова.
Алтернатива за Немачку би и на изборима у Тирингији (27. октобра) могла лако, према доста поузданим прогнозама, да са 24 одсто освојених гласова постане релевантна политичка снага, иако би овде водећу позицију морала, по свему судећи, да „препусти“ Левици, са процентом више освојених гласова. Хришћанско-демократска унија би се у Тирингији суновратила са 35,5 процената на 21 одсто гласова.

Сукоб с политичким центром

Ризикујући отворен сукоб с партијским централама, водећи људи (шефови покрајинских влада) у источним покрајинама су на јавним скуповима почели да играју на (трофејну) Путинову карту и енергично захтевају укидање санкција Русији. Први је то учинио председник владе Саксоније Михаел Кречмер, члан у Берлину владајуће Хришћанско-демократске уније (ЦДУ). На једном од за њега најважнијих предизборних скупова, Кречман се „препоручивао“ уз огроман фотос који га је показивао у разговору с руским председником Владимиром Путином, приликом одржавања међународног економског форума у Санкт Петерсбургу.
Та фотографија с Путином је својеврстан „трофеј“ за премијера Саксоније који би могао да му донесе одлучујући проценат гласова на покрајинским изборима, констатовао је Матијас Плацек (СПД), председник Немачко-руског форума.
Кречмеру су се промптно, у захтеву да дође до радикалног заокрета у немачкој политици према Русији, укључујући и укидање санкција, придружили премијери Тирингије (Бодо Рамелов, Левица) и Бранденбурга (Дитмар Војдке, СПД), али и остале колеге са источне стране, иако не стоје пред парламентарним изборима, Мануела Швесинг (Мекленбург – Предња Померанија, СПД) и Рајнер Хаселоф (Саксонија–Анхалт, ЦДУ).
Источњаци су се тиме ставили отворено, и демонстративно, у позицију оштрих критичара политике велике коалиције, под вођством Ангеле Меркел, према Русији. Уверени су да је та политика у драстичном раскораку с расположењем јавности. Позивају се, при томе, на истраживања која показују да је већина Немаца, не само тренутно него уназад више година, за „приближавање Путновој Русији“. На територији Источне Немачке за блискије везе с Москвом изјашњавају се две трећине грађана.
Лидери с истока земље оштро су критиковали наследницу Ангеле Меркел на кормилу Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) Анегрет Крамп Каренбауер због њеног курса, и тона, у политици према Русији, оштријег и гласнијег и од тона који је, увек критична према Москви, практиковала, и практикује канцеларка.

[/restrict]