ТАТАРСТАН, НЕГДЕ У СРБИЈИ

Пише Драгана Бошковић

Како смо у граду чудног имена – Набережние Челни гледали њихово „Псеће срце“, на које су веома поносни, и са којим су победили на Фестивалу малих градова Русије, истовремено се сећајући нашег глумца Боре Тодоровића, незаборавног Шарикова у овом Булгаковљевом комаду (Атеље 212, адаптација и режија Александар Саша Петровић)

У град необичног имена, Набережние Челни, у руској републици Татарстан (250 км од Казања, хиљаду километра од Москве), одвела ме је радозналост да видим чудесне „Мастеровие“, једино руско позориште у том граду. Постоји и позориште на татарском језику (у граду живи пола/пола руског и татарског становништва, уз још много разних народа), али оно је „невидљиво“ на позоришној карти Русије. Набережние Челни уопште нису позоришни град, нити имају такву традицију. Град је „млад“ једва педесетак година, чист, правилан и веома озелењен, настао од запослених у гиганту „Камаз“, који производи камионе и делове за њих.
Армандо Луиђевич Диаманте, врло инвентиван, спретан и спреман на ризик у позоришном репертоару, директор театра „Мастеровие“, који је на то место дошао са места директора телевизије, позвао ме је у госте код њих, после неколико узастопних сусрета у граду Јошкар Ола, Република Мариј Ел, где већ седам година учествујем у раду међународног жирија Фестивала руске драме „Мост дружбе“. Гледала сам, и гласала за награде увек изузетним представама „Зечја јама“, „Васа (Железнова)“, „Ревизор“, „ Старији син“…) Као писац књиге о нашем глумцу Бори Тодоровићу, који је био незаборавни Шариков, у Булгаковљевом „Псећем срцу“ (Атеље 212, адаптација и режија Александар Саша Петровић), на руским фестивалима често јавно говорим о овој сјајној улози Боре Тодоровића. Зато ме је Армандо Диаманте позвао да, свакако, дођем у Набережние Челни и погледам њихово „Псеће срце“, на које су веома поносни, и са којим су победили на Фестивалу малих градова Русије. То је, тада, звучало само као љубазност, али Армандо није одустајао од упорних позива и ја сам се, јуна месеца, обрела на локалном аеродрому града Нижњекамск, само тридесетак километара од њих.
Много смо пута „обсуждали“ име града Набережние Челни. Руске колеге су објасниле да се град налази на реци Кама, „набережје“ је обала, а да је „челни“ име за лађу, шлепер, којима је ту пристаниште. Новица Антић, наш најпоузданији преводилац руских драма, сложио се да би на нашем језику могло да се каже, да се град зове „Приобалне лађе“, што звучи прилично рогобатно. Кратко време, почетком осамдесетих, звао се „Брежњев“, зна се зашто.

После представе „Псеће срце“ глумци, сценографкиња и директор Театра „Мастеровие“ с аутором Печатовог „Дневника“

У позоришту „Мастеровие“, лепо уређеном и вољеном од оних који ту „чине театар“, али и од публике овог за Русе невеликог града (600 000 становника), игра се можда најзанимљивији репертоар, са којим смо се срели у унутрашњости Русије. Зачудо, национална класика овим репертоаром не доминира, а, ако је и има, она је третирана на позоришно врло модеран начин. То је заслуга директора, Арманда Диамантеа (који је пореклом из околине Казања, није странац), али и уметничког директора театра, Дениса Хусниарова, који и као редитељ потписује неколико занимљивих представа на сцени „Мастеровие“.
У четири дана боравка у овом театру, показали су нам три представе: „Плес Делхи“, Вирипаева, у режији младе италијанско-руске редитељке Александре Ђунтини, „Фантазије Фарјатјева“, постмодерни комад недавно преминуле Але Соколове, редитеља Пјотра Шерешевског и „Псеће срце“ Булгакова, које је на сцену поставио млади, а већ знани петербуршки редитељ, Семјон Серзин.
Ради економичности, казаћу само да су прве две представе врло занимљиве и необичне по свом театарском изразу. Рану драму Вирипаева, Ђунтини је сместила у бели простор са седам врата, који о смрти, о којој је реч, говори као о белој светлости, која води из живота. „Фантазије Фарјатјева“, постмодерна прича о немогућности праве љубави, прочитана је у такође белом простору (случајно), пресецаном концептуалним анимираним цртежима (аутор обе сцене Елена Сорочајкина).
О „Псећем срцу“ бих рекла мало више, не само зато што је то веома добра представа, која је селектована да учествује идуће године на „Театру нација“ у Москви, него и због препоруке нашим фестивалима, да позову овај аутентични позоришни догађај у Србију. Због тога, углавном, овај „Дневник…“ и пишем.
Особеност познате приче, у којој, научним експериментом, тек умрла вуцибатина поприма особине и одлике пса Шарова, што изазива неочекиване последице, пре свега је главни лик, професор Преображенски, кога овде, у визији редитеља Серзина, игра Заслужна уметница Републике Татарстан, Марина Куљасова. Она није маскирана у мушкарца. Носи мушко одело и ципеле, говори својим гласом и акценат ставља на драмски карактер професора у типичном Булгаковљевом сатиричном преокрету, када појединац, ма како изузетан био, нема шансу да победи репресивни политички поредак. Марина Куљасова је играла у све три представе, које сам гледала у „Мастеровие“, па могу да потврдим опште мишљење да се ради о глумици и позоришном педагогу европског формата! Дубоко жалим што нови селектор Међународног фестивала монодраме и пантомиме, Предраг Милетић, није уважио моју препоруку да Маринину изузетну монодраму „Мама“ (чији снимак сам му доставила) уврсти у програм овог дуговечног, еминентног фестивала, који је раније имао велике глумачке и драмске креације. Ове године, председавајући Стручним жиријем, међу монодрамама су доминирали естрадни ниво и недопустиви стендап…
Осим стварно изузетне Марине Куљасове, био је, као увек, необичан, енергичан, неодољив, изврстан млади глумац Алексеј Ухов, у улози Полиграфа Полиграфовича Шарикова, човека-пса, који има најгоре особине и једне, и друге врсте. Нецивилизован, необразован, насилан, криминоген и зао (због чега му власт даје висок положај), Шариков Алексеја Ухова је глумачка креација од које гледалац (сала је увек препуна) не може ока да одвоји! Његов диспут са професором Преображенским, који га је „креирао“, један је од најбољих драмских дуета виђених у модерном театру! Сукоб два погледа на свет, квалитет старог и проблематичност новог друштвеног слоја Булгаков је, себи својствено, показао на генијалан начин, али заслуга што то на сцени „Мастеровие“ звучи светски припада и редитељу, Семјону Серзину, као и глумцима Куљасовој и Ухину, који спадају у ред најбољих тумача овог и данас апокалиптичног драмског текста!
Доктора Борментала, поузданог сарадника Преображенског, игра такође одличан Евгениј Гладких. Швондера, који малтретира и хапси Преображенског (овде Шарикова убијају) тумачи такође жена, врло необична и ефектно костимирана Александра Петрова. Заузврат, стару служавку на сликовит, гротескан начин, креира бард, заслужни уметник РТ, Евгениј Федотов, а прозрачну асистенткињу професора, жртву агресије Шарикова, префињено тумачи млада Ана Дунаева. Важна напомена: у „Псећем срцу“ глуми, заиста глуми пас Чага. Два пута сам гледала у „Мастеровие“ „Псеће срце“. Чага има мизансцен, лаје у тачно одређеном тренутку, реагује на радњу, улази и излази кад треба, глуми мирноћу, док на њега пада снег…Невероватно!
„Тотал дизајн“ у овом позоришту је поверен аутентичној уметници, Елени Сорочајкиној. Увек је то сценографија, од оних, којима се аплаудира на празној сцени. У „Псећем срцу“, све је изврнуто на страну, игра се у тако обореној сценографији. Све се преокренуло, испретурало, па и простор, мушкарци су постали жене и обрнуто, битанге харају на власти, генији су на робији… Браво!
Надамо се да ће и наша публика имати прилику да види ову представу, једну од најбољих у тридесетогодишњем искуству аутора ових редова – театролога и позоришног критичара, као и да се сусретне са феноменом театра „Мастеровие“, које, у омањем граду, далеко од позоришних центара, заслугом имагинације, ширине и храбрости „команданта“, Арманда Диамантеа,чини аутентична позоришна чуда!
А могло се лако догодити, да ову представу никада не видим.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *