Трезори прошлости и хоризонт будућности

СЈАЈ ПРЕСТОНИЧКИХ ГАЛЕРИЈА: ТАТЈАНА ПИРОВИЋ

Aлoнизoс, Eгejскo мoрe, 1997, aквaрeл, 16 x 25 цм, влaсник Mилoш Вуjaсинoвић

 

Недавно одржане две самосталне изложбе, у Галерији УЛУС и Галерији „Луцида“ у Београду, поново су скренуле пажњу на једну уметницу која ће можда идуће године имати велику изложбу слика у Галерији РТС, чиме ће на велика врата ући у историју српске уметности

За радове Татјане Тање Пировић која се публици поново представила скорашњим изложбама у реномираним београдским галеријама већ низ година занимају се поједини колекционари. Сликарка је приредила и више тематских изложби у земљи и свету. После бројних слика пејзажа по којима је постала позната и појединих рађених за различите пројекте, сликарка Татјана Тања Пировић (Земун, 1964) окренула се чистој фигурацији, представама нагог мушког и женског тела. Ова уметница имала је привилегију да одрасте на Косанчићевом венцу са нашим великим модернистима, па јој је и славни Недељко Гвозденовић давао поуке. Није на својим новим радовима открила само полност фигура и ликова антички равних профила, већ тајну љубави, митски, изгубљени свет који постоји више у уметности него у стварности. Зачараност је предуслов правог, некористољубивог односа између мушкарца и жене, о чему је размишљао и Мајстер Екарт, немачки мистичар из 13-14 века, рекавши да је љубав јака као смрт. Тајна љубави, међутим, не припада само хришћанству, а сликарка је симболички увек приказује у виду заљубљеног нагог пара, мотиву познатом и у оријенталној уметности.

Taквa жeлим дa oстaнeм, 2019, уљe нa плaтну, 44 x 54 цм

Не занима је анимална, сексуална страна љубави, нити еротска, већ анђеоска, по чему је слична прерафаелитима. Изнад манастира, једрењака, жар птица, виолина, риба и голубова као детаља и симбола љубави на слици, лебде наги парови који дугим погледима исказују свој занос и верност. Скоро се није појавило овакво садржински чисто и јединствено сликарство, племенито у намери и остварењу, медитерански изворно и целовито. Целокупна српска па и балканска уметност од антике, Рима, Византије до модерне припада кругу медитеранских вредности, православне фреске и иконе како су многи познаваоци истакли наслеђују старогрчко сликарство, као што се и византијска филозофија неоплатоничарски ослања на хеленску.
Сликарка је својим уљима на платну и лесониту изложбама названим „Трагови у бескрају“ у београдској Галерији УЛУС и „Допусти да ти кажем“ у Галерији „Луцида“ отворила нову могућност ликовне, духовне и животне обнове. У време постхуманизма и постистине, дакле лажи, најаве одумирања људскости и замене роботским, она потврђује сам живот и то на древан начин, сликарством ближим фајумским портретима, првим иконама из доба антике, него савременом. Њено дело, међутим, није некакав анахронизам, она је експресионизму отворила нове путеве повратка традицији, сликајући сасвим другачије од агресивних и трендовски лакоумних неоекспресиониста, „нових дивљих“ и сличних затирача правог сликарства.

O лeпoти II, 2019, уљe нa плaтну, 50 x 70 цм

Насупрот нападном исламу или материјалистичком, атеистичком потрошачком западу, она указује на античке и хришћанске врлине. Њен повратак у прошлост у којој открива чисту љубав, сасвим је модеран, она располаже искуством уметнице

Уметница имала је привилегију да одрасте на Косанчићевом венцу са нашим великим модернистима, па јој је и славни Недељко Гвозденовић давао поуке: Татјана Тања Пировић

са краја цивилизације, времена у коме капитализам и неоколонијализам више не угрожавају духовне вредности већ саме темеље живота. Не настоји трендовски да буде једна од авангардних идеолошких боркиња уносног искоришћавања баснословних финансијских фондова којима богати, демократски свет пере своју прљаву савест, стварајући илузију правичности. Ова митологичарка настоји на унутрашњи начин да потврди људскост и природност, уздижући мушкарца и жену, а тиме и уметност фигурације на свој, поштен начин, сликарством представљајући љубав, слободу и лепоту. Тако је више на страни природе од ма каквих еколошких експериментатора, потврђујући је суштински а не формално, као што је и за тајну брака, дом и децу. Потребно је вратити поверење у лепоту света, у светост уметности а то се у време свеопштег, не само људског удеса, можда може учинити једино на њен начин, скромношћу, без гламура и помпезности. На хоризонту будућности нема ничег осим извесности кризе, нама је будућност украдена али ми то још не видимо, одрживи развој је краткотрајно самообмањивање, илузија и предах у капиталистичком пустошењу живота на целој планети којој са разних страна прети апокалипса. Будућност можда и не постоји другачија од дистопијске, али трезори прошлости нису потпуно обијени. Зато се најсвеснији и најсавеснији враћају изворима. Повратак је могућ, једна од највећих лажи (пост)модерних интелектуалца и стручњака свих врста је да повратак на прошло и боље није реалан. Упитајмо се само како је настала ренесанса.
Сликари и ствараоци сведоче да не живимо само у последњем времену већ и да су могуће чаробне промене стварности, бољи свет можда неће бити више утопија већ само нужност, неопходност опстанка. Татјана Пировић је пронашла своје решење за енигму света, свој кључ за уметност, налазећи се истовремено изван и унутар традиције. Сјединивши на оригиналан начин иконопис и експресионизам, реализам и постимпресионизам, вратила се правом смислу ранохришћанске уметности, не желећи миметички, или хладно реалистички да одслика спољну већ унутрашњу стварност. После две хиљаде година на савремен начин дошла је на почетак, затворивши велики круг стварања.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *