Rezime na kraju jugoutopije

SRPSKI KULTURNI PROSTOR I JUGOSLOVENSKO NASLEĐE: PRILOG AKTUELNOJ TEMI U NACIONALNOJ KULTURI

Zbog čega u svim srpskim političkim i kulturnim institucijama i ustanovama, ma gde bile, u elektronskim medijima, štampi i izdavačkoj delatnosti, uključujući, kad je to moguće, i privatni sektor, treba odlučno zastupati srpsko stanovište?

Srpski kulturni prostor, na postjugoslovenskoj mapi, znatno je širi od onog obuhvaćenog granicama Srbije i Srpske. On zaprema ne samo zagranični prostor gde su Srbi u većini ili oblasti gde su izmešani sa drugima nego i sve one koji govore srpski, dakle, celu nekadašnju Jugoslaviju. Da, ovom prilikom, ne pominjemo dijasporu u Evropi i celom svetu.
Srbija kao matica svih Srba, u svojoj političkoj praksi, a posebno u kulturno-obrazovnoj delatnosti, šta god da čini, mora vazda imati na umu ceo srpski korpus i, prevashodno, brinuti o očuvanju nacionalnog identiteta.
Da bi takva politika bila uspešna i briga plodonosna valja usmeriti pažnju na mere koje doprinose homogenizaciji i usklađivanju odnosa između matice i drugih delova srpskog naroda. A to se, u velikoj meri, može postići ujednačavanjem svih kulturnih i obrazovnih standarda.
Stoga:
U svim srpskim političkim i kulturnim institucijama i ustanovama, ma gde bile, u elektronskim medijima, štampi i izdavačkoj delatnosti, uključujući, kad je to moguće, i privatni sektor, treba odlučno zastupati srpsko stanovište.
Posebnim zakonskim merama podsticati korišćenje ćiriličkog pisma.
Svi koji govore isti, srpski jezik, trebalo bi da iste reči pišu na isti način kako bi u budućnosti prevladali ekavsko-ijekavsku „dvojezičnost“, da nam sutra, sa nekom drugom, „liberalnom“, strankom na vlasti, Srpska ne bi osvanula kao Krajina, Ukrajina ili Crna Gora; lingvisti bi, imajući ovo u vidu, verovatno morali malo da prilagode i našu azbuku.
Najbolje oružje za odbranu i oruđe za uređenje srpskog kulturnog prostora jesu istovetni „osnovni“ udžbenici: bukvar, čitanka, istorija i geografija za sve đake kojima je srpski maternji jezik.
Udžbenike treba da objavljuje jedan, državni izdavač kako bi i grafička rešenja i ilustracije (saglasne srpskom stanovištu) bili ujednačeni, da se i tu, već na početku života, ne uspostavljaju razlike među decom, te da se okonča tržišna „utakmica“ i koliko-toliko onemogući postojeća korupcija.
Jedna od najvažnijih obaveza Srbije, kao matice, jeste da, u saradnji sa Srpskom i Srpskim nacionalnim savetom Crne Gore, medijski pokrije ceo etnički prostor, pre svega granične oblasti; nelogično je da se u Budvi, Herceg Novom, Beranama, Trebinju čuju Bukurešt, Tirana i stotine evropskih radio-stanica, a da se Radio Beograd ne čuje, da i ne pominjemo RTS; prosto je zapanjujuće kako crnogorski i drugi, još gori, „akademci“, političari i istoričari šarlatanski prekrajaju srpsku istoriju, a da manje obrazovan gledalac ili slušalac nema priliku da čuje šta je naučna istina.
Srpske kuće kulture u Crnoj Gori i na Kosovu, pre svega, ali i drugde, treba finansijski podržati, kako bi mogle da rade i obavljaju svoju nacionalnu funkciju.
Jedina naša korist od jugoutopije je, verovatno, prošireni prostor razumevanja srpskog jezika; srpski danas razume i, manje-više dobro, govori znatna većina stanovništva od Triglava do Đevđelije, svi štokavci, Slovenci, pa i dobar deo Mađara i Albanaca; to nije uteha, ali jeste ne mala dobit; jezik omogućava lakše rasprostiranje kulture, a korist od tog difuznog jezičkog i kulturnog ozračenja u budućnosti će biti sve vidljivija; razumevanje, nadasve jezičko, prvi je uslov za svaki društveni dogovor i ugovor; naravno, ako Beograd, kao još uvek neka vrsta jugopijemonta, bude umeo to da iskoristi; podsetimo na magistralni primer frankofonije, koliki se značaj pridaje jeziku i kulturi; stoga bi i mi trebalo da u svim većim jugocentrima, gde ima i nema Srba, otvorimo male kulturne centre, za početak bi, radi troškova, bile dovoljne i dve nevelike prostorije, gde bi postojala mala biblioteka, u kojoj bi ponekad gostovali i naši pisci, gde bi se mogle pročitati naše novine i na jezičkim kursevima učiti srpski jezik, takvi centri bi se mogli ustanoviti i u Trstu, Pešti, Skadru, Solunu, recimo, možda i u saradnji sa privatnicima, tamošnjim knjižarima i galeristima, makar uz malu našu pomoć; proširenje tog kulturnog kruga učvršćivalo bi etničko i duhovno jedinstvo srpskog naroda, tamo gde nas još ima, a moglo bi i učvrstiti poneko staro prijateljstvo, pa i pridobiti nekog novog prijatelja.
I, na kraju, što je najvažnije: Srbija mora odvojiti više novca za kulturu; predsednik i premijerka kažu da imamo para, pa zašto onda da budemo „najnekulturniji“ u Evropi, poslednji ili pretposlednji, svejedno.