Trezori prošlosti i horizont budućnosti

SJAJ PRESTONIČKIH GALERIJA: TATJANA PIROVIĆ

Nedavno održane dve samostalne izložbe, u Galeriji ULUS i Galeriji „Lucida“ u Beogradu, ponovo su skrenule pažnju na jednu umetnicu koja će možda iduće godine imati veliku izložbu slika u Galeriji RTS, čime će na velika vrata ući u istoriju srpske umetnosti

Za radove Tatjane Tanje Pirović koja se publici ponovo predstavila skorašnjim izložbama u renomiranim beogradskim galerijama već niz godina zanimaju se pojedini kolekcionari. Slikarka je priredila i više tematskih izložbi u zemlji i svetu. Posle brojnih slika pejzaža po kojima je postala poznata i pojedinih rađenih za različite projekte, slikarka Tatjana Tanja Pirović (Zemun, 1964) okrenula se čistoj figuraciji, predstavama nagog muškog i ženskog tela. Ova umetnica imala je privilegiju da odraste na Kosančićevom vencu sa našim velikim modernistima, pa joj je i slavni Nedeljko Gvozdenović davao pouke. Nije na svojim novim radovima otkrila samo polnost figura i likova antički ravnih profila, već tajnu ljubavi, mitski, izgubljeni svet koji postoji više u umetnosti nego u stvarnosti. Začaranost je preduslov pravog, nekoristoljubivog odnosa između muškarca i žene, o čemu je razmišljao i Majster Ekart, nemački mističar iz 13-14 veka, rekavši da je ljubav jaka kao smrt. Tajna ljubavi, međutim, ne pripada samo hrišćanstvu, a slikarka je simbolički uvek prikazuje u vidu zaljubljenog nagog para, motivu poznatom i u orijentalnoj umetnosti.

Ne zanima je animalna, seksualna strana ljubavi, niti erotska, već anđeoska, po čemu je slična prerafaelitima. Iznad manastira, jedrenjaka, žar ptica, violina, riba i golubova kao detalja i simbola ljubavi na slici, lebde nagi parovi koji dugim pogledima iskazuju svoj zanos i vernost. Skoro se nije pojavilo ovakvo sadržinski čisto i jedinstveno slikarstvo, plemenito u nameri i ostvarenju, mediteranski izvorno i celovito. Celokupna srpska pa i balkanska umetnost od antike, Rima, Vizantije do moderne pripada krugu mediteranskih vrednosti, pravoslavne freske i ikone kako su mnogi poznavaoci istakli nasleđuju starogrčko slikarstvo, kao što se i vizantijska filozofija neoplatoničarski oslanja na helensku.
Slikarka je svojim uljima na platnu i lesonitu izložbama nazvanim „Tragovi u beskraju“ u beogradskoj Galeriji ULUS i „Dopusti da ti kažem“ u Galeriji „Lucida“ otvorila novu mogućnost likovne, duhovne i životne obnove. U vreme posthumanizma i postistine, dakle laži, najave odumiranja ljudskosti i zamene robotskim, ona potvrđuje sam život i to na drevan način, slikarstvom bližim fajumskim portretima, prvim ikonama iz doba antike, nego savremenom. Njeno delo, međutim, nije nekakav anahronizam, ona je ekspresionizmu otvorila nove puteve povratka tradiciji, slikajući sasvim drugačije od agresivnih i trendovski lakoumnih neoekspresionista, „novih divljih“ i sličnih zatirača pravog slikarstva.

Nasuprot napadnom islamu ili materijalističkom, ateističkom potrošačkom zapadu, ona ukazuje na antičke i hrišćanske vrline. Njen povratak u prošlost u kojoj otkriva čistu ljubav, sasvim je moderan, ona raspolaže iskustvom umetnice

sa kraja civilizacije, vremena u kome kapitalizam i neokolonijalizam više ne ugrožavaju duhovne vrednosti već same temelje života. Ne nastoji trendovski da bude jedna od avangardnih ideoloških borkinja unosnog iskorišćavanja basnoslovnih finansijskih fondova kojima bogati, demokratski svet pere svoju prljavu savest, stvarajući iluziju pravičnosti. Ova mitologičarka nastoji na unutrašnji način da potvrdi ljudskost i prirodnost, uzdižući muškarca i ženu, a time i umetnost figuracije na svoj, pošten način, slikarstvom predstavljajući ljubav, slobodu i lepotu. Tako je više na strani prirode od ma kakvih ekoloških eksperimentatora, potvrđujući je suštinski a ne formalno, kao što je i za tajnu braka, dom i decu. Potrebno je vratiti poverenje u lepotu sveta, u svetost umetnosti a to se u vreme sveopšteg, ne samo ljudskog udesa, možda može učiniti jedino na njen način, skromnošću, bez glamura i pompeznosti. Na horizontu budućnosti nema ničeg osim izvesnosti krize, nama je budućnost ukradena ali mi to još ne vidimo, održivi razvoj je kratkotrajno samoobmanjivanje, iluzija i predah u kapitalističkom pustošenju života na celoj planeti kojoj sa raznih strana preti apokalipsa. Budućnost možda i ne postoji drugačija od distopijske, ali trezori prošlosti nisu potpuno obijeni. Zato se najsvesniji i najsavesniji vraćaju izvorima. Povratak je moguć, jedna od najvećih laži (post)modernih intelektualca i stručnjaka svih vrsta je da povratak na prošlo i bolje nije realan. Upitajmo se samo kako je nastala renesansa.
Slikari i stvaraoci svedoče da ne živimo samo u poslednjem vremenu već i da su moguće čarobne promene stvarnosti, bolji svet možda neće biti više utopija već samo nužnost, neophodnost opstanka. Tatjana Pirović je pronašla svoje rešenje za enigmu sveta, svoj ključ za umetnost, nalazeći se istovremeno izvan i unutar tradicije. Sjedinivši na originalan način ikonopis i ekspresionizam, realizam i postimpresionizam, vratila se pravom smislu ranohrišćanske umetnosti, ne želeći mimetički, ili hladno realistički da odslika spoljnu već unutrašnju stvarnost. Posle dve hiljade godina na savremen način došla je na početak, zatvorivši veliki krug stvaranja.