Vladimir Kuznjecov „Vovan“ i Aleksej Stoljarov „Leksus“, šaljivdžije – Patriotizam može da se ispolji na razne načine

Razgovarao Sergej Belous

Nastojimo da svojim aktivnostima dostavimo ljudima korisne informacije. Ne možemo da nazovemo sebe vojnicima informativnog rata. Tako nas doživljavaju mediji, naročito zapadni

Teško bi bilo naći mladu ili sredovečnu osobu u Rusiji, koja je aktivno zainteresovana za društvene mreže i politički život, a da nije čula za „Vovana“ (Vladimir Kuznjecov) i „Leksusa“ (Aleksej Stoljarov). Oni su skoro legendarne šaljivdžije, naširoko poznate zahvaljujući seriji vešto izvedenih nameštenih telefonskih poziva kojima su ismejali ruske, ali i međunarodne slavne ličnosti (dospeli su čak i do Eltona Džona 2015. godine, kada je ovaj globalno prepoznatljivi zabavljač bio ubeđen da razgovara sa Vladimirom Putinom). Međutim, u poslednje vreme ovaj dvojac je svoju pažnju preusmerio na političare – strane predsednike, zvaničnike Svetske antidoping agencije, oligarhe koji finansiraju paravojne formacije…

Vovan kaže da je prelomna tačka u njihovoj aktivnosti bio poziv Čurovu (Vladimir Čurov – bivši šef Centralne izborne komisije Rusije, oštro kritikovan da namešta izbore u korist vladajuće partije).

Vovan: Tokom cele 2012. godine zbijali smo polupolitičke smicalice – tada su bili opozicioni protesti, neredi, i sve to nas je motivisalo da se okrenemo političkim temama. S vremena na vreme se vratimo šou-biznisu, kada se dogodi nešto bombastično, ili da bismo se zabavili. Svako se razvija, a mi smo sada mnogo više zainteresovani za politiku nego za šou-biznis, koji smo upoznali iz prve ruke i prema kome smo izgubili zanimanje.

Leksus: Što se mene tiče, uvek sam više voleo političke šale i smicalice. Kako sam rastao, shvatio sam da su nestašluci u stvari detinjasti. Te 2012. delovalo je kao da se opoziciona kreativna klasa potpuno okrenula različitim vrstama provokacija koje su poprimile neočekivane oblike. Pomislio sam: zašto i sam ne bih mogao da koristim takav format? Tako sam počeo da snimam svoje prve smicalice u kojima su žrtve bili predstavnici „Pokreta bela traka“ (belolentočniki), koji mi se nije dopadao. (Bela traka je simbol antiputinovskih političkih manifestacija u Rusiji, započetih posle parlamentarnih izbora decembra 2011. a nastavljenih i u predsedničkoj kampanji, koju je Putin dobio u prvom krugu. Demonstranti su tvrdili da su izbori bili pokradeni – prim. aut.) Kasnije se stanje u zemlji smirilo. Ali došli su međunarodni događaji koje nisam mogao da ignorišem.

Ukrajinska kriza izbila je 2013. a za njom i novi hladni rat, što je dvojcu bio katalizator za dublje uvlačenje u politiku. Aprila 2014. Vovan i Leksus zvali su lidere Desnog sektora. Jedan od lidera rekao im je da Desni sektor trguje zarobljenim sledbenicima Janukoviča, prodajući ih kao roblje ili razmenjujući ih za oružje. Na jesen 2014. zvali su Mihaila Sakašvilija i predstavili se kao Arsen Avakov (ukrajinski ministar unutrašnjih poslova) i njegov zamenik Geraščenko. Sakašvili je u roku od 40 minuta lažne Ukrajince povezao sa američkim senatorom Džonom Mekejnom, i govorio im poverljive informacije o američkoj finansijskoj pomoći Ukrajini i isporukama vojne opreme.

Leksus: Pa, izgleda da je Ukrajina bila okidač. Postsovjetski prostor nije nikada iskusio takvu katastrofu. Patriotizam može da se ispolji na razne načine. Mi nastojimo da svojim aktivnostima dostavimo ljudima korisne informacije. Ne možemo da nazovemo sebe vojnicima informativnog rata. Tako nas doživljavaju mediji, naročito zapadni, ali mi to ne shvatamo tako. Stvorili smo novu vrstu novinarstva, neku vrstu ćaskanja. To je zanimljivije nego slušati neki intervju koji se ne razlikuje od zilion drugih takvih intervjua u medijskom prostoru. A ne možemo mi da budemo krivi za idiotizam koji pokazuju naše žrtve.

Vovan: Za neke, sigurno ne.

Leksus: Zapravo, za većinu ne. Ne zovemo sebe novinarima, ali radimo nešto što spada u to. Novinari preuzimaju naše šale i smicalice, pošto masa citata iz njih dospeva u medije.

Vovan: To je zato što namerno postavljamo pitanja koja mogu da zanimaju i novinare. Temeljno se pripremamo za svaku šalu, ne igramo se. To jeste neka vrsta novinarskog istraživanja, samo što je primenjena uz pomoć šala.

Jednom ste, predstavljajući se kao Putin, zvali Eltona Džona. Da li biste zvali Putina?

Vovan: Pa, ne znam… Da pričamo o čemu?

Leksus: Ne bismo ni uspeli.

Vovan: Bolje bi bilo da se vidimo s njim. On je rekao da bi se sreo sa Eltonom Džonom, ako bi njih dvojica mogli da pronađu rupe u svojim rasporedima.

Leksus: Kad bi nam samo bilo dozvoljeno da ga vidimo…

Vovan: Onda bismo i mi i on brzo našli rupe u svojim rasporedima!

Leksus: Rasporedi bi bili usklađeni i mi bismo mu preneli svoje jasno stanovište – ono koje imamo pravo da iznosimo…

Vovan: Dimitrij Medvedev je nešto drugo. Bilo bi zanimljivo njega prevariti. On je neprestano junak nekih čudnovatih vesti. (Upravo sada, ruske društvene mreže luduju zbog njegovog predloga da se kafa „amerikano“ preimenuje u „rusijano“ – prim. aut.)

Shvatam, Medvedev neka se pripremi…

Leksus: Pa, recimo da nam on nije u planu.

Vovan: Ako bismo zvali Medvedeva, ne bismo razgovarali o političkim temama, nego bi to bilo nešto društveno. Nadam se da bi bio otvoreniji u tom kontekstu. Veoma bismo voleli da pozovemo Janukoviča.

Nemate njegov broj?

Leksus: Možemo da nabavimo broj, ali ni on nam nije u planu. Barem možemo da se pohvalimo da smo razgovarali sa 70 odsto ukrajinskih predsednika.

Vovan: Samo dvojicu još nismo zvali – Janukoviča i Kučmu.

Vovan i Leksus priznaju da su se, u pokušajima da prošire okvire novinarstva, sapleli o nešto što je sinteza šaljivosti i novinarstva. Tvrde da ih ne uznemiruju pretnje ličnim sankcijama koje bi protiv njih mogle da izglasaju EU ili SAD.

Vovan: Valjda nemamo bankovne račune u Panami… Nas to ne plaši, Rusija je velika zemlja. Naravno da nam ne bi bilo drago, ali nismo uplašeni. Lično ne verujem da će da se spuste toliko nisko, jer mi ne predstavljamo nikakvo državno telo.

Leksus: Pa, sve je moguće…

Vovan: Istina, sve je moguće. Čak ni u Ukrajini ne pokušavaju da protiv nas podignu prekršajne prijave.

Marta 2016. Vovan i Leksus su Nađi Savčenko, ukrajinskoj zatvorenici u Rusiji, optuženoj da je zapovedala artiljerijskom paljbom od koje su poginuli ruski reporteri Vološin i Kornelijuk, napisali pismo u ime ukrajinskog predsednika Porošenka, koji je navodno poziva da prekine štrajk glađu. Ovo lažno pismo poslali su njenom advokatu Fejginu, koji nije sproveo neophodne provere i prosledio je pismo Savčenkovoj. Ona je istog časa prekinula štrajk glađu. Fejgin je takođe bio spreman da pritisne svoju klijentkinju na zahtev lažne administracije ukrajinskog predsednika, kako bi je primorao da prizna krivicu. Kasnije su zvali Porošenkovog portparola Cegolka, predstavljajući se kao Fejgin. „Cegolko“ je zatražio od Fejgina da kaže medijima da je pismo bilo provokacija FSB-a. Fejginov ugled kao advokata bio je upropašćen. Vovan i Leksus pričaju šta je dalje bilo:

Vovan: Sada on podnosi odštetne zahteve…

Leksus: Pokušava da pokrene sudski postupak u Ukrajini, ali ovde nije uspeo u tome; podneo je zahtev, ali je sud odbio da pokrene suđenje.

Vovan: Sada se svađa sa svojim kolegom, naziva ga raznim pogrdnim imenima… Izgleda da nije baš najpogodnija osoba, tako da ga ne uzimamo za ozbiljno.

Ove šaljivdžije ne očekuju da njihova aktivnost ima bilo kakve globalne ili istorijske posledice. Ali novembra 2015. dospeli su čak do dokaza da je rukovodstvo radikalnih krimskih Tatara bilo umešano u terorizam u Hersonskoj regiji u Ukrajini, blizu Krima (eksplozivom su oštetili eletromrežu, ostavljajući celo poluostrvo bez struje na neko vreme).

Vovan: Neki ljudi kažu da pišemo istoriju. (Smeje se.) Mada, meni to deluje preterano. Ne mogu da kažem da smatramo da su naše aktivnosti mnogo pa značajne, ili da smo mi nekakvi superheroji. Ne. Mi samo radimo to što radimo, ono u čemu smo dobri, i što će možda koristiti društvu. Barem ova bombastična priča sa Krima o hvatanju lika koji je postavljao eksplozive na elektrotornjeve… Krimski Tatari su, u razgovoru s nama, priznali da stoje iza tog zločina. Tako da ima neke dobrobiti…

Onda su se Vovan i Leksus prisetili kako su februara 2016. zvali turskog predsednika Erdogana i predstavili se kao predsednik i premijer Ukrajine. Erdogan im je pričao o svojim namerama vezanim za Ukrajinu, kao i nespremnosti da se izvini predsedniku Putinu za obaranje ruskog vojnog aviona.

Leksus: Bilo je dosta slučajeva kada smo pribavili informacije koje nikako ne bismo dobili u drugačijim okolnostima. Na primer Erdogan, koji je najpre rekao da neće da se izvini, ali se posle nekoliko meseci ipak izvinio. Mislim da je taj snimak bio veoma važan, jer je razotkrio njegovo licemerje.

Vovan: Kada ih ljudi gledaju i slušaju, to utiče na njihovo poimanje tih ličnosti, ali i na mišljenje o celokupnoj situaciji. I možda im to otvori oči u nekom pogledu. Naša misija sastoji se od razotkrivanja istine. Mada nemamo monopol na apsolutnu istinu, deo istine uvek procuri.

Na pitanje da objasne mehanizam svojih šala, koji je misteriozan za mnoge ljude ubeđene da takve smicalice zahtevaju nekakvu visokotehnološku opremu, šaljivdžije nam kažu da oni samo koriste laptopove i normalne kanale komunikacije, kao što su mobilni telefoni i skajp.

Leksus: Ne postoje zaštićeni kanali. Naše žrtve koriste obične, statične telefone. Ne postoje zaštićeni kanali komunikacije, kao što neki veruju. Postoje zvanični telefonski brojevi, i oni su dostupni, svako može da ih pozove. Oni postoje, a glavno je znati taj broj. Mi ih imamo.

Vovan: Najvažnije je da ih skreneš od sebe. Zaštićene linije može da koristi naša strana.

Leksus: (prekida) zaštićene linije postoje (unutar zemlje) kako nam niko ne bi ušao u trag i ne bi prisluškivao…

Vovan: Najpre moraš da pozoveš određeni broj, običan broj. Oni podrazumevaju da pozivač koristi zaštićenu liniju u svojoj zemlji, i zato se prebace na zaštićenu liniju u njihovoj – tako se dolazi do dvostruko zaštićene linije. Ali stvar je u tome da oni ne mogu da provere na šta ste se vi prebacili u tom trenutku.

Leksus: Telefonski poziv uvek prođe kroz standardne kanale komunikacije. Uvek. Međutim, mi govorimo o zemljama koje nisu u bliskim kontaktima…

Zar se ne plašite da se previše mešate u rusko-ukrajinske odnose i da možete da ih pogoršate?

Leksus: Ne, mi pažljivo procenjujemo situaciju i nastojimo da sve bude uravnoteženo.

