Владимир Кузњецов „Вован“ и Алексеј Стољаров „Лексус“, шаљивџије – Патриотизам може да се испољи на разне начине

Разговарао Сергеј Белоус

Настојимо да својим активностима доставимо људима корисне информације. Не можемо да назовемо себе војницима информативног рата. Тако нас доживљавају медији, нарочито западни

Тешко би било наћи младу или средовечну особу у Русији, која је активно заинтересована за друштвене мреже и политички живот, а да није чула за „Вована“ (Владимир Кузњецов) и „Лексуса“ (Алексеј Стољаров). Они су скоро легендарне шаљивџије, нашироко познате захваљујући серији вешто изведених намештених телефонских позива којима су исмејали руске, али и међународне славне личности (доспели су чак и до Елтона Џона 2015. године, када је овај глобално препознатљиви забављач био убеђен да разговара са Владимиром Путином). Међутим, у последње време овај двојац је своју пажњу преусмерио на политичаре – стране председнике, званичнике Светске антидопинг агенције, олигархе који финансирају паравојне формације…

Вован каже да је преломна тачка у њиховој активности био позив Чурову (Владимир Чуров – бивши шеф Централне изборне комисије Русије, оштро критикован да намешта изборе у корист владајуће партије).

Вован: Током целе 2012. године збијали смо полуполитичке смицалице – тада су били опозициони протести, нереди, и све то нас је мотивисало да се окренемо политичким темама. С времена на време се вратимо шоу-бизнису, када се догоди нешто бомбастично, или да бисмо се забавили. Свако се развија, а ми смо сада много више заинтересовани за политику него за шоу-бизнис, који смо упознали из прве руке и према коме смо изгубили занимање.

Лексус: Што се мене тиче, увек сам више волео политичке шале и смицалице. Како сам растао, схватио сам да су несташлуци у ствари детињасти. Те 2012. деловало је као да се опозициона креативна класа потпуно окренула различитим врстама провокација које су попримиле неочекиване облике. Помислио сам: зашто и сам не бих могао да користим такав формат? Тако сам почео да снимам своје прве смицалице у којима су жртве били представници „Покрета бела трака“ (белоленточники), који ми се није допадао. (Бела трака је симбол антипутиновских политичких манифестација у Русији, започетих после парламентарних избора децембра 2011. а настављених и у председничкој кампањи, коју је Путин добио у првом кругу. Демонстранти су тврдили да су избори били покрадени – прим. аут.) Касније се стање у земљи смирило. Али дошли су међународни догађаји које нисам могао да игноришем.

Украјинска криза избила је 2013. а за њом и нови хладни рат, што је двојцу био катализатор за дубље увлачење у политику. Априла 2014. Вован и Лексус звали су лидере Десног сектора. Један од лидера рекао им је да Десни сектор тргује заробљеним следбеницима Јануковича, продајући их као робље или размењујући их за оружје. На јесен 2014. звали су Михаила Сакашвилија и представили се као Арсен Аваков (украјински министар унутрашњих послова) и његов заменик Герашченко. Сакашвили је у року од 40 минута лажне Украјинце повезао са америчким сенатором Џоном Мекејном, и говорио им поверљиве информације о америчкој финансијској помоћи Украјини и испорукама војне опреме.

Лексус: Па, изгледа да је Украјина била окидач. Постсовјетски простор није никада искусио такву катастрофу. Патриотизам може да се испољи на разне начине. Ми настојимо да својим активностима доставимо људима корисне информације. Не можемо да назовемо себе војницима информативног рата. Тако нас доживљавају медији, нарочито западни, али ми то не схватамо тако. Створили смо нову врсту новинарства, неку врсту ћаскања. То је занимљивије него слушати неки интервју који се не разликује од зилион других таквих интервјуа у медијском простору. А не можемо ми да будемо криви за идиотизам који показују наше жртве.

Вован: За неке, сигурно не.

Лексус: Заправо, за већину не. Не зовемо себе новинарима, али радимо нешто што спада у то. Новинари преузимају наше шале и смицалице, пошто маса цитата из њих доспева у медије.

Вован: То је зато што намерно постављамо питања која могу да занимају и новинаре. Темељно се припремамо за сваку шалу, не играмо се. То јесте нека врста новинарског истраживања, само што је примењена уз помоћ шала.

Једном сте, представљајући се као Путин, звали Елтона Џона. Да ли бисте звали Путина?

Вован: Па, не знам… Да причамо о чему?

Лексус: Не бисмо ни успели.

Вован: Боље би било да се видимо с њим. Он је рекао да би се срео са Елтоном Џоном, ако би њих двојица могли да пронађу рупе у својим распоредима.

Лексус: Кад би нам само било дозвољено да га видимо…

Вован: Онда бисмо и ми и он брзо нашли рупе у својим распоредима!

Лексус: Распореди би били усклађени и ми бисмо му пренели своје јасно становиште – оно које имамо право да износимо…

Вован: Димитриј Медведев је нешто друго. Било би занимљиво њега преварити. Он је непрестано јунак неких чудноватих вести. (Управо сада, руске друштвене мреже лудују због његовог предлога да се кафа „американо“ преименује у „русијано“ – прим. аут.)

Схватам, Медведев нека се припреми…

Лексус: Па, рецимо да нам он није у плану.

Вован: Ако бисмо звали Медведева, не бисмо разговарали о политичким темама, него би то било нешто друштвено. Надам се да би био отворенији у том контексту. Веома бисмо волели да позовемо Јануковича.

Немате његов број?

Лексус: Можемо да набавимо број, али ни он нам није у плану. Барем можемо да се похвалимо да смо разговарали са 70 одсто украјинских председника.

Вован: Само двојицу још нисмо звали – Јануковича и Кучму.

Вован и Лексус признају да су се, у покушајима да прошире оквире новинарства, саплели о нешто што је синтеза шаљивости и новинарства. Тврде да их не узнемирују претње личним санкцијама које би против њих могле да изгласају ЕУ или САД.

Вован: Ваљда немамо банковне рачуне у Панами… Нас то не плаши, Русија је велика земља. Наравно да нам не би било драго, али нисмо уплашени. Лично не верујем да ће да се спусте толико ниско, јер ми не представљамо никакво државно тело.

Лексус: Па, све је могуће…

Вован: Истина, све је могуће. Чак ни у Украјини не покушавају да против нас подигну прекршајне пријаве.

Марта 2016. Вован и Лексус су Нађи Савченко, украјинској затвореници у Русији, оптуженој да је заповедала артиљеријском паљбом од које су погинули руски репортери Волошин и Корнелијук, написали писмо у име украјинског председника Порошенка, који је наводно позива да прекине штрајк глађу. Ово лажно писмо послали су њеном адвокату Фејгину, који није спровео неопходне провере и проследио је писмо Савченковој. Она је истог часа прекинула штрајк глађу. Фејгин је такође био спреман да притисне своју клијенткињу на захтев лажне администрације украјинског председника, како би је приморао да призна кривицу. Касније су звали Порошенковог портпарола Цеголка, представљајући се као Фејгин. „Цеголко“ је затражио од Фејгина да каже медијима да је писмо било провокација ФСБ-а. Фејгинов углед као адвоката био је упропашћен. Вован и Лексус причају шта је даље било:

Вован: Сада он подноси одштетне захтеве…

Лексус: Покушава да покрене судски поступак у Украјини, али овде није успео у томе; поднео је захтев, али је суд одбио да покрене суђење.

Вован: Сада се свађа са својим колегом, назива га разним погрдним именима… Изгледа да није баш најпогоднија особа, тако да га не узимамо за озбиљно.

Ове шаљивџије не очекују да њихова активност има било какве глобалне или историјске последице. Али новембра 2015. доспели су чак до доказа да је руководство радикалних кримских Татара било умешано у тероризам у Херсонскоj регији у Украјини, близу Крима (експлозивом су оштетили елетромрежу, остављајући цело полуострво без струје на неко време).

Вован: Неки људи кажу да пишемо историју. (Смеje се.) Мада, мени то делује претерано. Не могу да кажем да сматрамо да су наше активности много па значајне, или да смо ми некакви суперхероји. Не. Ми само радимо то што радимо, оно у чему смо добри, и што ће можда користити друштву. Барем ова бомбастична прича са Крима о хватању лика који је постављао експлозиве на електроторњеве… Кримски Татари су, у разговору с нама, признали да стоје иза тог злочина. Тако да има неке добробити…

Онда су се Вован и Лексус присетили како су фебруара 2016. звали турског председника Ердогана и представили се као председник и премијер Украјине. Ердоган им је причао о својим намерама везаним за Украјину, као и неспремности да се извини председнику Путину за обарање руског војног авиона.

Лексус: Било је доста случајева када смо прибавили информације које никако не бисмо добили у другачијим околностима. На пример Ердоган, који је најпре рекао да неће да се извини, али се после неколико месеци ипак извинио. Мислим да је тај снимак био веома важан, јер је разоткрио његово лицемерје.

Вован: Када их људи гледају и слушају, то утиче на њихово поимање тих личности, али и на мишљење о целокупној ситуацији. И можда им то отвори очи у неком погледу. Наша мисија састоји се од разоткривања истине. Мада немамо монопол на апсолутну истину, део истине увек процури.

На питање да објасне механизам својих шала, који је мистериозан за многе људе убеђене да такве смицалице захтевају некакву високотехнолошку опрему, шаљивџије нам кажу да они само користе лаптопове и нормалне канале комуникације, као што су мобилни телефони и скајп.

Лексус: Не постоје заштићени канали. Наше жртве користе обичне, статичне телефоне. Не постоје заштићени канали комуникације, као што неки верују. Постоје званични телефонски бројеви, и они су доступни, свако може да их позове. Они постоје, а главно је знати тај број. Ми их имамо.

Вован: Најважније је да их скренеш од себе. Заштићене линије може да користи наша страна.

Лексус: (прекида) заштићене линије постоje (унутар земље) како нам нико не би ушао у траг и не би прислушкивао…

Вован: Најпре мораш да позовеш одређени број, обичан број. Они подразумевају да позивач користи заштићену линију у својој земљи, и зато се пребаце на заштићену линију у њиховој – тако се долази до двоструко заштићене линије. Али ствар је у томе да они не могу да провере на шта сте се ви пребацили у том тренутку.

Лексус: Телефонски позив увек прође кроз стандардне канале комуникације. Увек. Међутим, ми говоримо о земљама које нису у блиским контактима…

Зар се не плашите да се превише мешате у руско-украјинске односе и да можете да их погоршате?

Лексус: Не, ми пажљиво процењујемо ситуацију и настојимо да све буде уравнотежено.

Вован: Наравно да смо могли да му кажемо и много горе ствари у име Атамбајева, да нисмо водили рачуна (Алмазбек Атамбајев, председник Киргистана, у чије име су звали Порошенка – прим. аут.). Ипак, настојимо да све што радимо остане у границама пристојности, како ти разговори не би излазили из оквира уобичајених билатералних разговора између два лидера. Чак ни кад се разговор заврши, они не схватају да су причали са шаљивџијама, јер заиста верују да је то био позив на председничком нивоу. Тако да смо изгледа веома спремни за опонашање светских државника. Изгледа да нико не може да примети разлику.

А шта је са имитацијом гласова?

Вован: Не, то не радимо. Нисмо у стању да имитирамо гласове.

Стварно?

Лексус: Никога не имитирамо.

Шта, претпостављате да они неће препознати глас?

Вован: Да. Ми проучавамо историју односа.

Лексус: Гледамо видео-снимке како бисмо ухватили барем начин говора. У случају Атамбејева, Порошенко никада раније није разговарао с њим и зато није знао његов глас. Нисмо очекивали да пре разговора обави проверу на интернету. Био му је дат неки материјал о киргијско-украјинским односима, он га је прочитао и то је било то.

Вован: Први пут у свом мандату, изгледа. (Обојица се смеју.)

Онда би се рекло да сте помогли односе између Украјине и Киргизије?

Лексус: Мислим да јесмо. Ми често тако доприносимо.

Вован: Порошенко нас увек следи!

Лексус: Он стварно то ради. Разговарао је са Ердоганом после наше шале. Онда је ишао у посету Ердогану. Писао је писмо Савченковој и телефонирао јој, све као резултат наше шале. Мислим да ће се његови односе са Киргизијом сада поправити.

Вован: Па и не могу да буду гори.

Лексус: Ваљда могу да се побољшају…

Вован: Тешко ми је да поверујем у то. Изгледа ми да су Киргизи у шоку…

Лексус: Видећемо. Њему је стало до побољшања, али нисам сигуран за Киргизе.

Вован: Да, све је то проистекло из шале… Штавише, када министарство спољних послова Украјине тврди да су Киргистанци некако учествовали у припремама за шалу, вероватно мисле да они тамо немају паметнија посла него нама да помажу! Волели бисмо да нађемо владу која би нам све припремила, а ми само да обавимо разговор.

Лексус: Да, то је лудило.

У западним медијима Вован и Лексус познати су као бабароге, зато што успех њихових шала, које преко друштвених мрежа моментално продиру до свих крајева света, приписују њиховим везама са руским тајним службама. Коментаришући ово, њих двојица се стално смеју.

Вован: Западни медији све посматрају из своје енигматске перспективе. Свуда виде Путина. Они воле да све представе као дело ФСБ-а, а не рад обичних људи.

Лексус: У ствари, они који нас не воле имају два објашњења. Прво је да су жртве наших шала заправо глумци, тј. да ми нисмо ни звали никаквог председника, него да смо разговарали са другим шаљивџијама, а да су снимци које пуштамо у ствари само јефтине монтаже. Али чим стигне потврда да су снимци аутентични, у виду реакције неког портпарола председника који је био наша мета, одмах се активира друга група, која мисли да смо агенти ФСБ-а. Остали људи нас посматрају веома позитивно, и они су већина. Они верују да нисмо агенти ФСБ-а и да не монтирамо снимке, односно да постоји треће објашњење: ово што радимо је чист друштвени инжењеринг – а то је заправо истина.

Вован: Људи би морали да престану да схватају ФСБ као биро који користи свакојаке трикове.

Лексус: Они су затворена организација.

Вован: Све тајне службе су одавно успостављене, оне имају своје стандарде и унутрашња правила. Наша активност је и њима необична, и они не осећају никакву блискост са нама. Они имају своје, давно успостављене канале. Наша активност је јавна – све што снимимо качимо на интернет – а производи њиховог рада су поверљиви. Некако ми се чини да нисмо на истом.

Која је идеална реакција на ваше шале, како би жртва могла да минимализује штету и да ли је то уопште могуће?

Лексус: Реакције би могле да буду паметније. То би могло да умањи штету. Све је могуће. На пример, Ердоган ју је минимализовао тако што уопште није реаговао. Мислим да је то било паметно. Да је Порошенко урадио исто, мислим да шала не би постала вирална. Оно што је његов портпарол Цеголко рекао била је најбоља реклама за наше шале! Лично бих му захвалио на томе. Узгред, могао бих да га оптужим да бесплатно ради са ФСБ.

Вован: Цеголко је и сам био жртва наше шале. Звали смо га и представили се као Фејгин, и питали: „Шта да радимо са лажним писмом Савченковој, шта да кажемо медијима?“ Он је рекао: „Управо о томе причам са Порошенком. Ово је кошмар.“ Рекао сам: „Онда ћу за све да окривим ФСБ.“ А он је одговорио: „Да, тако је, реци да је све кривица ФСБ-а.“ Људи у свему виде ФСБ. А да је ФСБ толико моћан у Украјини, они би ухапсили Порошенка, Авакова и њима сличне, уместо да их зову телефоном. A овако како они причаjу – то jе веома чудна ФСБ, морам да кажем.

Пошто сте сакупили толико искуство у незваничним разговорима са политичарима, до каквих сте закључака дошли у вези са сукобом Запада и Русије и рата у Украјини?

Лексус: Да се благо изразим, ситуација је нестабилна, како у Украјини, тако и у целом свету. Сви политичари лажу. Генерално, све њихове јавне изјаве су чисто декоративног карактера. У стварности, политика је прљав посао. Зато морамо да је прочистимо. Не би требало веровати свему што чујете… Али нашим снимцима можете да верујете.

Вован: Људи које смо звали често се понашају другачије када следећи пут разговарамо приватно с њима. Да се вратим на један познат случај, а такође и да покажемо да не зовемо само странце и Украјинце – реч је о Владимиру Жириновском (вођа велике Либерално-демократске партије Русије, која је на септембарским изборима за Думу освојила треће место – прим. аут.). Звали смо га. Он се на телевизији понаша као будала, политичар који виче, свађа се са свима, урла, и непрестано критикује украјинске власти. Када смо га звали, представили смо се као министар унутрашњих послова Украјине Арсен Аваков, а он је причао у веома уљудном, нормалном маниру: „Арсене, зашто толико много оптужујемо једни друге? Морамо да нађемо начин да разговарамо, да уговоримо сусрет наших власти, како не бисмо били суочени са оптужбама за злочине.“ Тако је тај разговор открио да је он у ствари обично људско биће, које покушава да оствари своје интересе. Када би се тај разговор одвијао на телевизији, чули бисмо га како виче: „Разбојник, издајник! Никада нећу да причам с њим“ итд. Повремено видимо те чудне разлике. Или на пример Игор Коломојски – бивши гувернер Дњепропетровска (један од најутицајнијих украјинских олигарха – прим. аут.), који је разговарао, па чак и пио, са човеком кога Украјина сматра државним непријатељем. (Шала је била позив Коломојском преко скајпа у име Павела Губарева, који је тада био народни гувернер Донбаса – прим. аут.)

Је ли изводљиво да направите шаљив позив Трампу? Или неком другом из Америке?

Лексус: Јесте, са било ким.

Вован: Било би компликовано, али што да не? Мислим, изводљиво је, мада је мало теже. Углавном радимо на постсовјетском простору, где имамо лична познанства. Али временом… Ускоро ће бити шала са међународним европским званичницима.

Лексус: Пробаћемо. Што да не?

Вован: Што да не? Није немогуће.

(Интервју из 2017. године)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *