TATARSTAN, NEGDE U SRBIJI

Piše Dragana Bošković

Kako smo u gradu čudnog imena – Naberežnie Čelni gledali njihovo „Pseće srce“, na koje su veoma ponosni, i sa kojim su pobedili na Festivalu malih gradova Rusije, istovremeno se sećajući našeg glumca Bore Todorovića, nezaboravnog Šarikova u ovom Bulgakovljevom komadu (Atelje 212, adaptacija i režija Aleksandar Saša Petrović)

U grad neobičnog imena, Naberežnie Čelni, u ruskoj republici Tatarstan (250 km od Kazanja, hiljadu kilometra od Moskve), odvela me je radoznalost da vidim čudesne „Masterovie“, jedino rusko pozorište u tom gradu. Postoji i pozorište na tatarskom jeziku (u gradu živi pola/pola ruskog i tatarskog stanovništva, uz još mnogo raznih naroda), ali ono je „nevidljivo“ na pozorišnoj karti Rusije. Naberežnie Čelni uopšte nisu pozorišni grad, niti imaju takvu tradiciju. Grad je „mlad“ jedva pedesetak godina, čist, pravilan i veoma ozelenjen, nastao od zaposlenih u gigantu „Kamaz“, koji proizvodi kamione i delove za njih.
Armando Luiđevič Diamante, vrlo inventivan, spretan i spreman na rizik u pozorišnom repertoaru, direktor teatra „Masterovie“, koji je na to mesto došao sa mesta direktora televizije, pozvao me je u goste kod njih, posle nekoliko uzastopnih susreta u gradu Joškar Ola, Republika Marij El, gde već sedam godina učestvujem u radu međunarodnog žirija Festivala ruske drame „Most družbe“. Gledala sam, i glasala za nagrade uvek izuzetnim predstavama „Zečja jama“, „Vasa (Železnova)“, „Revizor“, „ Stariji sin“…) Kao pisac knjige o našem glumcu Bori Todoroviću, koji je bio nezaboravni Šarikov, u Bulgakovljevom „Psećem srcu“ (Atelje 212, adaptacija i režija Aleksandar Saša Petrović), na ruskim festivalima često javno govorim o ovoj sjajnoj ulozi Bore Todorovića. Zato me je Armando Diamante pozvao da, svakako, dođem u Naberežnie Čelni i pogledam njihovo „Pseće srce“, na koje su veoma ponosni, i sa kojim su pobedili na Festivalu malih gradova Rusije. To je, tada, zvučalo samo kao ljubaznost, ali Armando nije odustajao od upornih poziva i ja sam se, juna meseca, obrela na lokalnom aerodromu grada Nižnjekamsk, samo tridesetak kilometara od njih.
Mnogo smo puta „obsuždali“ ime grada Naberežnie Čelni. Ruske kolege su objasnile da se grad nalazi na reci Kama, „naberežje“ je obala, a da je „čelni“ ime za lađu, šleper, kojima je tu pristanište. Novica Antić, naš najpouzdaniji prevodilac ruskih drama, složio se da bi na našem jeziku moglo da se kaže, da se grad zove „Priobalne lađe“, što zvuči prilično rogobatno. Kratko vreme, početkom osamdesetih, zvao se „Brežnjev“, zna se zašto.

U pozorištu „Masterovie“, lepo uređenom i voljenom od onih koji tu „čine teatar“, ali i od publike ovog za Ruse nevelikog grada (600 000 stanovnika), igra se možda najzanimljiviji repertoar, sa kojim smo se sreli u unutrašnjosti Rusije. Začudo, nacionalna klasika ovim repertoarom ne dominira, a, ako je i ima, ona je tretirana na pozorišno vrlo moderan način. To je zasluga direktora, Armanda Diamantea (koji je poreklom iz okoline Kazanja, nije stranac), ali i umetničkog direktora teatra, Denisa Husniarova, koji i kao reditelj potpisuje nekoliko zanimljivih predstava na sceni „Masterovie“.
U četiri dana boravka u ovom teatru, pokazali su nam tri predstave: „Ples Delhi“, Viripaeva, u režiji mlade italijansko-ruske rediteljke Aleksandre Đuntini, „Fantazije Farjatjeva“, postmoderni komad nedavno preminule Ale Sokolove, reditelja Pjotra Šereševskog i „Pseće srce“ Bulgakova, koje je na scenu postavio mladi, a već znani peterburški reditelj, Semjon Serzin.
Radi ekonomičnosti, kazaću samo da su prve dve predstave vrlo zanimljive i neobične po svom teatarskom izrazu. Ranu dramu Viripaeva, Đuntini je smestila u beli prostor sa sedam vrata, koji o smrti, o kojoj je reč, govori kao o beloj svetlosti, koja vodi iz života. „Fantazije Farjatjeva“, postmoderna priča o nemogućnosti prave ljubavi, pročitana je u takođe belom prostoru (slučajno), presecanom konceptualnim animiranim crtežima (autor obe scene Elena Soročajkina).
O „Psećem srcu“ bih rekla malo više, ne samo zato što je to veoma dobra predstava, koja je selektovana da učestvuje iduće godine na „Teatru nacija“ u Moskvi, nego i zbog preporuke našim festivalima, da pozovu ovaj autentični pozorišni događaj u Srbiju. Zbog toga, uglavnom, ovaj „Dnevnik…“ i pišem.
Osobenost poznate priče, u kojoj, naučnim eksperimentom, tek umrla vucibatina poprima osobine i odlike psa Šarova, što izaziva neočekivane posledice, pre svega je glavni lik, profesor Preobraženski, koga ovde, u viziji reditelja Serzina, igra Zaslužna umetnica Republike Tatarstan, Marina Kuljasova. Ona nije maskirana u muškarca. Nosi muško odelo i cipele, govori svojim glasom i akcenat stavlja na dramski karakter profesora u tipičnom Bulgakovljevom satiričnom preokretu, kada pojedinac, ma kako izuzetan bio, nema šansu da pobedi represivni politički poredak. Marina Kuljasova je igrala u sve tri predstave, koje sam gledala u „Masterovie“, pa mogu da potvrdim opšte mišljenje da se radi o glumici i pozorišnom pedagogu evropskog formata! Duboko žalim što novi selektor Međunarodnog festivala monodrame i pantomime, Predrag Miletić, nije uvažio moju preporuku da Marininu izuzetnu monodramu „Mama“ (čiji snimak sam mu dostavila) uvrsti u program ovog dugovečnog, eminentnog festivala, koji je ranije imao velike glumačke i dramske kreacije. Ove godine, predsedavajući Stručnim žirijem, među monodramama su dominirali estradni nivo i nedopustivi stendap…
Osim stvarno izuzetne Marine Kuljasove, bio je, kao uvek, neobičan, energičan, neodoljiv, izvrstan mladi glumac Aleksej Uhov, u ulozi Poligrafa Poligrafoviča Šarikova, čoveka-psa, koji ima najgore osobine i jedne, i druge vrste. Necivilizovan, neobrazovan, nasilan, kriminogen i zao (zbog čega mu vlast daje visok položaj), Šarikov Alekseja Uhova je glumačka kreacija od koje gledalac (sala je uvek prepuna) ne može oka da odvoji! Njegov disput sa profesorom Preobraženskim, koji ga je „kreirao“, jedan je od najboljih dramskih dueta viđenih u modernom teatru! Sukob dva pogleda na svet, kvalitet starog i problematičnost novog društvenog sloja Bulgakov je, sebi svojstveno, pokazao na genijalan način, ali zasluga što to na sceni „Masterovie“ zvuči svetski pripada i reditelju, Semjonu Serzinu, kao i glumcima Kuljasovoj i Uhinu, koji spadaju u red najboljih tumača ovog i danas apokaliptičnog dramskog teksta!
Doktora Bormentala, pouzdanog saradnika Preobraženskog, igra takođe odličan Evgenij Gladkih. Švondera, koji maltretira i hapsi Preobraženskog (ovde Šarikova ubijaju) tumači takođe žena, vrlo neobična i efektno kostimirana Aleksandra Petrova. Zauzvrat, staru služavku na slikovit, groteskan način, kreira bard, zaslužni umetnik RT, Evgenij Fedotov, a prozračnu asistentkinju profesora, žrtvu agresije Šarikova, prefinjeno tumači mlada Ana Dunaeva. Važna napomena: u „Psećem srcu“ glumi, zaista glumi pas Čaga. Dva puta sam gledala u „Masterovie“ „Pseće srce“. Čaga ima mizanscen, laje u tačno određenom trenutku, reaguje na radnju, ulazi i izlazi kad treba, glumi mirnoću, dok na njega pada sneg…Neverovatno!
„Total dizajn“ u ovom pozorištu je poveren autentičnoj umetnici, Eleni Soročajkinoj. Uvek je to scenografija, od onih, kojima se aplaudira na praznoj sceni. U „Psećem srcu“, sve je izvrnuto na stranu, igra se u tako oborenoj scenografiji. Sve se preokrenulo, ispreturalo, pa i prostor, muškarci su postali žene i obrnuto, bitange haraju na vlasti, geniji su na robiji… Bravo!
Nadamo se da će i naša publika imati priliku da vidi ovu predstavu, jednu od najboljih u tridesetogodišnjem iskustvu autora ovih redova – teatrologa i pozorišnog kritičara, kao i da se susretne sa fenomenom teatra „Masterovie“, koje, u omanjem gradu, daleko od pozorišnih centara, zaslugom imaginacije, širine i hrabrosti „komandanta“, Armanda Diamantea,čini autentična pozorišna čuda!
A moglo se lako dogoditi, da ovu predstavu nikada ne vidim.