Vovan: Naravno da smo mogli da mu kažemo i mnogo gore stvari u ime Atambajeva, da nismo vodili računa (Almazbek Atambajev, predsednik Kirgistana, u čije ime su zvali Porošenka – prim. aut.). Ipak, nastojimo da sve što radimo ostane u granicama pristojnosti, kako ti razgovori ne bi izlazili iz okvira uobičajenih bilateralnih razgovora između dva lidera. Čak ni kad se razgovor završi, oni ne shvataju da su pričali sa šaljivdžijama, jer zaista veruju da je to bio poziv na predsedničkom nivou. Tako da smo izgleda veoma spremni za oponašanje svetskih državnika. Izgleda da niko ne može da primeti razliku.

A šta je sa imitacijom glasova?

Vovan: Ne, to ne radimo. Nismo u stanju da imitiramo glasove.

Stvarno?

Leksus: Nikoga ne imitiramo.

Šta, pretpostavljate da oni neće prepoznati glas?

Vovan: Da. Mi proučavamo istoriju odnosa.

Leksus: Gledamo video-snimke kako bismo uhvatili barem način govora. U slučaju Atambejeva, Porošenko nikada ranije nije razgovarao s njim i zato nije znao njegov glas. Nismo očekivali da pre razgovora obavi proveru na internetu. Bio mu je dat neki materijal o kirgijsko-ukrajinskim odnosima, on ga je pročitao i to je bilo to.

Vovan: Prvi put u svom mandatu, izgleda. (Obojica se smeju.)

Onda bi se reklo da ste pomogli odnose između Ukrajine i Kirgizije?

Leksus: Mislim da jesmo. Mi često tako doprinosimo.

Vovan: Porošenko nas uvek sledi!

Leksus: On stvarno to radi. Razgovarao je sa Erdoganom posle naše šale. Onda je išao u posetu Erdoganu. Pisao je pismo Savčenkovoj i telefonirao joj, sve kao rezultat naše šale. Mislim da će se njegovi odnose sa Kirgizijom sada popraviti.

Vovan: Pa i ne mogu da budu gori.

Leksus: Valjda mogu da se poboljšaju…

Vovan: Teško mi je da poverujem u to. Izgleda mi da su Kirgizi u šoku…

Leksus: Videćemo. Njemu je stalo do poboljšanja, ali nisam siguran za Kirgize.

Vovan: Da, sve je to proisteklo iz šale… Štaviše, kada ministarstvo spoljnih poslova Ukrajine tvrdi da su Kirgistanci nekako učestvovali u pripremama za šalu, verovatno misle da oni tamo nemaju pametnija posla nego nama da pomažu! Voleli bismo da nađemo vladu koja bi nam sve pripremila, a mi samo da obavimo razgovor.

Leksus: Da, to je ludilo.

U zapadnim medijima Vovan i Leksus poznati su kao babaroge, zato što uspeh njihovih šala, koje preko društvenih mreža momentalno prodiru do svih krajeva sveta, pripisuju njihovim vezama sa ruskim tajnim službama. Komentarišući ovo, njih dvojica se stalno smeju.

Vovan: Zapadni mediji sve posmatraju iz svoje enigmatske perspektive. Svuda vide Putina. Oni vole da sve predstave kao delo FSB-a, a ne rad običnih ljudi.

Leksus: U stvari, oni koji nas ne vole imaju dva objašnjenja. Prvo je da su žrtve naših šala zapravo glumci, tj. da mi nismo ni zvali nikakvog predsednika, nego da smo razgovarali sa drugim šaljivdžijama, a da su snimci koje puštamo u stvari samo jeftine montaže. Ali čim stigne potvrda da su snimci autentični, u vidu reakcije nekog portparola predsednika koji je bio naša meta, odmah se aktivira druga grupa, koja misli da smo agenti FSB-a. Ostali ljudi nas posmatraju veoma pozitivno, i oni su većina. Oni veruju da nismo agenti FSB-a i da ne montiramo snimke, odnosno da postoji treće objašnjenje: ovo što radimo je čist društveni inženjering – a to je zapravo istina.

Vovan: Ljudi bi morali da prestanu da shvataju FSB kao biro koji koristi svakojake trikove.

Leksus: Oni su zatvorena organizacija.

Vovan: Sve tajne službe su odavno uspostavljene, one imaju svoje standarde i unutrašnja pravila. Naša aktivnost je i njima neobična, i oni ne osećaju nikakvu bliskost sa nama. Oni imaju svoje, davno uspostavljene kanale. Naša aktivnost je javna – sve što snimimo kačimo na internet – a proizvodi njihovog rada su poverljivi. Nekako mi se čini da nismo na istom.

Koja je idealna reakcija na vaše šale, kako bi žrtva mogla da minimalizuje štetu i da li je to uopšte moguće?

Leksus: Reakcije bi mogle da budu pametnije. To bi moglo da umanji štetu. Sve je moguće. Na primer, Erdogan ju je minimalizovao tako što uopšte nije reagovao. Mislim da je to bilo pametno. Da je Porošenko uradio isto, mislim da šala ne bi postala viralna. Ono što je njegov portparol Cegolko rekao bila je najbolja reklama za naše šale! Lično bih mu zahvalio na tome. Uzgred, mogao bih da ga optužim da besplatno radi sa FSB.

Vovan: Cegolko je i sam bio žrtva naše šale. Zvali smo ga i predstavili se kao Fejgin, i pitali: „Šta da radimo sa lažnim pismom Savčenkovoj, šta da kažemo medijima?“ On je rekao: „Upravo o tome pričam sa Porošenkom. Ovo je košmar.“ Rekao sam: „Onda ću za sve da okrivim FSB.“ A on je odgovorio: „Da, tako je, reci da je sve krivica FSB-a.“ Ljudi u svemu vide FSB. A da je FSB toliko moćan u Ukrajini, oni bi uhapsili Porošenka, Avakova i njima slične, umesto da ih zovu telefonom. A ovako kako oni pričaju – to je veoma čudna FSB, moram da kažem.

Pošto ste sakupili toliko iskustvo u nezvaničnim razgovorima sa političarima, do kakvih ste zaključaka došli u vezi sa sukobom Zapada i Rusije i rata u Ukrajini?

Leksus: Da se blago izrazim, situacija je nestabilna, kako u Ukrajini, tako i u celom svetu. Svi političari lažu. Generalno, sve njihove javne izjave su čisto dekorativnog karaktera. U stvarnosti, politika je prljav posao. Zato moramo da je pročistimo. Ne bi trebalo verovati svemu što čujete… Ali našim snimcima možete da verujete.

Vovan: Ljudi koje smo zvali često se ponašaju drugačije kada sledeći put razgovaramo privatno s njima. Da se vratim na jedan poznat slučaj, a takođe i da pokažemo da ne zovemo samo strance i Ukrajince – reč je o Vladimiru Žirinovskom (vođa velike Liberalno-demokratske partije Rusije, koja je na septembarskim izborima za Dumu osvojila treće mesto – prim. aut.). Zvali smo ga. On se na televiziji ponaša kao budala, političar koji viče, svađa se sa svima, urla, i neprestano kritikuje ukrajinske vlasti. Kada smo ga zvali, predstavili smo se kao ministar unutrašnjih poslova Ukrajine Arsen Avakov, a on je pričao u veoma uljudnom, normalnom maniru: „Arsene, zašto toliko mnogo optužujemo jedni druge? Moramo da nađemo način da razgovaramo, da ugovorimo susret naših vlasti, kako ne bismo bili suočeni sa optužbama za zločine.“ Tako je taj razgovor otkrio da je on u stvari obično ljudsko biće, koje pokušava da ostvari svoje interese. Kada bi se taj razgovor odvijao na televiziji, čuli bismo ga kako viče: „Razbojnik, izdajnik! Nikada neću da pričam s njim“ itd. Povremeno vidimo te čudne razlike. Ili na primer Igor Kolomojski – bivši guverner Dnjepropetrovska (jedan od najuticajnijih ukrajinskih oligarha – prim. aut.), koji je razgovarao, pa čak i pio, sa čovekom koga Ukrajina smatra državnim neprijateljem. (Šala je bila poziv Kolomojskom preko skajpa u ime Pavela Gubareva, koji je tada bio narodni guverner Donbasa – prim. aut.)

Je li izvodljivo da napravite šaljiv poziv Trampu? Ili nekom drugom iz Amerike?

Leksus: Jeste, sa bilo kim.

Vovan: Bilo bi komplikovano, ali što da ne? Mislim, izvodljivo je, mada je malo teže. Uglavnom radimo na postsovjetskom prostoru, gde imamo lična poznanstva. Ali vremenom… Uskoro će biti šala sa međunarodnim evropskim zvaničnicima.

Leksus: Probaćemo. Što da ne?

Vovan: Što da ne? Nije nemoguće.

(Intervju iz 2017. godine)